Povratak osamdesetih

Izložba nastoji da prikaže aktuelnu vajarsku i umetničku produkciju namenjenu “slobodnom” prostoru, zbog čega ona i nije strogo koncepcijski određena. No, takva izložba, svakako, nudi mogućnost sagledavanja aktuelnih tendencija koje su se desile ili se dešavaju u skulpturi i umetnosti u Vojvodini tokom prekretnice vekova i u aktuelnom trenutku.

Povodom aktuelne umetnosti u Vojvodini nije moguće govoriti o umetničkoj sceni kao o koherentnom organizmu odnosa, usaglašavanja ili konfrontiranja – kakvom se doimala umetnička situacija iz devedesetih godina prošlog veka ispunjena simultanim egzistiranjem postmodernističkih i novomodernističkih tendencija. Jer, početkom prve decenije novog veka došlo je do dezintegrisanosti scene i raspršivanja onih najznačajnijih karakteristika “umetnosti devedesetih”... Pluralizam je, svakako, osnovna karakteristika stanja u današnjoj umetnosti. No, posle svih dekadentnih egzistencijalnih iskustava iz devedesetih, posle svih pomešanih tenzija izazvanih drastičnim promenama ostvarenim granične 2000. godine, aktuelna prekretnica vekova je nametnula nov senzibilitet. I ako je postmodernistička struja osamdesetih vratila dignitet klasičnim medijskim mogućnostima i klasičnom načinu izražavanja, ako je “novi modernizam” iz devedesetih ponovo uspostavio pravo na ontološka razmatranja unutar umetnosti, onda se u aktuelnom trenutku pažnja umetnika usmerava ka iznalaženju, definisanju i predstavljanju (auto)refleksivnih situacija. Stvarnost se ne transponuje, ona se prikazuje, a umetnik se predstavlja kao autoritativan selektor i pronalazač smisla prezentacije protoka vremena...

Skulptura u Vojvodini – pogotovo ostvarenja prikazana na ovoj ipak specifičnoj postavci na otvorenom prostoru – ostala je verna obliku kao konstantnoj vrednosti. Poimanje oblika se odvija u dijapazonu od čvrste, koherentne i stamene forme, preko strategijskih raddž made ostvarenja, pa sve do razuđenih, fragmentarnih i disperzivnih plastičkih i duhovnih tvorevina. Dakako, ovde se ne radi tek o klasičnom poimanju forme nego, najčešće, o njenom problematizovanju. Jedna od tekovina “umetnosti devedesetih” jeste fenomen instalacije kojom je u našoj umetnosti filozofiran prostor kao nekonvencionalna mogućnost oblikovanja, izražavanja i manipulisanja najrazličitijim umetničkim strategijama – da bi se ostvarila i reifikovala umetnikova osećajnost, ili da bi se verifikovalo određeno stanje...

Ipak, karakteristično je da je grupa autora koji su punu stvaralačku zrelost pokazali tokom osamdesetih i tokom (neo)ekspresionističke “umetnosti osamdesetih”, opredeljena za čvrstu strukturu koherentnih i geometriziranih oblika (Miroslava i Slobodan Kojić, Mladen Marinkov, Sava Halugin, Slobodan Bodulić, Bora Šuput, Gordana Šijački). Konstruktivistička opcija (Rastislav Škulec, Miroslav Pavlović, Mira Brtka, Dragan Jevdić) tokom svih ovih godina je imala svoje delotvorno dejstvo i kao zasebna plastička pojava u umetnosti, ali i kao strategija opozicionog mišljenja usred brojnih destruktivnih elemenata epohalne krize. Mnogi akteri su svoju umetnost problematizovali načinom instalacije koju je, bar u tokovima vojvođanske umetnosti, karakterisao i jezik metaforičkih ili alegorijskih komentara (Zvonimir Santrač, Živko Grozdanić, Dušan Todorović, Vlado Rančić, Tibor Sarapka...). Konačno, nova generacija mladih umetnika je, poštujući oblik kao osnovnu osobenost izraza, uspela da skulpturu/instalaciju konceptualizuje i problematizuje te da posmatrača uputi ka sadržajima – najčešće angažovanog dejstva (Đula Šanta, Stevan Kojić, Biljana Bakaluca, Miloš Vasiljević); ili da svoj iskaz senzibilizuju izborom materijala i načinom (re)prezentovanja vlastite oblikovne misli (Manojlo Maravić, Dušan Stošić, Jelena Janev, Aleksandra Rešnjak.

Uz glavnu postavku, skicozno je obeleženo izuzetno značajno postojanje vajarskih kolonija, poput Internacionalnog simpozijuma skulpture Terra u Kikindi, Vajarskih susreta Meander u Apatinu i Umetničke radionice Staklo u Pančevu. Ove kolonije nisu značajne samo zbog činjenice što je u njima realizovan velik broj skulptura vojvođanskih autora, već i zbog visokih dometa kvalitetnih i značajnih autora, zbog neprekidane veze sa svetom i svetskim zbivanjima, zbog sačuvanog digniteta skulpture.

Konačno, zasebnom postavkom u ovoj izložbi je napravljen omaž Jovanu Soldatoviću, jednom od najznačajnijih vojvođanskih umetnika druge polovine dvadesetog veka. Soldatović je dao izuzetan doprinos upravo skulpturi u slobodnom prostoru. NJegova animalistička i antropomorfna skulptura, čak i kada je imala spomeničku funkciju, zadržavala je neki intimistički ispovedni ton čitljiv kako u prepoznatljivim sadržajima, ali još više u konstituciji forme, u odnosu prema masi i prema prostoru. Zbog toga je skulptorska umetnost Jovana Soldatovića u stalnom dijalogu sa svojim posmatračima, bez obzira na aktuelnosti sveta i umetnosti.

SAVA STEPANOV