Arhiva

Doba organizovanog licemerja

Slobodan Reljić | 20. septembar 2023 | 01:00
Doba organizovanog licemerja

Današnja diplomatija je zaboravila taj rečnik. Realno je prevaziđen. “Objekti” na kojima radi MMF – i ostale međunarodne institucije – ćute, uvijaju se, dovijaju, što bi rekli kontrolori, “odugovlače s ispunjenjem obećanja”, a svojim narodima objašnjavaju da je to “sprovođenje tržišnih reformi”; prave predstave za javnost kao što je bila Skupština Srbije u ponedeljak (“dramatično” sakupljanje kvoruma, “neizvesno” glasanje...). I ubeđuju da drugog puta nema.

A, pošteno rečeno pokušava se i “braniti opšti interes”. Na primer, hoće se objasniti da je bolje “da bude privatizovano celo preduzeće, a ne samo dve velike rafinerije, kao što predlaže MMF”. Međunarodne institucije na to samo ćute. Logika malih – daj da se sačuva sistem, zauvar je svaka mrva – ne zaslužuje da se o njoj raspravlja. Ako se hoće reći da je jasno da su neki delovi sistema profitabilni a oni drugi bez njih ne služe ničemu, onda svojim budističkim mirom autentični “čuvari duha tržišta” poručuju da je ispod časti nagađati se sa nesvršenim đacima koji moraju još toliko toga da nauče. Ali neće ostati gluvo. Tu su lobisti i eksperti, janičari globalizma, koji će oceniti da je svako izvrdavanje “obična besmislica”. Jer, ta javna preduzeća su “monopolistički zaostaci komunističkog doba”. A kad neko danas ima pravo to da kaže, onda on i tuži i sudi. (Zvuči poznato!?) Taj, naravno, zna bolje i od te države i od tog naroda šta je za njih najbolje i javlja kako je dovoljno jak da nikakvo otimanje – neće dopustiti.

Ali nije sve tako beznadežno. Tačno je da se ne mogu međunarodne finansijske institucije baviti našim životima do detalja. Ostaju nam “mala i srednja preduzeća”, organizovanje “lokalne samouprave”, “saradnja regija”, čekanje “donatorskih konferencija”, naplata PDV-a, privatizacija sportskih društava, kafići, splavovi, noćni život. I postoji još jedna uteha: ne rade to oni samo nama!

Mada se nikad nijedna demokratska partija u zemljama u tranziciji nije ozbiljno bavila time dok nije osetila omču oko vrata, ali kapitalistički globalizam ovakav pristup uzima kao normalnu stvar. Pa, nije li jedan državni sekretar objašnjavao da su ta prostranstva i ta blaga koja su zapala Rusiju mnogo za jednu (takvu) zemlju i da je pošteno da se to deli sa – Nekim. Ili: naočigled sveta je velika sila krenula da irački narod oslobodi tiranije Sadama Huseina. Sada, kada je jasno da je “oslobođenje” pogoršalo stanje u iračkom društvu, niko se ne može setiti pitanja: da li je onaj narod uopšte tražio ovakvu uslugu? To je nekorektno i nepristojno pitati u “demokratskom svetu” koji je alergičan na tiranije. Posebno je nepristojno pitati čime će se ta velikodušnost platiti. Samo se u posvećenim krugovima razmišlja da li u ovakvom sistemu vrednosti uopšte može postojati trenutak u kome je velikodušnost “civilizovanog sveta” iznad njegovog interesa. Jer, živimo u vremenu kada “naftna kriza” preti globalnom katastrofom. “Jedan od razloga zašto je Zlatno doba bilo zlatno, bio je taj što je cena barela saudijske nafte u proseku bila manja od dva dolara tokom čitavog perioda od 1950. do 1973. godine (svetska kriza, inače, počinje 1974, prim. S. R.), čineći na taj način proizvodnju energije smešno jeftinom, a sve vreme ona je postajala sve jeftinija.” (Erik Hobsbaum)

Koliko znaju javna mnjenja o planu za “obnovu Iraka”, koji je, naravno, napravljen i pre nego što su poleteli bombarderi i zagrmeli tenkovi, a što je, u stvari, privatizacija pre svega naftnog sektora u ovoj zemlji? Da li se razume da “fer i demokratski izbori” i “demokratski izabrana vlada”, u zemlji u kojoj u eksplozijama i pucnjavi dnevno ginu stotine ljudi, treba da legitimiše “proces tranzicije”, jer ako bi se tako čega prihvatila okupaciona vlada, neko bi se nekad mogao pozvati na ženevske i druge konvencije. I naravno da međunarodne organizacije – koje, civilizujući svet, toliko insistiraju na tenderima i redu – najjaču vladu neće suočavati sa “ozbiljnim pritiskom” zbog “netransparentnosti” i drugih sitnih propusta.

Dobro, ovo jeste neka vrsta obnove Rimskog carstva (Velika sila je poslednjih decenija dala da se o tome naširoko priča i raspravlja) i duh ovog vremena, doba ogoljenog liberalizma, zaista se može opisati onom latinskom duhovitošću: LJuod licet Jovi, non licet bovi! (“Što je dozvoljeno Jupiteru, nije volu, tj. nije za svakoga.”) To je u osnovi suština teorijske priče o “kraju suvereniteta država”. Kao što je cinični Orvel prorekao, zaista je postalo normalno da su neki drastično jednakiji od drugih. I o tome se na akademskom nivou raspravlja. Zaključci se kreću od: “suverenitet više nije apsolutan, nego uslovan” (“Ekonomist”), do opisa u naslovu knjige jednog zapadnog autora da je suverenost modernih država “organizovano licemerje” (Sovereigntdž – organized hdžpocrisdž).

Ali, da “starog suvereniteta” nema je datost. Šta rade mali, kao mi, kojima bi sigurno više odgovarao Vestfalski model suvereniteta uspostavljen još 1648. posle Tridesetogodišnjeg rata u ondašnjoj Nemačkoj? Svi odreda pristaju na “ponude koje se ne mogu odbiti”, plate ulaznicu u klub dobrih, kooperativnih zemalja, a onda krenu da se snalaze. Možda je Češka Republika lep primer. Prvo je izabran jedan nekad dobar pisac koji je “ponudu” uzeo zdravo za gotovo, dao što se moralo dati i ostvario “narodni san”, a kad je narod bolje osmotrio stanje, vratila mu se potreba za samopoštovanjem i na čelo države je došao kritičar globalizma čiji se mnogi javni nastup, bez izbačenog zareza, može štampati u “Mond diplomatiku”. To je danas obrazac uspešne tranzicije. Prost recept: prvo, znamo da “sila Boga ne moli”, a, drugo, uradićemo valjda ono što je sada jedina “veština mogućeg” – daćemo do znanja “organizatorima licemerja” da razumemo šta nam se radi. A filozofe, politikologe, istoričare ćemo pustiti da promišljaju kakva budućnost čeka Evropu, svet ili koga već, ko svoju kulu podiže na temeljima takve hipokrizije.

I malo ko se može “pohvaliti” kao mi da su mu “vladari globalnog sveta” davali časove iz ovih “veština” i to sa pokaznim vežbama.

“Objekti” na kojima radi MMF – i ostale međunarodne institucije – ćute, uvijaju se, dovijaju, što bi rekli kontrolori, “odugovlače s ispunjenjem obećanja”, a svojim narodima objašnjavaju da je to “sprovođenje tržišnih reformi”