Manji smo čvršći

Socijaldemokratska partija nije podržala ukidanje zakona o NIS-u. Na kraju je, ipak, zakon ukinut, a premijer Koštunica poručio je, u svom saopštenju, da “jedna stranka vladajuće koalicije više ne podržava vladinu politiku, jer njeni poslanici ne glasaju za vladine zakonske predloge” i, pošto se “u demokratskom poretku ne može istovremeno biti i na vlasti i u opoziciji, pozivam sve predstavnike SDP-a u vladinim institucijama da, saglasno svom opozicionom delovanju, odmah podnesu ostavke”.

Iz SDP-a su mu odgovorili da nemaju nameru da svojevoljno prihvate svilen gajtan, te da ostavljaju vladi da ih posmenjuje, ako može. “Neka izvrše tu egzekuciju”, kaže Slobodan Orlić za NIN. “DSS je u vreme Đinđića takođe bio i vlast i opozicija, pa zašto tada nisu primenili ono što sada traže od nas. Razlog nije što nismo podržali zakon, jer ni G17 plus nije podržao neke zakone pa nisu snosili sankcije. Pravi razlog je što smo mi trn u oku nekome u vladi. G17 plus smeta sve čvršće povezivanje SDP-a sa dva najveća sindikata u zemlji.”

Svoju odluku da ne podrže ukidanje zakona o NIS-u SDP je zvanično obrazložio dogovorom koji je Nebojša Čović potpisao sa Samostalnim sindikatom Srbije i UGS Nezavisnost. “To je jedino što smo tražili od vlade i premijera”, izjavio je Orlić, komentarišući da su sve ostale priče “obična podmetanja”.

Istina, pregovori o glasanju izgleda da su trajali nešto duže, a u medijima se spominje da su apetiti ove nevelike stranke u ponedeljak porasli do zahteva za mesto direktora NIS-a i nadoknadu koja se meri desetinama hiljada evra (po poslaniku).

Pošto su pre dve godine bili kapisla koja je Zorana Živkovića uterala u raspuštanje vlade, u SDP-u samouvereno tvrde da će se opet dogoditi isto i da premijer ovim potezom ulazi u hazard koji se može završiti i skorim parlamentarnim izborima. “Slomili smo prošlu vladu, slomićemo i ovu. Sami za to nemamo snagu, ali kada grudva krene teško se zaustavlja: za nama će poći i ‘spavači’ Drakulića ili Karića u Skupštini”, tvrdi za NIN drugi izvor iz SDP-a. To indirektno potvrđuje i sam Orlić i pominje da “i pojedini poslanici iz vladajuće većine polako otkazuju poslušnost”.

Socijaldemokrate računaju da će, u najmanju ruku, obezbeđivanje kvoruma za skupštinska zasedanja učiniti Sizifovim poslom za vladajuću koaliciju (koja bez dva poslanika SDP-a sada može da računa na njih 129).

Dok još nije sigurno ko otkazuje poslušnost vladi, u toku je otkazivanje poslušnosti samom SDP-u. Slobodan Lalović, ministar za rad i socijalnu politiku, rešio je da postane nezavisna nestranačka ličnost i da tako zadrži svoj ministarski položaj, a u Skupštini bude samostalni poslanik. Još nije napustio SDP, a o njegovom statusu stranka će, kako saznajemo, raspravljati ove subote. On sam očekuje da će biti isključen. Još u ponedeljak uveče, tvrdi izvor NIN-a iz SDP-a, nije ni pominjao mogućnost da okrene leđa matičnoj partiji, ali je u utorak, posle razgovora sa premijerom, rešio da se prikloni vladi.

Bez Lalovića SDP ima 15 funkcionerskih mesta, što na saveznom, što na republičkom nivou, uključujući i Nebojšu Čovića na mestu predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju (kad mu je, ranije, ova funkcija došla u pitanje, upućivao je teške reči na račun premijera). U Ministarstvu rada, po vertikali, svi su kadrovi iz ove partije. Kako će izgledati njihove čišćenje (i da li će se opredeliti za šefa-ministra ili partiju), kako će, opet, biti sklanjani ljudi na položajima iz ove stranke u organima državne zajednice (sam Orlić, na primer), i ko će popuniti upražnjena mesta (već se pominje da bi to mogao biti SPS), tek će se videti, ali je izvesno da Srbija ulazi u političku poker partiju u kojoj je teško predvideti ko će ostati bez uloga.

Glavni politički dogovori i trgovine obavljaju se daleko od očiju javnosti i teško ih je detektovati. Ono što je jasno kada su socijalisti u pitanju (pomoć najpoznatijem haškom optuženiku i njegovoj porodici), nije lako ni naslutiti kada su zahtevi Nebojše Čovića, lidera SDP-a, u pitanju. Šta je on zaista tražio od Vojislava Koštunice za lojalnost? I da li je ovo bilo samo jedno u nizu njegovih potraživanja?

U svakom slučaju, svedoči izvor NIN-a blizak vladi, premijer je u ponedeljak uveče bio toliko besan zbog “ucena iz SDP-a”, da je zatražio njihovo brisanje sa spiska koalicionih partnera makar i po cenu pada vlade. Navodno je izjavio da je bolje, ako treba, da on sam raspusti Skupštinu i tako dovede do vanrednih izbora, nego da dođe u situaciju da ga minorne partije ucenjuju i podrivaju.

Otprilike onako kako je govorio i Zoran Živković pre nepune dve godine. Međutim, ono što je tada bilo samo projekcija Živkovićeve slabosti izazvane udarcima sa svih strana, u slučaju Koštunice može se pokazati kao znak samouverenosti. Sadašnji premijer nije poznat kao političar koji srce stavlja pre razuma, pa pojedini analitičari u obračunu sa SDP-om vide njegov dobro promišljen plan, a ne osvetu nelojalnom partneru – procena u vladinim krugovima je da nisu ugroženi obračunom sa SDP-om, već, naprotiv, da su jači bez partije koja je neprekidno igrala na više koloseka.

Ministar finansija Mlađan Dinkić ovako je prokomentarisao Koštuničino saopštenje o SDP-u: “Ili radimo kao ljudi ili ne radimo uopšte. Manje poslanika čvršća vlada. Mislim da će ovaj potez premijera ojačati vladu.”

Citirani srpski politički izum, po kome je vlada sve jača što je manje poslanika podržava, svakako se ne nalazi u udžbenicima političke teorije, kao što se ni ceo naš tranzicioni život, skupštinski i obični, teško može svrstati u forme poznate uređenim društvima. Tako ovde ni najveće opozicione partije, iako verbalno ubedljivo napadaju izvršnu vlast, do sada, pod raznim izgovorima, nisu pokazivale spremnost da je zaista i sruše.

Poslovi koji Vladu Srbije, bez obzira ko je činio, čekaju narednih meseci (od reforme penzijskog sistema do početka pregovora o statusu Kosova) nisu mamac ni za koga ko želi dug politički život. Možda je u tome i tajna poslednje hazardne igre oko vlade i unutar nje.