Obnova srpske Atine

U Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, jednoj od onih koje pripadaju jezgru grada, ovih dana postavljaju novu kocku, dok se stare fasade upadaju u oči svojim bojama. Ali negde u drugom redu zgrada, iza prve, frontalne linije, u atrijumima i dvorišnim krilima, naročito po prepolovljenim i naruženim ajnfort-kolskim prolazima, vidi se da je ostalo još mnogo posla na sređivanju arhitektonskog jezgra srpske Atine. U uobičajenoj političkoj igri o velikim gradskim projektima, opozicionari govore o raskopanim ulicama što je građanima centra život čini nemogućim, a predstavnici gradskih vlasti uvereni su da se u Novom Sadu radi samo ono što je godinama najavljivano, ali do sada nije ostvareno.

Ipak, Novi Sad, jedno od najvećih gradilišta u ovom delu Evrope i svakako najveće u Vojvodini, spremno će dočekati Evropsko prvenstvo u košarci. Bar kad je u pitanju jezgro grada. Tako veruju zvaničnici zaduženi za regulaciju onih ulica i kvartova iz kojih se današnji centar Vojvodine razvio. “Postavlja se nova ulična kocka, a obnova fasada u Zmaj Jovinoj i Dunavskoj ulici se privodi kraju”, kaže za NIN Aleksandar Jeftić, direktor gradskog Zavoda za urbanizam. To je onaj deo posla na uređenju starog jezgra, koji bi najpre trebalo da bude gotov. Reč je samo o početku potpune obnove starog centra. I nije samo to.

Novosađani imaju u planu i drugu obalu Dunava, tj. podgrađe Petrovaradina, za koje mnogi stručnjaci vele da je najbolje očuvana barokna celina u Vojvodini. Ceo kvart Petrovaradina, od Beogradske kapije do mosta Varadinska duga, biće pretvoren u ekskluzivnu pešačku zonu, sa mnoštvom knjižara, galerija, scena. Naravno, za ovo treba mnogo novca, pa ideja predstavlja budućnost nekih novih EDŽIT-a. U međuvremenu, Grad Novi Sad je rešio da spase ono što je njegova duša i početak: prostor omeđen Trgom slobode, Zmaj Jovinom ulicom, Dunavskom, Pašićevom, Zlatnom gredom, Gimnazijskom ulicom, Ulicom Svetozara Miletića, Katoličkom portom, Trifkovićevim trgom, Nikolajevskom portom, Pozorišnim trgom, Trgom Toze Markovića i Trgom Republike. I svim malim ulicama i njihovim delovima koji se nalaze u ovim međama. Izraženo u kvadratnim metrima, to je 39 hektara, 5 ari i 78 metara kvadratnih.

“Oko dva odsto celokupne gradske površine zahvata staro jezgro”, kaže Donka Stančić, istoričar umetnosti i bivši direktor opštinskog Zavoda za zaštitu spomenika Novog Sada.

Ovako kakvim ga danas znamo, gradsko jezgro postoji od 1745. godine. Tada je prvi put registrovano na planu grada. Većina današnjih objekata je nastala u drugoj polovini devetnaestog veka, jer je intenzivna gradnja nastupila tek posle revolucije 1848/1849. godine.

“Imamo barok, klasicizam, bidermajer, romantizam, istorizam, nešto manje secesiju, modernu”, veli Donka Stančić. Grad poznat po svojim sakralnim objektima (crkva Prenosa moštiju sv. oca Nikolaja iz 1730. godine, Saborna crkva Svetog velikomučenika Georgija, grkokatolička crkva Petra i Pavla, evangelistička, rimokatolička Ime Marijino) ima i Staru pravoslavnu bolnicu, Grčku školu, Zadužbinu vladike Platona – Platoneum, Katoličku plebaniju, hotel “Vojvodinu” (nekada “Eržebet”, zatim “Kraljica Marija”). Tu je i Miletićeva škola, Magistrat, zgrada Doma JNA (nekada hotel “Majer”, pa “Grand”, “Sloboda”), Vladičanski dvor. Zatim, kuće Jaše Tomića, Svetozara Miletića, Miše Dimitrijevića, Isidora Bajića, Lazara Dunđerskog, Koste Trifkovića.

Kako piše u analizi koju je 2001. godine napravio Zavod za zaštitu spomenika, prostorno-kulturna celina je važna zbog do danas očuvane prvobitne matrice grada. Ipak, iako je prvi pokušaj da se celina dovede pod zaštitu države bio još 1997. godine, do danas je ta vrsta pravne zaštite izostala. Mnogi objekti se nalaze pod budnim okom, ali, gledano u celini, ovde je reč o urbanističkoj zaštiti, ne i tzv. zaštitarskoj, koja ima mnogo strože uslove za bilo kakve radove unutar objekata i praktično konzervatorsku ulogu.

