Lekari u mantijama

Statistika beleži činjenice tragične stvarnosti: neprestano raste broj obolelih od narkomanije, a onda i broj onih koji usled toga u stravičnim mukama skončavaju. Međutim, i pored toga, poteže se za novim, čak i masovnim oblicima drogiranja. I to uglavnom od onih od kojih se najviše očekuje da budu “uzor” i “savest” društva u kojem žive.

Iz beogradskog Zavoda za bolesti zavisnosti, ovog leta upozoravaju da se u Srbiju iz Velike Britanije i SAD uvozi “moda” upotrebe takozvanih rekreativnih, kolektivnih droga, koje se masovno konzumiraju od petka do nedelje popodne. I to se čak nameće kao nekakva stvar prestiža, jer ih upotrebljavaju uglavnom ljudi uglednih profesija (menadžeri velikih kompanija, političari, lekari, advokati, novinari, glumci...).

Lekari iz Zavoda za bolesti zavisnosti kažu da se kao rekreativne droge najčešće koriste kokain i “ekstazi”, koji daju osećaj tobožnjeg rasterećenja od nagomilanog stresa u toku radne nedelje.

Lekari opisuju i kako izgleda to njihovo “rasterećivanje” preko vikenda: petkom po podne se natreskaju alkoholom, a uveče nastave sa sintetičkim drogama i kokainom, tako da u toku subote ne znaju za sebe, da bi tek u nedelju počeli da se “skidaju” sa ovakvog “rekreiranja”, trezne i pripremaju za novu radnu nedelju.

Pošto se na narkoticima zarađuje veliki novac, stalno se iznalaze nove varijante i novi oblici sintetičkih droga, namenjenih za omamljivanje žrtve. Tako, proizvode se droge koje se krišom podmeću ženama, droge koje daju privid nekakve tobožnje veće moći, pa čak i droge specijalno spravljane za decu, da bi se kod njih proizvela zavisnost!

Psihijatar dr Mira Kovačević, rukovodilac odseka za prevenciju u Zavodu za bolesti zavisnosti u Beogradu, upozorava da mladi olako potežu za tim novoproizvedenim sintetičkim drogama, ne prepoznavajući ih kao droge i ne znajući da tako mogu zapasti u problem narkomanije.

“Mladi se vrlo lako odlučuju za upotrebu sintetičkih droga, ekstazija, ne čine im se opasnim, zato što se lako nabavljaju i nisu skupe, ima ih u mnogim diskotekama u kojim se sluša tehno i rejv muzika. Nažalost, to je postalo kao nekakav neizbežni deo te neke supkulture”, ističe dr Kovačević.

Starosna granica stalno se spušta – opominju i lekari Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja u Beogradu! Tako, od 1995. do 2005. prosečna starost registrovanih narkomana spala je sa 33 na 25 godina. Čak više od 90 odsto zavisnika od droge su mlađi od 30 godina. A prosečan život narkomana spao je na 33-34 godine. Trećina njih ne dočeka ni tridesetu!

U Zavodu za bolesti zavisnosti godišnje pomoć zatraži više od 40 000. Najmanje toliko se i procenjuje da ima narkomana u Beogradu, iako ih se u zdravstvenim ustanovama leči oko

4 000. Procenjuje se da, prosečno, u svakoj stambenoj zgradi živi bar po jedan korisnik droga!

Koliki obim je zahvatila i koliki problem za srpsko društvo predstavlja narkomanija vidi se i iz raporta koji je pukovnik Miodrag Đurović, komandant 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa, nedavno, u zoni odgovornosti svoje jedinice, na jugu Srbije, podneo načelniku Generalštaba Draganu Paskašu: „Brigada je raspoređena duž 34 kilometra kopnene zone. Bezbedonosna situacija je odlična, iako je popunjenost jedinice svega 51 odsto. Problem popunjenosti imamo zato što oko 30 odsto vojnika koji dođu na služenje vojnog roka u našu jedinicu čine narkomani ili osobe koje su imale problema sa krivičnim gonjenjem. I zbog toga što blizu 25 odsto vojnika, zbog zdravstvenog stanja, nije u mogućnosti da ispunjava vojničke obaveze kao što su patroliranje ili čuvanje straže.”

Narkomanija je postala, manje ili više, problem za gotovo sve zemlje. Zato se u borbu protiv nje uključuju i državne i nedržavne institucije, svi koji na bilo koji način mogu da pomognu.

Zvanična medicina, nažalost, beleži slabe, gotovo nikakve rezultate. Otuda mnogi, našavši se u bezizlazu, spas traže u crkvi. U takvom stanju malo ko pita koja i čija je to crkva. Na Zapadu, pri rimokatoličkim i protestantskim crkvama, počelo je masovno otvaranje kampova za narkomane. U njima su pomoć zatražili i mnogi pravoslavni sa istoka. A onda je i u pravoslavnim zemljama započelo otvaranje sličnih kampova i rehabilitacionih centara. Ali, i bez toga, mnoge crkve i manastiri postali su utočište za teško obolele od narkomanije.

