Ovaj čovek je ministar

“Srbija nikada nije bila građanska država i bilo bi neprirodno da to

bude posle izbora.”

Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, avgust 2002.

Poslednji prilog za biografiju Velimira Ilića pridodat je na Kopaoniku, a taj podvig svakako neće biti i poslednji, tako je odlučila Vlada Srbije, koja je raspravljala o Ilićevom ispadu. Promrljali nešto kako to baš nije lepo i nastavili dalje odlučivši da tako kapitalna tekovina kao što je njihov opstanak na vlasti ne sme da bude ugrožena zbog nekih sitnica.

Bizaran detalj je da je zbog cele situacije iz državne službe udaljen Bora Đorđević, raspoređen na radno mesto savetnika ministra za kulturu. Bora Čorba je verbalno podržao Velimira Ilića u njegovoj aktivnosti protiv “izdajničkog” (sam je tako obrazložio) medija i smenjen je; Velimir Ilić, koji je sve to izazvao, moći će nesmetano da nastavi s incidentima.

U ovome je savršeno nebitno što je reč o redakciji B 92. I bukvalno – Iliću je ovo već ko zna koji takav slučaj sa novinarima, a u sećanju je intervju za Televiziju Apolo kada je šutnuo novinara Vladimira Ješića pošto se nije slagao sa pitanjem koje mu je ovaj postavio.

Još pre toga, prilikom poznatog slučaja sa Nebojšom Čovićem na Studiju B, zamoljen da prokomentariše neku Čovićevu rđavu izjavu o njemu, Ilić je ispsovao i Čovića, i Studio B, i Olju Bećković (čija se emisija u to vreme prikazivala na Studiju B) koja sa čitavom pričom nije imala nikakve veze. To je uradio toliko vulgarno da se ni najgore novine u ovoj zemlji nisu odvažile da prenesu taj deo Ilićevog iskaza.

Ilić je kasnije negirao da je to rekao nazvavši snimak montažom, nije propustio da ocrni one koji su, navodno, za tu montažu bili odgovorni.

Moglo se u tom času i pokloniti neko poverenje Ilićevoj odbrani da mu je snimak namešten, kasniji slučajevi, međutim, pokazali su da je reč o modelu ponašanja koji se, kad je Ilić u pitanju, ponavlja. Naime, Čovića je nazvao prevarantom i bolesnikom i ponudio mu da se o njegovom (Ilićevom) trošku leči. Ovo treba uporediti sa njegovim obraćanjem na Kopaoniku: “Vi treba da se lečite kolektivno. Napravićemo jedan centar za vas, da vas zbrinemo. To vam ja obećavam i evo pomoći ću vam.”

Drugi stereotip u Ilićevim incidentima sastoji se u agresivnom negiranju da se incident i dogodio. To je učinio u slučaju Čović, to je ponovio prošle godine na Zlatiboru kada je uz pomoć telohranitelja nasrnuo na saobraćajnog policajca (tako su mediji izvestili – a vi odlučite kome ćete verovati, medijima ili Iliću) koji je zaustavio njegovo vozilo. Ilić je za intrigu ovoga puta optužio Natašu Mićić(?!).

Ako pak ne može da negira incident, na primer zbog toga što je snimljen kamerom, Ilić će fokus prebaciti tako što će periferne detalje negirati kao da su suština. Tako je u slučaju TV Apolo nastavio da medijski napada novinara Ješića koji je tvrdio da ga je ministar šutnuo u koleno, dok je Ilić tvrdio da nije, nego u fasciklu koju je Ješić držao u krilu.

Postpetooktobarski uspon je gradio na zalaganju za privredni uspon reklamirajući sebe kao čoveka iz prakse, nasuprot “ulickanim ekspertima”, što se odnosilo na Miroljuba Labusa. Iz postpetooktobarskog doba datira priča po kojoj je Ilić još tada tražio od premijera da bude ministar za kapitalne investicije, na šta je Đinđić odgovorio: važi, samo mi reci šta je to. I tako nije ušao vladu mada je to stalno visilo u vazduhu. Iz aprila 2002. datira njegova izjava: “Šta, sad treba da uđem u vladu kada ide sezona godišnjih odmora i kada će svi gledati Svetsko prvenstvo u fudbalu?”

