Bušenje jezika

Gde želite biti sahranjeni?” Takvo pitanje zapazio je Dragoljub Popović iz Kaća na poslednjoj strani NIN-a (bilo kog broja), u rubrici NIN upitnik”. On kaže da mu se čini da bi bilo više u duhu srpskog jezika kad bi pitanje glasilo Gde želite da budete sahranjeni?”

Donekle se ovo pismo nadovezuje na primere o kojima smo raspravljali prošlog puta na ovom mestu, to jest na nove gramatičke kroatizme u srpskom. Postoji ipak jedna bitna razlika. Prošlog puta smo govorili o greškama koje su Srbi preuzeli od Hrvata, kao ni ne pokušavaju”, možda ovlada”, dobićete sve informacije vezano za studije”. Ovog puta nije reč o grešci. Istina je (da uzmemo malo prijatniji primer nego što su sahrane) da će vas u beogradskoj turističkoj agenciji, ako odete da planirate letovanje, upitati Gde želite da budete smešteni?”, dok bi se Gde želite biti smješteni?” pre moglo čuti u nekom Kroacijaturistu”. Pa ipak, naši istaknuti lingvisti, od Milke Ivić pa nadalje, više puta su upozoravali da infinitiv nipošto nije samo hrvatski, niti je u srpskom obavezno dakanje”. Opširnija rasprava o tom pitanju može se naći u Odluci br. 24 Odbora za standardizaciju srpskog jezika, objavljenoj u časopisu Jezik danas” br. 15, 2002. godine.

Ružica Božović, redovna čitateljka NIN-a, kaže da joj bode oči natpis iznad lokala na početku ulice Despota Stefana (bivše 29. novembra) u Beogradu. Nekada je tu bilo predstavništvo Aeroflota”, a danas... Otišao sam da pogledam. Na velikoj tabli piše: SINEL BODY ART SINEL” a ispod toga, na staklu: Tattoo Body piercing Jewelry”. U kom mi to gradu živimo, pita se Ružica?

Priznajem da sam mnogo puta prolazio tom raskrsnicom, ali nisam ni primetio promenu naziva. Sad kad sam ga pročitao, uznemirio sam se, manje zbog samog natpisa, a više zbog pomisli da postoje mladi imbecili i imbecilke spremni da plate nekome ko će im izbušiti jezik, nos ili obrvu (nekada su to radila samo najprimitivnija urođenička plemena) ili im kožu zauvek unakaziti tetoviranjem (u Aušvicu bi takvu uslugu dobili besplatno). A što se tiče tabli na stranom jeziku... pođite samo niz tu istu ulicu Despota Stefana, pa ćete videti, jedan za drugim, u razmaku od nepunih sto metara, natpise CITY OPTIC, G and M SHOP, Cuervo Teljuila, Color Laser Copier, Club Optimist, i skoro da ćete se iznenaditi kad posle toga naiđete na natpise Komercijalna banka” i Politika”, ćirilicom.

Dva anglista koja se odlično razumeju u probleme savremenog srpskog jezika, Ranko Bugarski i Tvrtko Prćić, upozoravaju poslednjih godina da se engleski više ne može smatrati naprosto jednim od stranih jezika, jer je postao deo opšteg obrazovanja, globalni jezik ili odomaćeni strani jezik”. Takvo je stanje u današnjem svetu i s tim se treba suočiti, sviđalo nam se ili ne. Svaki muzičar koji danas gostuje u Beogradu, iz ma koje zemlje sveta, bio roker, yezista ili dramski tenor, kad hoće da se obrati publici govoriće na engleskom, i publika će ga (uglavnom) razumeti. Ako se turista iz Finske i turista iz Japana sretnu negde na grčkim ostrvima, pa ih vidite da razgovaraju jedan s drugim, budite sigurni da se ne sporazumevaju na finskom, ni na japanskom, ni na grčkom, ni na esperantu. Razgovaraju na engleskom.

Ukoliko bi se engleskom i zvanično priznao status odomaćenog ili obaveznog stranog jezika, to bi – mada se na prvi pogled čini paradoksalno – povećalo šansu za učenje drugih jezika. Značilo bi da na pitanje o znanju stranih jezika više nije dovoljno odgovoriti Služim se engleskim”, baš kao što među kvalifikacijama za radno mesto inženjera nije dovoljno da navedete Poznajem sve četiri računske radnje”. Engleski bi se podrazumevao, a uz njega (i uz srpski, koji, nadajmo se, neće tako skoro odumreti) tražilo bi se i znanje STRANOG jezika, to jest ruskog (koji nama ne bi trebalo da zadaje previše teškoća), ili nemačkog i francuskog (koji su pre jednog veka u Srbiji bili mnogo poznatiji nego danas), ili italijanskog, španskog i tako dalje. Nadam se da vest koju smo čuli ovih dana, o uvođenju dva obavezna strana jezika u osnovnoj školi, ide u tom pravcu.