Sač i posledice

Možda ste, već, primetili da se vraćam živom mesu i sirovom voću, vraćam se hrani neandertalaca, ali i hrani stepskih arijskih plemena koja su harala od Panonije do Kašmira. Žderem, dakle, tatar biftek, karpaćo, mada još uvek padam i na – sač. I znaju to ovi moji, zna rodbina da na sač može najlakše da me namami. Dovoljno je, recimo, da pašenog Ranko iz Zrenjanina javi: “Dođi u Klek, stavljam sač” i da kao omađijan ostavim “Dekodiranje Da Vinčijevog koda”, “Belu boginju”, “Sulude krstaše” i da se, kao sumanuti Atila, sjurim u Banat.

A lepo znam, sač nam je došao glave, brale! Onog momenta kada smo počeli da pečemo i kuvamo meso, tu, negde pored Vinče, tada smo, Srbi moji, počeli da se razmekšavamo kao rasa, kao soj. Kakooo? Lepo! Jer, za kuvano meso, pa i za sač, treba ti posuđe, bar glineno. A pored Dunava i Morave gline koliko hoćeš! I, aj mesi glinu, pravi grnčariju, lonce, šerpe, i, naravno, sač. Onda loži vatru pa peci grnčariju, pa posle peci lebac, kuvaj meso u grnetu. A koliko vremena i energije se troši za sve to, brale, ceo dan, ceo život, prođe ti čučeći oko vatre i lonca. I, ulenjiš se, bre, umrtviš se, raskvocaš se kao kvočka, otrbaviš, otromboljiš se kao neka babuskera. I ne izaziva te više miris stepe, povetarac sa Karpata, ne vuku te Himalaji niti ti se osvaja toplo more, Egipat. Hoću reći, vinčanska civilizacija, tačnije, vinčanska kultura ishrane nas je uzela pod svoje, uvalila nam kuvano meso, otupila nam je krvožedne, ratničke instinkte i tako prestadosmo da budemo “gospodari sveta”. Vinčanska kultura ishrane vezala nas je za lonac, vatru i ognjište, i, ajd, bacaj oružje u strnište, vezuj konja gde ti žena kaže. Onda zaželiš da imaš kućni prag, dom a do juče ti je nebo bilo krov a zemlja postelja, i, kad se pogledaš u zdenac vode, vidiš, ne ličiš više ni na Herkula, ni na Ahila...

Onda ti se, ne lezi vraže, dom svidi, navikneš se na njega, i, zakopaš se tako u njega. Zakopaš se u Banat, Bačku, Srem ili gde si već odlučio, gde si sebe ubedio da ti je najlepše, najudobnije, najbezbednije. Kao, šatro, dosadilo ti više da vladaš svetom. A neprijateljska plemena jedva to čekaju i počinju da te merače i merkaju oni koji do juče nisu smeli ni da ti prismrde.

Sa tim mislima tutnjim u Oljinom “saksiću” za Klek na sač. I, već, tamo iza Ovče, iza Borče, oh, kojeg li prizora! Iznad glave mi leti veliko jato belih galebova. Znaju i oni da je ovde, doskora, do pre 80 000 godina bilo more i da je bilo riba u izobilju. Zapisano je to u njihovom galebovskom genetskom kodu. I, šta mari što više nema Panonskog mora kada su tu panonske njive, sveže uzorane, i pune zrnevlja koje nisu uspeli da pokupe kombajni, ti nehajni berači letine. I, tako, ideš, ideš. I, ej tamo kod Čente, opet se bele njive kao da je pao sneg u septembru, a ono galebovi pasu kao ovce...

Zaista, zaista vam kažem; dok smo mi kuvali u vinčanskom loncu, dok smo se guzili kao snaše pored vatre, “varvarska plemena” su nas opkoljavala a da nismo ni primetili sa glavama iznad grnčarije. I, tako, cap, usred tvog ručka, varvarin te zaskoči s leđa, ubije i pojede, a ti misliš da si, u stvari, ti, jadan, ručao, tu, pored Dunava... I nisu nam tu bili krivi ni Grci, ni Rimljani, oni su došli mnogo kasnije. Sami smo sebi skuvali čorbu, sami smo sebi skuvali istoriju, ovu sitnu boraniju od života...