Svoj politički ugled umnogome duguje priči da je “izgradio Čačak”. Istina je zapravo da je taj grad i pre Ilića, zahvaljujući privatnom preduzetništvu, imao strukturu privrede koja je omogućila da lakše podnese nedaće devedesetih, koje su se mnogo više osećale u gradovima koji su počivali na socijalističkim privrednim dinosaurusima, kao na primer obližnje Kraljevo. Uostalom, jedan od takvih uspešnih malih privrednika bio je i sam Ilić, suvlasnik firme “Sponit”, čije ime je izvedeno, očito, iz naziva tadašnje Ilićeve stranke, iz koje je isključen da bi osnovao Srbija zajedno, iz koje je takođe isključen.

Demagogija je, zapravo, Iliću u krvi. Velimir Ilić prosto ne može da odoli ako je negde u izgledu jeftina kupovina popularnosti, pa stiže i na mesta na kojima, ako već ne može da pomogne, ne bi trebalo da bude. Tako je proletos, posle početnih neuspeha u vađenju utopljenika ispod mosta kod Žablja, stigao na lice mesta i obećao ojađenim i ogorčenim porodicama kako će se lično angažovati. Slikanje za televiziju je, dabome, mnogo lakše neko rešavanje kriznih situacija; utopljenici nisu pronađeni do dana današnjeg.

U spisak petljanja u stvari gde nema nikakva posla treba ubrojati i njegovo nedavno pismeno obraćanje Branku Crvenkovskom, predsedniku Makedonije, u vezi sa hapšenjem vladike Jovana. Samo nekoliko dana docnije, upetljao se u aferu zbog uticaja na slučaj “motorna testera” u Požarevcu, posle čega je Marko Milošević oslobođen gonjenja.

Rukovođen svojim provincijalnom opsenarstvom, Velimir Ilić je prošle godine, odgovarajući na pitanje novinara, potvrdio da se sastao sa Stivom Bogdanovićem, bogatim Srbinom iz dijaspore, spremnim na milionska ulaganja u Srbiji. Ispostavilo se da Stiv Bogdanović ne postoji i da je reč o prvoaprilskoj šali novosadskog Radija 021.

Ipak, Ilić nema mnogo problema da uvek pronađe dovoljno onih koji će da se uveseljavaju ili čak ga podržavaju u onome što je najčešće otvoreno nasilje. Dobar primer je upravo Kopaonik: gomila ministarskih ulizica koja se cereka dok ministar koristi to što ima mikrofon za svoje duhovitosti tipa: “vi se nećete udati...” Ali, to je priča o delu srpskog mnjenja koje uživa u liderima koji su po meri njegove sopstvene inferiornosti. Velimir Ilić je prosto tu zbog toga da bi svojim prisustvom obesmislio i učinio da se glupo oseća svako onaj ko se u javnoj komunikaciji poziva na vrednosti kao što su pristojnost, kućno vaspitanje i građanski red, dakle ono što on sam i njegova publika nemaju.

Logično je pitanje na ovom mestu zašto srpska vlada i Vojislav Koštunica to trpe: zato što još nije utvrđena granica onoga na šta je srpska vlada spremna kako ne bi ugrozila svoj ostanak na vlasti.

Istina, postoji i izgrađena mitologija o sposobnostima ministra za kapitalne investicije. Zasnovana je delom na tome da Velja rešava, onako šerifski, neke lokalne probleme, poput izgradnje kakvog puta ili uvođenja neke autobuske ili železničke linije, najčešće u oblastima gde je njegova stranka na vlasti. Nisko mišljenje o radu Ministarstva za kapitalne investicije (podsmešljivo ga zovu MIKI) izneo je i potpredsednik vlade Labus: “Olimpijada je počela, a put stoji nedovršen kao i pre godinu dana. Nije mi jasno šta rade Velja Ilić i njegovo ministarstvo?! To je za mene misterija” – rekao je.

Ilić je Miroljuba Labusa, inače, sumnjičio da nije Srbin, pošto prezime Labus Čačaninu Iliću nije srpski zvučalo.