“Uže jezgro je pod ambijentalnom zaštitom, a osnova svakog rada na njemu je analiza koju su još 1994. godine napravili Zavod za urbanizam i Zavod za zaštitu spomenika”, kaže Jeftić. To znači da su svi objekti, na osnovu višedecenijske analize koju je započeo još pokrajinski Zavod za zaštitu spomenika, potom nastavio opštinski, podeljeni u kategorije A, B i C. Na objektima A-kategorije ništa se ne sme dirati, ni spolja ni unutra, osim ako Zavod za zaštitu spomenika ne proceni suprotno. Objekti B-kategorije se mogu zamenjivati, pretrpeti izvesne manje izmene, dok se objekti C-kategorije mogu uklanjati. Zanimljivo je da ovih poslednjih ima čak 30 odsto.

“U pitanju su zgrade koje nemaju veću arhitektonsku ili istorijsku vrednost”, kaže za NIN Đorđe Srbulović, direktor opštinskog Zavoda za zaštitu spomenika Novog Sada.

Kriterijumi za svrstavanje u kategorije su jednostavni:

“Starost, stil, arhitektonski detalji, znamenite ličnosti ili institucije koje su bile smeštene u objektima”, kaže Srbulović.

Iako je vojvođanska prestonica još početkom pedesetih godina prošlog veka počela da radi na zaštiti i očuvanju starog jezgra, tek kada se pre nekoliko godina sa jedne zgrade u Zmaj Jovinoj ulici obrušio venac fasade, počeo je pravi posao na sređivanju ovog dela grada. Neko je tom prilikom Donki Stančić, tada direktorki Zavoda za zaštitu spomenika, doneo kesu sa parčićima tog friza. Prošle nedelje se, na primer, nešto slično desilo sa jednom od kuća u podgrađu Petrovaradina. Prvi put posle Drugog svetskog rata, Mali Liman, kako zovu ovo parče teritorije, obnavljan je 1981. godine, za potrebe evropskog prvenstva u stonom tenisu. Iako je to rešenje bilo privremeno, ono je izdržalo zub vremena. Potom je Zavod za zaštitu spomenika počeo da radi elaborate sa pratećom tehničkom dokumentacijom za sve što gradska vlast naruči. Sada se ozbiljno upustilo u sređivanje onoga što bi moglo biti prava turistička meka Novog Sada. Prema nekim procenama, Novosađani bi mogli da očekuju u jezgru oko 100 000 do 150 000 turista godišnje. Dovoljno velika brojka da bi se krenulo u ozbiljan rad, čak i da nema ljubavi prema istorijskom nasleđu, arhitekturi ili umetnosti.

Ceo prostor je razrađen u nekoliko urbanističkih planova. Novi Sad je inače prvi grad u Srbiji koji je usvojio urbanistički plan još 1963. godine, a u njemu je naglašena obaveza čuvanja starog jezgra.

“Usvajanjem generalnog plana 2000. godine, došli smo do sumornije demografske prognoze nego što su je davali prethodni planovi”, kaže Aleksandar Jeftić. “Novi Sad sada ima nešto više od 240 000 stanovnika sa malim bruto nacionalnim prihodom. Shodno tome, išli smo na smanjenje spratnosti u širem gradskom jezgru, a preuzeli smo i princip smanjenja spratnosti u zaleđima Zmaj Jovine i Dunavske ulice. Isto važi i za smanjenje izgradnje, jer staro jezgro muče problemi, poput nedostatka parking prostora ili neregulisanog saobraćaja.”

Smanjenje spratnosti je jedna od mera regulacije gradskog jezgra. To znači da će se poštovati već zadata visina zgrada u svakom delu jezgra. Na primer, odnos spratnosti između Gradske kuće i njoj susednih palata pokazuje koliko se u visinu sme graditi u tom delu grada. Već u nekom drugom delu ta visina ne bi mogla biti ista. To zavisi od onoga što su neke davne arhitekte zacrtale. Negde je to “prizemlje plus tri sprata”, negde je to “prizemlje plus sprat”. Ovo poslednje rešenje je tipično za arhitekturu Novog Sada, tako da će se u većini slučajeva ono i poštovati. Što znači opet smanjenje, naročito tamo gde ima divlje gradnje. A ima je, i to u nadogradnji čak i najstarijih objekata.

Ono što je bilo ozbiljan problem devedesetih, divlja gradnja, naročito u starom jezgru, polako postaje prošlost, između ostalog i zato što je 2001. godine izmenjena zakonska odgovornost, tvrdi Aleksandar Jeftić, direktor Zavoda za urbanizam Novog Sada. Kvalitetniji rad inspekcije je takođe učinio da se sve svede na mnogo manju meru nego što je to bio slučaj ranije. Dokaz za ovo je i 20 000 predmeta koji čekaju u novom postupku legalizacije. Pored onih 8 000 starih.

