Prizor i struktura

Odavno je shvaćeno da je prepoznatljivi ili imenovani figuralni prizor u slikarstvu građen od bezimenih, apstraktnih elemenata. To je nešto što važi i za slike nastale pre no što je navedeno shvatanje formulisano. Od početka prošlog veka, ovaj naizgled paradoksalni fenomen razumljiv je za svakog slikara koji ume da misli. Danas je on neznan samo autentičnim naivcima, mada ga i oni instinktivno upražnjavaju.

Među brojnim savremenim slikarima koji su u znaku pomenutog dualizma prizora i strukture slike izgradili svoju estetiku je i Pal Dečov (1951). Magistar slikarstva, đak novosadske i beogradske likovne akademije, živi svedok dramatičnog finala poznog modernizma koji je, kao nikada pre, potresao temelje umetničke tradicije, doveo u pitanje opstanak klasičnog slikarstva i lansirao pojam Żdruge umetnosti", Dečov je ostao Żsamo slikar". Ne zato što nije smeo da prihvati Żnove" i Żproširene" medije, već stoga što nije video da postoji razlog zbog koga bi slikarstvo moralo da Żumre". Ovo uviđanje je, posle dvehiljadite, postalo opšte. Ali, drugo mišljenje, po kome vizuelna umetnost treba da se mane Żprivatnog" stvaralačkog subjekta, da bi prihvatila natpersonalni Żsistem", još je u mandatu. Dečov je i prema toj epistemi ostao skeptičan. Ako je opstalo slikarstvo kao medij umetnosti, zašto ne bi opstao i autohtoni subjekt stvaralačke svesti?

Kao rođeni Żravničar", Dečov je u svom ateljeu u Opovu razvio svojevrsnu estetiku agrarnog pejzaža. Motiv koji se ponavlja na njegovim slikama u ULUS-ovoj galeriji evocira izgled prostranstva plodne panonske zemlje posle žetve. Za takve površine postoji u urbanom prostoru zaboravljeni naziv strnjika. Namera Dečova nije da pokaže pastoralnu lepotu takvog predela, već da analitički, na slikarski način, uđe u njegovu vizuelnu strukturu. Otud njegova platna više liče na apstraktne slike nego na klasične pejzaže.

Oslikani gusto zbijenim tragovima kratkih poteza četkom koja nanosi bojenu materiju, ti Żpoljoprivredni motivi" pretvaraju se u metafore gestualnog ekspresionizma u kome, kao što je rečeno, primat ima struktura površine a ne iluzionistička sugestija prostorne dubine. Da nije tako, Dečov bi se proslavio kao svetski prvak u slikanju slame...

U gustom tkanju oslikane površine, Dečov upotrebljava ponajviše zelenu, pa oker žutu, plavu i smeđu boju. Nema crvene (ne pada mu na pamet da slika bulke u žitu). Na taj način formira se osnovni ton slike, ili gama, što je, za Dečova, čini se, od najveće važnosti. NJegov pogled uprt Żu zemlju" lišava slikani prizor linije horizonta. Osećaj zatvorenog prostora, postignut na taj način, pojačava vizuelnu sugestivnost slike, na račun njene likovne atraktivnosti. Pada u oči poseban kvalitet koji Dečov poseduje: ponavljajući gotovo doslovno isti motiv, on sugeriše posmatraču slike različitost doživljaja. Svako platno pretvara u Żsvet za sebe"... Jedina primedba koja bi se mogla uputiti Dečovu tiče se osećaja kojim kontrološe dominantni ton. Gamu slike ponegde ugrožava ponešto potcenjena opasnost od šarenila. Taj utisak donekle je ublažen velikim formatima slika...