Na lečenje uz pomoć krsta upućuju i mnogi lekari, i zdravstvene ustanove.

Dr Mira Kovačević svoje pacijente često upućuje prema srpskim svetinjama, a na Srpsku pravoslavnu crkvu apeluje da se što više, sistematizovano, uključi u lečenje obolelih od narkomanije.

„Mnogi naši pacijenti odlaze u terapijske komune koje organizuje Rimokatolička ili Protestantska crkva, ali pošto se tamo susreću sa učenjima koja nisu u duhu njihovih verskih uverenja, dosta njih odustaje od lečenja u tim centrima. Zato mislim da bi slični kampovi pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi za njih bili adekvatnije mesto”, kaže dr Mira Kovačević.

Od onih koji su tamo bili, može se pak otvoreno često čuti da mnoge od tih centara vode razne sekte koje se, pod maskom lečenja narkomanije, najviše bave prozelitizmom.

Srpska crkva sasvim spontano našla se u poslu pomoći narkomanima. Pod molbama i pritiskom onih koji su se našli u nevoljama. Mnogi su našli spas u njenim svetinjama i danas su sasvim drugi ljudi.

Sasvim drugačiji su prilazi zvanične medicine i Crkve u lečenju narkomanije, pa i u shvatanju uzroka njenog nastanka. Crkva uzimanje droge tretira kao greh. Ponavljanjem greha nastaje strast. Iz strasti se rađa bolest. Bolest duše. A pošto duša obitava u telu, onda oboleva i samo telo.

Zato Crkva prvo leči dušu. Dok zvanična medicina leči (samo) telo.

Međutim, kao što zvanična medicina sve više narkomane upućuje na rehabilitacioni tretman u Crkvu, tako i Crkva upućuje narkomane na lečenje (tela) u zvanične državne ustanove. Otuda te “korisne adrese” državnih medicinskih ustanova mogu se naći i u publikacijama posvećenim ovom problemu, koje Crkva izdaje.

U Srpskoj crkvi problemom narkomanije najviše se bavi vladika Porfirije, episkop jegarski. Gotovo da nema dana da se neko od narkomana ne pojavi na kapijama manastira Kovilja. Kako se glas o delotvornosti duhovnih lekova ovde primljenih širio, tako je sve veći broj narkomana kretao put ovog manastira.

“Dolazi, zaista, veliki broj mladih ljudi. Kada ih vidite, prosto srce da vam se rascepa: to su ruševine, ruine iznutra, a ipak ikone Božje, mladi ljudi koji čeznu za lepom rečju, za blagom rečju – za ljubavlju!”, predočava vladika Porfirije.

Međutim, manastir Kovilj nema uslova i mogućnosti da ih sve primi. Ali, ipak: “Potrudili smo se da učinimo bar ono što najmanje možemo – da ih barem ne odbacimo!”, kaže episkop jegarski. Sa svakim se posebno porazgovara, daju saveti, a neki i zadrže u manastiru. Gotovo svi ostaju u kontaktu sa Crkvom, bilo kroz dolaske na bogosluženja i duhovne razgovore, bilo kroz povremena telefonska javljanja.

Po savete i iskustvene pouke u manastir Kovilj počeli su da dolaze ljudi iz čitavog sveta koji se bave problemom narkomanije, koji rade u kampovima za narkomane. A vladika Porfirije postao je rado viđen gost, i u zemlji i u inostranstvu, kod svih onih koji se bave pružanjem pomoći narkomanima ili prevencijom od ove opake bolesti. Tribine posvećene ovom problemu, na kojima on govori, ispunjavaju sale.

Na jednoj od tribina Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu episkop Porfirije će reći: “Osnovni problem svakog narkomana je osećaj usamljenosti i nedostatka ljubavi, bez obzira da li je to njegov subjektivni doživljaj ili je objektivno zaista tako. Moguće je da mu je u ambijentu u kojem je živeo ukazano dovoljno ljubavi, ali da on nije uspeo da je prepozna i primi zbog toga što je imao dublji, suštinski duhovni poremećaj u odnosu na život. Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno, da razumemo muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogi i u bekstvu od realnosti. Onda pokušavamo da im pomognemo da pronađu dublji smisao i razloge svoga postojanja kako bi imali motivaciju, ne samo da se bore sa svojim problemom i drogom nego i motivaciju za život uopšte.”

Vladika Porfirije smatra da narkomanija nije samo duševna bolest, niti je samo telesna bolest, nego da je, pre svega i iznad svega – duhovna bolest.

