Kraj stvaranja evropske nacije

Građane Evropske unije njihovi lideri su nedavno pozvali da takozvani period razmišljanja iskoriste da iznesu svoje mišljenje o daljem toku evropske integracije. Ovaj predlog bismo zaista morali veoma ozbiljno da shvatimo. Ubrzanje integrativnih procesa, zabeleženo tokom minule dve decenije, ostvareno je kroz postepeno ali sistematsko podrivanje pređašnje bilateralne i multilateralne prirode odnosa među državama, prirode koja podrazumeva da se odnosi uspostavljaju između nacionalnih vlada.

Sve te promene započete su tokom 80-ih godina 20. veka. Političke elite i njihovi saputnici nisu uopšte uzimali u obzir argumente kritičara. Te elite su sebe uvek smatrale nepogrešivom avangardom, onom koju je istorija odabrala da povede zbunjene mase. One su znale da prebacivanjem procesa odlučivanja sa države na nadnacionalni nivo bivaju oslabljeni tradicionalni i demokratski mehanizmi (oni su neodvojivi od postojanja nacionalne države), kao što su znale da se upravo na taj način radikalno povećava njihova moć, moć elita.

Referendumi su pokazali da običan svet na sve ovo sasvim drugačije gleda. Ovde bismo morali da pomenemo ono neubedljivo francusko „da” i dansko „ne” ugovoru iz Mastrihta još 1992. godine, irsko odbacivanje ugovora iz Nice 2001. godine i švedsko “ne” uvođenju evra u 2003. godini. Ništa se, međutim, nije promenilo sve dok ove godine Francuska i Holandija nisu rekle „ne” evropskom ustavu. Ovog puta je to funkcionisalo. Rezultat tih referenduma doveo je do kraha kuće od karata podignute bez autentičnog učešća onih za koje je ta kuća, navodno, podignuta i koji bi trebalo u njoj da žive – građana Evrope.

Isti efekat je mogao da ima i svaki drugi snažan “udarac” evropskoj kući od karata. Mogla su to biti pitanja u vezi sa mogućim uključivanjem zemalja kao što je Turska. Mogla je to biti ekonomska stagnacija zabeležena u prvim godinama 21. veka i nespremnost nekih zemalja da i sada, kao i u prošlosti, budu solidarne sa svojim siromašnijim susedima. Mogla je to biti i nesvarena, neprirodna, pa samim tim veštačka multikulturalnost (koja počiva na etničkoj ili kulturnoj grupi kao svom osnovnom činiocu, a ne na pojedinačnom građaninu, na čoveku-individui), kao i masovni talas imigracije proistekao iz te multikulturalnosti, koji je već počeo da remeti istorijsku koherentnost evropskih država.

Rezultati dvaju nedavno održanih referenduma znače da je manje-više došao kraj cilju veštačkog stvaranja jedne, jedinstvene evropske nacije (i kulture). Taj cilj ne bi mogla da oživi nikakva nova evropska konvencija koja bi bila stvorena administrativnim putem i u kojoj bi ponovo glavnu reč imala briselska birokratija. Sve zemlje članice EU moraće da povedu sadržajnu raspravu o ovim pitanjima. Tek potom će održavanje daljih referenduma imati smisla; tek potom će biti moguće pristupiti izradi nove verzije drugog i drugačijeg “evropskog” dokumenta.

Moramo jasno staviti do znanja kakvu vrstu Evrope želimo. Jezikom koji je svima razumljiv moramo reći kako treba da izgleda budućnost Evrope i kakve će dobre i loše strane to rešenje imati. Ne smemo se zatvoriti. Ne smemo osujećivati stvarno spontanu integraciju ni procese globalizacije. Nikakva skupa uniformnost koja ograničava slobodu, nikakva unifikacija, harmonizacija i centralizacija ne treba da budu deo te budućnosti, baš kao ni bilo kakva obavezujuća i obavezna “evropska” ideologija (zato što tržište ideja mora biti otvoreno za budući politički razvoj na levoj strani spektra pojedinačnih evropskih zemalja).

Moraćemo takođe da odlučimo da li će zaista biti neophodno da “konstitucionalizujemo” ovu novu viziju Evrope nekim eksplicitnim dokumentom. Takav dokument bi nam pomogao da definišemo prepreke i da na taj način osujetimo jedva vidljivu unifikaciju i centralizaciju, onu koja se puzeći prikrada.

Ima onih koji misle da takav dokument uopšte nije neophodan, da će proces koji nije neposredno kontrolisan ili organizovan doprineti optimalnom razvoju međuevropskih odnosa, znatno bolje nego što to mogu da učine sami političari, te bi stoga bio izlišan svaki konstitucionalizam na nivou EU. I ja verujem u spontane ljudske interakcije. Ipak, konstruktivisti svih boja neće nas ostaviti na miru i da evropska većina koja se protivi centralizaciji treba da se suprotstavi tom “njihovom” konstruktivizmu. Pre ili kasnije moraćemo da sačinimo novi ustavni dokument.

To, međutim, ne može biti dokument koji će biti usmeren isključivo ka budućnosti i koji će sve što se u prošlosti dogodilo prihvatiti kao Sveto pismo. Taj dokument mora početi odbacivanjem velikog dela onoga što je urađeno u minule dve decenije. On mora biti usmeren na traganje za novom ravnotežom između slobode i dirigovanosti, između privatnog i javnog, između neregulisanog i regulisanog, između domaćeg i međunarodnog, između susedskog i nadnacionalnog, između nacionalnog i evropskog.

Mora se zaboraviti ideja o izgradnji “evropske države”. Budući da se svi – bar u to verujem – protivimo “nacionalnom” nacionalizmu, nikako ne bismo smeli da krenemo u izgradnju “evropskog” nacionalizma. Nama je potreban sistem liberalne demokratije koji zahteva autentično građanstvo povezano sa prirodnom lojalnošću koju ljudi osećaju prema sopstvenoj naciji.

Trebalo bi da osnujemo organizaciju evropskih država, čiji će članovi biti pojedinačne države. Moraćemo da se oslobodimo izraza kao što je “evropsko građanstvo”. Članstvo u organizaciji evropskih država mora biti motivisno isključivo zajedničkom verom u sposobnost država članica da u nekim područjima rade združeno, u zajedničkom interesu. Mehanizam odlučivanja mora se temeljiti na konsenzusu, bar kad je reč o svim važnim pitanjima.

Sve ostalo je sekundarno i, u mnogim aspektima, proističe iz one osnovne skice suštine evropske integracije koja nam je zaista već danas potrebna. Prilika koja je iskrsla posle dvostrukog odbacivanja postojećeg toka evropske integracije sigurno se neće skoro ponoviti.

Vaclav Klaus

(Autor je predsednik Češke Republike. Tekst je objavljen u “Fajnenšel tajmsu” 30. avgusta ove godine. Oprema je redakcijska.)

Prevela: LJ. Nedeljković