Čim je reč o nečemu što bi trebalo da ima nacionalni značaj, Ilić je na klizavom terenu i stvar se svodi na priče i prepirke, poput one prošlogodišnje sa Nenadom Bogdanovićem, gradonačelnikom Beograda, čiji greh je bio taj što je iz gradske kase platio radove koji su u nadležnosti Ilićevog ministarstva pošto je video da ovaj to nikad neće učiniti (npr. osvetljenje autoputa do aerodroma, itd.).

Hronologija konflikta Ološ,dripci, barabe i idioti Septembar 2002, Niš. “Ta izdajnička Televizija B92, na kojoj rade srbomrsci, nije mi posvetila nijedan sekund i svakog dana vrti isti montirani materijal. Oni prate samo onog antihrista Labiku, i njegovog Dinkića i Đelića. NJima su važne samo te antisrpske i sektaške organizacije koje su došle i pod firmom građanske opcije razbucavaju Srbiju.” Ilić je kritike uputio i na račun Televizije BK i TV Sokobanja. Oktobar 2002, novinarki TV Čačak Jeleni Katanić: “Ja znam da ste vi aktivista Demokratske stranke, nastavite li tako ja ću vas počistiti iz televizije, ili Ilić više neće biti predsednik opštine. Sram vas bilo, treba da se stidite, ja sam demantovao deset puta i Nova Srbija da Sredoje Šljukić nije član Nove Srbije nikada bio. Taj ološ iz Demokratske stranke je uzeo sve medije i radi šta hoće, pa vi ste svi demokrati kriminalci. Ili ćete biti novinari, ili ćete ići kući da čuvate ovce, a mi ćemo sa tim parama koje ulažemo svake godine u televiziju raditi nešto drugo.” Jun 2003. Nasrnuo nogom na novinara TV Apolo Vladimira Ješića zbog provokativnih pitanja o Velimirovom bratu Strahinji Iliću. Mart 2005. Slučaj “Kurir”. List “Kurir” je osumnjičio ministra Ilića da je putovao u Grčku o trošku košarkaškog kluba Hemofarm, kao i zbog nekih spekulacija (pokazalo se – netačnih) da nije završio fakultet. “Većeg smrada od te vaše novine nema! Pa, vi ste najveći smrad, ološ i pogan u ovoj Srbiji! Pogani jedna! Slušaj, bre, dripče jedan, ja sam ministar, a ne tamo neki čoban! Kako se uopšte usuđuješ da me zoveš i pitaš da li sam završio fakultet?! Vi ste jedan skup idiota! Ti, tvoj urednik Đoko Kesić i onaj debeli korumpirani skot koji me kida u kolumnama! Ja sam, bre, ministar! Ej, bre, ministar! Kad počneš da radiš za Bi-Bi-Si ili 'NJujork tajms', onda me zovi, barabo jedna.” Avgust 2005. Protiv B 92: “Vi ste bolesni, vi ste za psihijatrijsku kliniku. Vi treba da se lečite kolektivno. Vama treba tretman na Kopaoniku, napravićemo jedan centar za vas, da vas zbrinemo. To vam ja obećavam i evo pomoći ću vam. Vašeg velikog stručnjaka Verana Matića da dovedete da ljudi gledaju poslednje idiote u Srbiji.”

U Ilićevu odbranu treba reći to da godina i po, koliko je na vlasti, i nije naročito dug rok za kapitalne projekte, ali tu nije problem što tih “kapitalnih” rezultata nema, nego što se kao takvi predstavljaju neke lokalne popravke, sve u skladu sa Ilićevom već opisanom sklonošću prema demagogiji. I još jednom je Kopaonik odličan primer da se pokaže šta se Srbiji uvaljuje kao kapitalna investicija: drugu godinu zaredom Velimir Ilić derneči po Kopaoniku “otvarajući radove” na zameni nekakve žičare (inače, tamo ih ima više od dvadeset), što će, bar bi trebalo, da bude gotovo pre Nove godine. Uz sve to, nije jasno zašto se srpski ministri hvale novom žičarom, osim ako ne zato što troše pare od poreza na ski-centar koji je za pet godina uspeo da pređe put od najboljeg do najgoreg na Balkanu.