“U osnovi, kod svakog narkomana, prema mom najdubljem uverenju, postoji duboka duhovna egzistencijalna praznina. Usled koje postoji i jedna duboka i nezasitiva metafizička glad”, ističe episkop. “Kod onih koji su zapali u narkomaniju postoji problem smisla postojanja – motivacije životne. I zato kada narkoman zaplovi u brod Crkve, kad iz dubine duše poveruje u Boga, njemu se otkriva smisao postojanja u večnosti, ali i u istoriji. Mi ne kažemo da će on, kad poveruje u Boga, automatski prestati da uzima drogu, da će se automatski izlečiti, ali znamo sigurno da će, ma koliko puta padao, ma koliko puta se iznova vraćao uzimanju droge, imati motiva, snage i razloga zbog kojih hoće da ustane, zbog kojih hoće da se bori sa svojom bolešću.”

Zato kada dođu u manastir, vladika Porfirije i koviljski monasi najpre im ukažu na smisao postojanja, “da je život radost, da ljubav postoji i da uvek postoji neko ko ga voli upravo onakvog kakav on jeste, a to je Bog”.

Crkva ne pruža univerzalni lek za sve narkomane. Svakom čoveku se posebno prilazi. Podseća se na reči svetog Jovana Lestvičnika: “Ne odgovara svima jedan isti lek, iako bolest može biti jedna ista.”

Upravo takav pristup ima vladika Porfirije, koji kaže: “Nema tu nekog sistema, nekakvih pravila... Jednostavno, trudite se... Nema velikih mudrovanja. Treba da volite tog čoveka, da mu pokažete tu ljubav, ma koliko on padao, da ga nikada ne odbacujete, i da on bude siguran u tu ljubav. Jer, sigurno je da je neko ko je postao narkoman imao problem sa ljubavlju, pre svega prema roditeljima i sa ljubavlju roditelja prema sebi. Nezavisno od spoljašnih okolnosti, koje ponekad mogu da izgledaju savršeno, pa da vam se čini da je neko rastao u idealnim uslovima, ipak, čim je postao narkoman, to je pokazatelj da nešto nije funkcionisalo na planu ljubavi. Zato je potrebno da ga obaspete ljubavlju i da pokušate da isceljujete, ne samo njega... Ako se bavite samo njim, nezavisno od njegove porodice, onda je posao mnogo teži. Potrebno je da imate kontakt i sa njegovim roditeljima, da oni sami sebe negde preispitaju, ne u smislu samoosuđivanja i samoukoravanja, nego u smislu samokritičnosti i samoposmatranja, što će rezultirati naporom da i oni budu drugačiji. Potrebno je, dakle, da čitava porodica bude ‘objekt’ komunikacije. Treba pokušati da se podstakne da njihovi porodični odnosi počnu da se razvijaju na suštinskom razumevanju i na ljubavi.”

Za one koji ostaju na boravku u manastiru vladika kaže: “Kad primimo ljude koji imaju probleme, isti je postupak kao i sa onima koji ‘probleme nemaju’. Predočimo im kakav je poredak ovde u manastiru i preporučimo im da u njemu učestvuju, što znači da ono što činimo mi, čine i oni. Oni koji uspeju da se uključe u duh našega života, imaju više mogućnosti da prepoznaju njegov smisao i tako imaju koristi od svoga boravka u našem koviljskom manastiru. Ne zahtevamo od gostiju da ustaju rano kao i mi, iako ima onih koji ustanu i na sam početak bogosluženja. Jutarnjem bogosluženju, koje traje od pola pet do pola osam, naši gosti mogu da prisustvuju, čak iako još uvek nisu kršteni. U pola devet imamo ručak. Nakon ručka rade sa nama razne poslove do jedan sat po podne. Zatim sledi odmor. Uveče oko pet sati imamo večernju službu, večera je u šest, a poslednje bogosluženje (povečerje) u sedam. Potom svako ide u svoje kelije.”

Usled tako velikih potreba, manastir Kovilj preduzeo je uređenje napuštene zgrade nekadašnje škole u selu Čenej kod Novog Sada, koju je dobio na raspolaganje, za potrebe kampa u koji bi se primali narkomani. Zamišljeno je da kamp bude zatvorenog tipa. A u njemu će život biti uređen slično manastirskom poretku. Svi koji budu primljeni, imaće neko poslušanje. Naravno, držaće se molitve, duhovni razgovori, organizovaće se razni programi...

U kamp će, kako najavljuje vladika Porfirije, dolaziti svi koji osećaju takvu potrebu. I neće se gledati da li su to samo Srbi i pravoslavni. Kamp će nastojati da uspostavi saradnju i sa drugim pravoslavnim kampovima, pre svega sa onima u Grčkoj i u Rusiji, ali i sa kampovima rimokatolika. Jer je to – zajednički problem.

