Dvostruki pritisak

Reforme penzionog sistema pred koje su nas stavile ne samo okolnosti već i MMF ne predstavljaju, kako ga mnogi doživljavaju, šamar usmeren samo ka nama. Kako smanjiti izdatak države a naneti što manju štetu penzionerima jeste problem koji potresa većinu zemalja u Evropi, a nisu rade da ga na radikalan način rešavaju ni levi ni desni.

Za razliku od nas, oni ne izdvajaju iz budžeta godišnje pet odsto za penzioni fond. Reforma iz 2001. podigla je starosnu granicu za tri godine i, po švajcarskom modelu, promenila formulu za indeksaciju koja se određuje u odnosu na prosečnu platu i cene (50:50), smanjila minimalnu penziju na 20 odsto bruto prosečne plate i racionalizovala penzionu osnovu. To je, prema podacima MMF-a, donelo skromnu kratkoročnu uštedu koja bi dala rezultat na duge staze. Pokazalo se da tako duga staza za nas ne postoji jer su nam u međuvremenu penzioni troškovi postali jedni od najvećih u regionu. To je bio jasan signal da vlada i resorno ministarstvo sednu za sto sa MMF-om.

Predlog vlade nije predstavljao dobru vest za penzionere, jer je predviđao da se umesto četiri puta indeksacija penzija vrši dva puta godišnje, a takođe i da se postepeno napusti model po kom se penzije usklađuju s rastom troškova života i prosečnih zarada u korist isključivo troškova života. Prevedeno u cifre: u prvih šest meseci ove godine zarade su porasle za skoro 10 odsto, a troškovi života za 3,7 odsto, što znači da bi na osnovu srednje vrednosti penzije trebalo da budu podignute za 6,8, a ako bi se usklađivale samo u odnosu na cene, onda bi se ostalo na 3,7 odsto. To je, svakako, bio razlog da najpre sindikati i penzionerska udruženja iskažu nezadovoljstvo, a onda da MMF oceni da vlada čini krupne ustupke penzionerima.

U svojoj analizi MMF je upozorio da je u poslednjih 15 godina dupliran odnos zavisnosti između penzionera i zaposlenih, da jedan zaposleni izdržava 0,8 penzionera i da će taj odnos samo rasti ukoliko se ne izvrše reforme. Kao glavni problem je istaknuto da samo 60 odsto radne snage izmiruje doprinose prema penzionom fondu, jer ne postoji registar svih zaposlenih. Kod nas je i niža starosna granica za odlazak u penziju, evropski prosek je 63,8 godina, za muškarce, i 61,2 godine, za žene. Penzioni fond je dodatno opterećen niskim kriterijumima za prevremeno odlaženje u penziju (2003. je 65 odsto novih penzionera prevremeno otišlo u penziju, a u invalidsku je otišlo 47 odsto muškaraca i 28 odsto žena). Prosečna penzija iznosi 80 odsto neto plate (u svetu – oko 40 odsto), i na kraju – da se indeksacija ne može vršiti češće od jednom godišnje.

Taj zahtev je ocenjen kao najsporniji, a moglo bi se reći i najopasniji. Ukoliko mu ne udovoljimo, postoji opasnost na koju je ukazao i resorni ministar Slobodan Lalović – da snosimo posledice ako nam se ne otpiše 700 miliona dolara duga. Ekonomista Milan Prokopijević smatra da bi odlazak MMF-a uslovio i odlazak ostalih netržišnih fondova (SB, EBRD,EAR, EIB), posle čega budžet ne bi mogao da izvršava obaveze, što bi, opet, značilo i manje penzije.

Neki smatraju da vlada snosi odgovornost za činjenicu što se našla pred takvim ultimatumom. Zoran Popović, ekonomista, tvrdi da nisu redukovani izdaci ni u jednom segmentu javne potrošnje, a stručnjaci MMF-a su procenili da će indeksacija jednom godišnje biti najjednostavnije rešenje. I jeste, jer se radi o promeni samo jednog člana zakona, a ušteda u, recimo, zdravstvu, iziskivala bi dugoročnu reformu.

Najnezadovoljniji su penzioneri. Živojin Pavlović, presednik Udruženja penzionera – Nezavisnost, kaže za NIN da će se svim silama boriti da se mere ne usvoje: “Prvo, ne slažemo se da penzije dobiju kategorizaciju javne potrošnje jer su ljudi 40 godina uplaćivali svoju penziju. Jasno je da je novac potrošen, ali to je problem države. Dinkić kaže da će nam biti bolje ali tek od 2010, što znači ne lipši magare do zelene trave. Mi nećemo da se odričemo ni u čiju korist, jer se niko nije odricao ni u našu korist. Kakav je to način da nas svađaju sa unucima i decom? Zašto nisu smanjila javnu potrošnju iz nekog drugog segmenta? Nisu ni čačnuli, jer znaju šta znači dirnuti u zdravstvo, u prosvetu ili bilo koji segment javne državne službe. Zna se, tu idu štrajkovi i pobune. Šta penzioneri mogu? Oni se samo bore za svoje zdravlje, a i ako mitinguju – za koga su opasni.”