Eto, sada vam je, valjda, jasno kako nam je vinčanska kultura ishrane došla glave, kako su, što bi rekao Dragoš Kalajić, Trojanci postali melezi; pola arijevac, pola Mediteranac. Pa i kao melezi dugo smo opstali, sve dok se ceo svet nije urotio protiv Troje na Dunavu, ceo svet, brale, gladan naših vinčanskih jela i zlata. Pa i kada su nam Troju srušili još dugo se nismo dali, jer, vratili smo se, nakratko, opet živom mesu. Bar u vreme ratovanja sa Rimljanima. I, zaista, zaista vam kažem: sve dok smo na Dunavu jeli živo meso rimskih legionara, Rim nas je cenio, uvažavao nas kao vojnu silu. Cenile su nas rimske vojskovođe, moj Srbine, jer znali su da nismo divljaci već ih jedemo iz čisto taktičkih vojnih razloga, da im uteramo strah u kosti kad stupe na našu svetu zemlju.

Stignemo u “olimpijsko selo” Klek, a pašenog Ranko, vidim ga, još sa kapije, čuči pored sača, čuči neoprezno kao i svaki Vinčanac. Ne oseća opasnost, ne oseća da mu s leđa prilazi ala koja jede živo meso. I, grljenje, ljubljenje. LJubimo se plavooki, a plavooka i svastika Nataša i i njino dete Jovana, plava, plava kao klečanska boginja. Samo nam je Olja malo etrurska.

Priđem saču kao kućevnom ikonostasu, a on tučan, brale! Bronza, bronza nas je dotukla! Jer, ako smo se sa grnčarijom vezali za glinu, za dunavski il, bronza nas je odvukla pod zemlju, po rudu, po ropstvo rudarsko i svakojako. Bronza, bronza nas je ugrobila, moj Srbine... Čučnem pored sača, osluškujem mu utrobu. A unutra meso cvrči, a krompir mrmori. Ali, ajde, čik pogodi šta to meso priča krompiru i šta krompir odgovara; vinčanske su to bajalice... Udaram sa pašenogom po šljivi iz dudovog bureta, mlad sir škripi ko pesak među zubima a tu su i ljute papričice, zna se. Onda odignemo poklopac od sača, a krompiri šute. Jagnjeće i jareće, već, zarumenelo ali ovčiji but još pušta krv iz sebe...

Ah, kako smo grdno pogrešili što smo manuli da jedemo živo meso, što smo prešli na začine i zaprške, što smo živom mesu ubili dušu. Mnogo smo jači bili dok smo bili “neandertalci” kao oni što su živeli, tu, gde je danas Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu. Ranđel Janićijević u knjizi “Srbija u nestajanju” piše: “Januara 2004. godine Svetski kongres arheologa u Liježu potvrdio je da nalazi kod Novog Sada (na Petrovaradinu) otkrivaju stanište neandertalaca od pre 40 000 godina. Ovu arheološku senzaciju naši mediji nisu istakli kao i kada je svojevremeno otkriveno arheološko nalazište Donja Branjevina kod Oyaka i u tom staništu Crvenokosu boginju...” Uostalom, kao što su pretprošle nedelje, novine, tek, uzgred, zabeležile Stojićevo novo otkriće na Hisarliku u Leskovcu, a posle čega je konačno jasno da je domovina evropske metalurgije u Pomoravlju, a ne kod Hetita u Maloj Aziji i da smo tada lili čistije i čvršće gvožđe nego ovi današnji Amerikanci u smederevskoj železari...

Ali, bilo što bilo. Gozba u Kleku počinje, ispod oraha na stolu sa dugim klupama. Meso iz sača puši se, jadno, na trpezi, svastika napravila i salatu, pečene paprike i paradajz, ali šta će ti povrće kad je tu jareće i jagnjeće; to ti je najbolja salata za ovčetinu. A tu je i vino iz rajačkih pivnica, gusto i plavo ko mastilo. I, podlegnem, tako, čarima vinčanske dekadentne kuhinje.

Posle krkanja, šetnja do “šlajza”, do prevodnice na kanalu, da vidimo da li je Tisa za kupanje. Prolazimo pored kukuruza, visokih i snažnih, kakvi su bili Aleksandrovi falangisti. Vise im, već, zreli klipovi, njišu se na povetarcu sa Karpata. A tamo gde je uzorano, jato vrabaca kao u Kini. Protrči i neki zec, prhne fazanka... Kad, odjednom svastika Nataša vrisne! Da nije zmija, lebac joj se ogadio! Kad, nije. Poljski miš. I njima je slavlje kad traktori utihnu.

Ne okupamo se, al sretnemo Peru. Kako kog Peru?! Onog što je imao mačora Časlava sa “mudima ko pesnice”. Kakvi bi to arijevci bili da smo moju Crnu i Časlava spojili. Ovako, kruni nam se seme...

Na rastanku, dogovaramo se da idućeg vikenda dođem u Klek da pravimo ajvar; Ranko, Pera i ja. Ko tri strine vinčanske. Jer, i ajvar ti je čista dekadencija.

Kažem vam, ubi nas vinčanska kultura, ovi danas samo nas dovršavaju.