A ako sve zaživi onako kako je zamišljeno, u planu je da se oni otvaraju i po drugim mestima. Pošto su “potrebe takve da će i stotine takvih kuća biti malo u ovoj našoj nesrećnoj zemlji”, predočava episkop jegarski, uz napomenu da u jednom takvom kampu ne bi trebalo da bude više od 20 do 25 narkomana.

Protojerej Branislav Peranović sa svojom porodicom (suprugom Milankom i petoro dece) u proleće 2003. godine, s blagoslovom episkopa raško-prizrenskog Artemija, započeo je na planini Mokra gora, u selu Ribariće, u opštini Tutin, u neposrednoj blizini manastira Crna reka, gradnju Pravoslavno-misionarskog i duhovno-rehabilitacionog centra “Crna reka”, za potrebe rehabilitovanja narkomana. Ova porodica već više od deset godina posvećena je pomoći narkomanima i duševnim bolesnicima, tako da je otvaranje i registrovanje ovog centra doživela kao veliku radost, za svoj još delotvorniji humanitarni i misionarski rad.

Centar je registrovan početkom ove godine i kroz njega je već prošlo 50 narkomana. Trenutno ih je 20 na oporavku. Na osnovu iskustva iz prethodnih godina, otac Branislav kaže da od ukupnog broja prijavljenih, njih 50 odsto nikada ne dođe na lečenje. Od onih koji dođu, u prvih nekoliko dana odustane 30-40 odsto. A od onih koji ostanu dovoljno dugo (oko šest meseci), procenat izbavljenja je vrlo visok, čak 80-90 odsto!

“Narkoman nije slobodan čovek, on je poniženi rob supstance... On je očajan u svome robovanju i nemoći, i vapije za pomoć”, daje otac Branislav svoje viđenje narkomana.

I napominje:

“Nikada nisam imao na terapiji istinski pravoslavnog, crkvenog čoveka, a ne verujem ni da ću imati... Čini mi se da se ovde, između ostalog, radi o zapanjujućoj lakomislenosti i nepromišljenosti.”

A za “recept” u pomoći koju on i njegova porodica pružaju, kaže:

“Teško je u kratkim crtama objasniti šta mi to ovde radimo. Pa eto, pokušavamo da pomognemo čoveku, detetu Božijem, da se iznova rodi, da otkrije da je mali bog u blatu, da otkrije novi sistem vrednosti, da otkrije da život ima dragoceni smisao, u oboženju i ostvarivanju zajednice sa Bogom i sa drugima, braćom i sestrama... Da se on, ličnost, susretne sa Bogom koji je Trojica... koji je sušta, bezuslovna ljubav! Što reče jedan naš bivši narkoman: sada znam da ne moram da se ubijem!”

Jedna od adresa na koju se narkomani često za pomoć obraćaju, jeste i manastir Slanci, kod Beograda.

“Pre nekoliko godina jedna naša vernica došla je da nas moli da primimo jednog mladića koji je bio teško oboleo od narkomanije. Nismo mogli da odbijemo, pa ga primimo. On se oporavi, onda dođe drugi, pa treći... I tako se to pročuje. A mi nemamo uslova... Ali, šta ćemo kad dođu da mole, da preklinju...”, priča nam iguman Andrej.

Bratstvo ih uključuje u manastirski život, idu na bogosluženja, svako ima neko poslušanje, daje im se da nešto pročitaju iz manastirske biblioteke, a svaka prilika se koristi i da se sa njima popriča.

“Bitno je da su uvek aktivni”, naglašava iguman. “A najvažnije je da svakog od njih podstaknete i pokrenete da oseti i prizna da je bolestan. Isto onako kao i kod grešnika. Kada grešnik oseti i prizna svoj greh, onda on počinje da se kaje i da se duhovno leči. To je duhovna borba.”

Otac Andrej kaže da je narkomanija “đavolska rabota”, iza koje, kao i iza svakog greha, stoji đavo. A zna se, veli, kako se protiv greha valja boriti...

Neki od onih koji ovde zatraže pomoć, posle nekoliko dana, pošto ne mogu da izdrže bez droge, pobegnu, onda se pojedini pokaju, pa vrate...

U manastiru Slanci, kao i u manastiru Kovilj, pa i u drugim svetinjama koje se bave ovim problemom, ne vode evidenciju koliko je onih kojima su pomogli. Ali se mnogo obraduju kada u manastiru ugledaju zadovoljne one koji su pre toga viđali u velikoj nevolji. Nije malo, kažu, onih koji dolaze sa porodicom, u međuvremenu stečenom, da zahvale Bogu i manastiru za pomoć koju su dobili kada su bili na ivici ambisa.

“To nam daje snagu da nastavimo”, kaže iguman Andrej.