Taština i drugi demoni

Izvorno objavljena prošle godine, najnovija pripovedna zbirka autora planetarno omiljenog Floberovog papagaja i Istorije sveta u deset i po poglavlja objedinjuje, moglo bi se kazati, bezmalo sva poetički i tematski izrazita obeležja njegovih najpoznatijih knjiga, kojima bi, svakako, valjalo pridružiti još i Troje i LJubav itd., romaneskni diptih sa svakovrsnim erotskim intrigama i iznenađenjima, i te kako popularan i među ovdašnjim ljubiteljima britanskog duha i literarnog izraza. Zapleti oko ljubavi i sličnih napasti prisutni su, dakle, obilato i u ovim novelama, baš onako kao što svoje mesto ima i Żistražni postupak” inventivne beletrističke rekonstrukcije i fikcionalnog dopisivanja zvaničnih biografija ili pak oficijelnih znanja koji je Barnsu i doneo međunarodnu književnu slavu.

Osobenost koju donosi Sto od limunovog drveta tiče se ugla posmatranja tragikomedije ljudskog postojanja u savremenoj narativnoj formi. Umesto traganja za izgubljenim vremenima i skrivenim činjenicama, priče iz ove umešno sročene i komponovane knjige prikazuju dešavanja na kritičnoj granici između prošlosti i budućnosti, ovde dovedenih do dimenzija skoro podjednakih izvesnosti, budući da su pripovedni junaci odreda ljudi na izmaku života. Nije, međutim, bizarno gerijatrijski interes ono što rukovodi Barnsovim odabirom ovakve narativne vizure. Bilo da daje skraćene, Żdajdžest” verzije života („Kratka istorija šišanja”, ŻPriča o Metsu Ajzrelsonu”) ili pak da hvata njihove prelomne trenutke („Higijena”, ŻApetit”, ŻTišina”), pisca ove istorije privatnih svetova u jedanaest Żpoglavlja” u prvom redu, čini se, zanima ono neuhvatljivo i teško izrazivo što se konvencionalno imenuje pojmovima vezanim za oblast metafizike i život duše a što je ovde po pravilu dato u procepima između predstave o sebi i predstave o nepredstavljivom, dakle o smrti i nestajanju.

Ali onako kao što je s dvosmisleno razumevajućim humorom oživljavao istoriju u svojim prethodnim šlager-ostvarenjima, DŽulijan Barns i u ovim novelama, ne izostavljajući ni vlastitu umetnost („Znati francuski”), s veselim podsmehom i zapitanošću pripoveda o pojedinačnim egzistencijama u rasponu od devetnaestog veka do naših dana. Moglo bi se zapravo reći da su i ovoga puta najuspelije upravo priče o umetnicima, poput ŻPreporoda” ili ŻTišine”, čiji su junaci ostareli Turgenjev i Sibelijus, prikazani s Żnaličja” i u raskoraku s onim što je javno znano o njima kao ličnostima koje teško podnose teret slave u momentima u kojima ionako od nje ostaje samo beskorisna i pritiskajuća taština. I kako to slikovito pokazuje izvrsna ŻPriča o Metsu Ajzrelsonu”, pisana u svojevrsnom retro-maniru, upravo ironija sučeljavanja ljudske taštine s usudom (samo)spoznaje i ostvarenosti u sofisticiranom svetu modernosti predstavlja možda objedinjujuću temu novela i pripovetki sakupljenih u ovoj knjizi.

Daleko od svakog moralisanja, autor Stola od limunovog drveta ipak nije imun na iskušenja dosetke i retorskih efekata („Šta ti sve znaš", ŻKratka istorija šišanja”, ŻHigijena”, ŻBudnost”). I kao i drugde u Barnsovim knjigama, pribegavanje ovakvim sredstvima dovodi do izvesnog predvidljivog Żrazvodnjavanja” i pojednostavljujućeg Żrazblaživanja” njegove inače teško svodive humorno-ironijske imaginacije i fraze. Ono što ga je inače učinilo jednim od najomiljenijih i najčitljivijih predstavnika postmoderno samosvesnog britanskog i evropskog talasa pripovedača u poslednjih dvadesetak godina, kao da u ovakvom egzibicionizmu otkriva podrugljive otiske demona taštine i u njegovom vlastitom kreativnom rukopisu, preobražavajući zanimljivo i duhovito narativno prikazivanje nebrojeno puta prikazane, univerzalne i Żsmrtno ozbiljne” tematike na momente u odveć lepršavo i lagodno poigravanje manirima. Priče u kojima preovlađuje ovakvo prozirno narativno tkanje smenjuju se u najnovijoj zbirci gotovo ravnomerno s onim drugim naslovima gušćeg i bogatijeg ustrojstva. Bilo to slučajno ili ne, priče jednostavnije fakture i svedenijih značenja tiču se savremenosti, baš kao što su složenije i čitalački zahvalnije pripovedne celine skoro po pravilu uobličene u postupku tematizacije ili poetičkog dijaloga s prošlošću i dobro znanom književnom tradicijom.