Međutim, u izveštaju MMF-a jasno piše:“Vlada je pristala da u periodu od četiri godine postepeno primeni sledeće mere: zameni kvartalnu sa godišnjom indeksacijom, vrši indeksaciju samo u odnosu na inflaciju i podigne starosnu granicu.”

Socijalno-ekonomski savet, u kom su reprezentativni sindikati, Udruženje poslodavaca Srbije i Udruženje penzionera radi. “Zakon je prolongiran. NJegovo usvajanje je odloženo upravo zbog toga da bi se sa njim upoznali socijalni partneri. Međutim, oni taj posao nisu završili. Predsednik Saveta Milenko Smiljanić je obećao da će se oni sastati 5. septembra. Posle toga bi zakon trebalo da ode pred vladu. Pitao sam ministra da li će to što se kasni sa Savetom imati reperkusije u odnosu na zahteve MMF-a, rečeno mi je da ne, jer kad prođe vladu predlog zakona u roku od 24 časa može da se nađe u parlamentu”, kaže Miroslav Milanović, portparol ministra Lalovića i član Upravnog odbora PIO.

Malo je verovatno da će se Socijalno-ekonomski savet složiti sa prilično rigoroznim zahtevima MMF-a, posebno kad je u pitanju indeksacija. Jer ona znači da će penzioneri, koji u ovom trenutku primaju 10. 000 dinara, a takvih je 60 odsto, imati ista primanja u narednih 12 meseci, a inflacija će u tom periodu biti sigurno dvocifrena.

Šta ostaje vladi?

“Ministarstvo rada je u nacrtu pripremilo predloge koji su ublažili te veoma oštre zahteve MMF-a. Usklađivanje neće biti jednom godišnje, nego dva puta. NJihov je predlog da se već u 2006. godini pređe na model 100 odsto prema troškovima života, a mi smo ga rasteglili na četiri godine, sada je 50:50, sledeće godine bi bilo 62,5 prema troškovima života, a 37,5 prema rastu plata... Treći bitan zahtev je povećanje starosne granice. I tu idemo na model od četiri godine posle kojih ćemo postupnim povećanjem doći do 65 godina za muškarce i 60 za žene”, objašnjava Milanović.

Povećanje starosne granice nije glavni kamen spoticanja budućeg zakona, ali eksperti smatraju da to predstavlja loš potez. U situaciji kada se prinudno otpušta veliki broj ljudi i uz beneficirane uslove šalje u penzije, pomeranje starosne granice značilo bi da većina tih ljudi ode na biro i postane korisnik socijalne pomoći jer je malo verovatno da će u tim godinama naći posao. Takođe, ni ostale zemlje u tranziciji nisu daleko: U Mađarskoj, Češkoj, Litvaniji i Letoniji muškarci odlaze u penziju sa 62 godine, a u Bugarskoj i Sloveniji granica će biti pomerena na 63 godine tek 2009. Najbolji pokazatelj postepenog pomeranja je Slovenija u kojoj će biti pomerena granica za žene na 61 godinu, ali tek 2022. godine.

Kod nas bi, ako se MMF pita, i ovo pitanje trebalo rešiti brže. Ministarstvo je za sporiji tempo i predlaže da se to sprovodi četiri godine, od 2006. do 2009, i to tako da se svake godine doda po šest meseci. Slobodan Lalović kaže da su predviđeni i izuzeci: “Oni ljudi koji u postupku utvrđivanja viška u restrukturiranju, koji su blizu penzije, oni će biti zaštićeni i za njih neće važiti produženje.”

A šta ako se MMF ne složi?

“Ono što smo mi napravili, od toga nećemo odustati. Ministar je u razgovoru sa predstavnicima MMF-a skrenuo pažnju da je bolje da prođe 80 odsto njihovih zahteva i 80 odsto reformi, a da u 20 odsto oni odstupe, umesto da od zakona ne bude ništa jer je klima u društvu takva. Zato pokušavamo da dođemo do kompromisa kojima bismo ublažili tešku situaciju. Prema našim proračunima, 2011. godine prosečna penzija će biti 59 odsto plate, ali to tada neće biti 200 već 500-600 evra”, tvrdi Milanović.

Svi proračuni kažu da, nastavi li se kao do sada, 2010. bi moglo da dođe do potpunog kraha sistema. Ali, ukoliko prođu svi zahtevi MMF-a, iz budžeta će se 2006. izdvajati 4,6 odsto da bi se popunio deficit u PIO i tako sve do 2010 (ušteda će iznositi 0,6 odsto). Bude li sve išlo po ovom planu pravi efekat od 5,6 odsto može se očekivati tek 2050. godine.