“Kada se uporedi sve sa brojem stanovnika grada, vidi se da je to ogroman procenat, skoro 30 odsto”, kaže Aleksandar Jeftić.

Samo prošle godine je izdata dozvola za gradnju 6 000 novih stanova. U prvih šest meseci ove godine, za 3 000!

“U zlatnoj eri Novog Sada, dobrim godinama za stanogradnju smatrane su one u kojima se dizalo oko 2000 stanova”, tvrdi Jeftić.

Uistinu, sam pogled na grad iz autobusa pokazuje da se mnogo gradi. Da li zbog toga, ili iz nekog drugog razloga, tek, cena kvadratnog metra ovde je između 700 i 800 evra.

Urbanisti kažu da se već sada oseća izvesno zasićenje tržišta. Udruženja stanograditelja već prijavljuju višak od 3 000 neprodatih stanova. Ipak, ovoliki protok kapitala uloženog u gradnju stambenih i poslovnih objekata omogućio je i čuvanje socijalnog mira, ali i novu pojavu sa kojom se suočava cela zemlja a koju su naši susedi i starija braća po tranziciji već osetili: metropolizacija pojedinih oblasti. To znači da u jednoj državi samo mali broj tačaka doživljava rast, a sve ostale zaostaju. Baš kada je u pitanju izgradnja stanova, sve ostale opštine i gradovi u Vojvodini su primeri pada koncentracije ljudi i kapitala. U nekima od njih, za poslednjih desetak godina izgrađena je najviše po jedna stambena zgrada. Neke znakove vitalnosti pokazuju još, recimo, Subotica, Kikinda i Vršac, dok se u većini vojvođanskih gradova skele i kranovi mogu videti samo na televiziji.

Tako se dolazi do glavnog problema u rešavanju gradskog jezgra – novca. Iako je grad odvojio sredstva za obnovu, ona ipak nisu dovoljna. Osim toga, po Zakonu o kulturnim dobrima, obavezu da brinu i održavaju imaju i vlasnici i korisnici. Prevedeno na prost jezik, to znači da država može da brine o spoljašnjosti objekta. O njegovom kompletnom održavanju i svemu što je ispod fasade, treba da se staraju oni koji tu žive ili rade.

“Ali, socijalna struktura u jezgru je izuzetno loša. Tu praktično živi najsiromašnije stanovništvo grada”, veli Jeftić. Ovi ljudi ne mogu brinuti sami. Upravo zato, kao i zbog činjenice da je u poslovnom smislu reč o najatraktivnijoj lokaciji, ovde ima divlje gradnje. Devedesetih su, recimo, u atrijumskim objektima podizani spratovi sa latinoameričkim elementima u arhitekturi! Danas je tu već mnogo bolja situacija. Pa iako se očekuje nov priliv sredstava iz budžeta za ove poslove, jasno je da će i ovde tržište dosta toga odrediti.

Bilo je i ideja da se celokupno stanovništvo ovog dela grada iseli na drugu lokaciju, a objekti izdaju onima koji su finansijski sposobni da brinu o njima. Od ovoga se odustalo zato što se broj vlasnika decenijama umnožavao, tako da danas nema nijednog objekta koji ima samo jednog vlasnika. Država više i ne pokušava da raspravi taj pravni galimatijas, ali nastoji da stvari kontroliše i da njima upravlja na neki drugi način. Ipak, nerešeni pravno-imovinski odnosi i finansije dva su najveća problema s kojima se suočavaju ustanove u postupku regulacije starog jezgra. Donka Stančić kaže da je svojevremeno jedna od ideja bila i da se propiše izgled izloga i lokala. Ono na čemu se sada insistira jeste da svi korisnici lokala moraju ostaviti na miru veoma lepe svodne konstrukcije. Hoće li se dalje ići u pravcu takvog limitiranja, za sada još nije jasno. Opštinski Zavod za zaštitu spomenika kulture od Nove godine naovamo nije izdao nijednu dozvolu za nelegalnu gradnju, a mnogi će objekti, ako se pitaju urbanisti, morati biti vraćeni u prvobitno stanje.

Ono što svi očekuju, naročito kad je u pitanju podgrađe Petrovaradina, to je da će boljom poreskom politikom biti omogućen priliv sredstava za zaštitu i održavanje objekata. Koliko će Novi Sad uspeti da oživi duh i šmek vremena kada su njegovim ulicama hodili Zmaj, Svetozar Miletić, ili Laza Kostić, nezahvalno je prognozirati jer zavisi od previše faktora. Ali da se kao retko gde u Srbiji oseća sistematičnost u ovom poslu, e to je tačno