Ucena kao oblik punjenja kase

Ministar finansija Dinkić hoće još jednom da uveri umetnike i javnost da u donošenju i sprovođenju novog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje nema ničeg spornog. U izjavi za NIN on kaže a) da svi građani moraju da plaćaju poreze i doprinose za socijalno i penziono osiguranje; b) da zakon važi za sve građane, pa nikakvo odlaganje njegove primene nije mogućno; v) da su se do isteka roka 30. avgusta poreskim upravama prijavila 1 154 samostalna umetnika (od ukupno 1 500). Čitajući ovu Dinkićevu izjavu, neko bi, pogrešno, mogao da zaključi kako ni samostalci – bar većim delom – ne vide više ništa sporno u novom zakonu, pa su mirno i dostojanstveno sami rešili da navuku jaram koji im rečenim zakonom nameću Ministarstvo finansija i parlament Srbije.

Stvari, dakako, stoje sasvim drugačije. Celokupan postupak donošenja Zakona i njegovog primenjivanja nije ništa drugo do nalog za bespogovorno potčinjavanje samostalnih umetnika, priterivanje samostalnih umetnika uza zid, ucena samostalnih umetnika – mimo svih demokratskih uzusa. Cilj Zakona nije na prvom mestu regulisanje poreskih obaveza građana, nego punjenje ispražnjenih penzionih fondova – i to, po kratkom postupku i uz kolateralno guranje krpe u usta samostalnim umetnicima, ne bi li se trajno ućutkali.

Zakon je, kao što je poznato, donet usred leta i stupio je na snagu 26. jula o.g. Pismeno obaveštenje zajedno sa nalogom Ministarstva finansija (datirano 4. 8. 2005) kojim se zahteva da se samostalni umetnici prijave kao poreski obveznici poreskoj upravi do 26. 8. 2005. dobila su umetnička udruženja tek 19. 8. 2005. Sekretarijatima umetničkih udruženja dodeljen je zadatak da, u svojstvu novoimenovanih glasnika Ministarstva finansija, u roku od nedelju dana, dakle navrat-nanos, i o svom trošku, obaveste samostalne umetnike o njihovoj novoj obavezi. Činjenica da su sekretarijati nekih umetničkih udruženja u to vreme na godišnjem odmoru, a mnogi samostalni umetnici odsutni iz Beograda, nije se ticala zakonodavca. U obaveštenju Ministarstva finansija, naslovljenom “Procedura podnošenja prijave PPD-SU (samostalni umetnici)”, stoji da će se i prijave primljene posle 26.8.2005 uzimati u rad. Međutim, za onoga ko se na dan 1.8. 2005. zatekne u statusu samostalnog umetnika a ne prijavi se poreskoj upravi do isteka datog roka, ili pak to uradi sa zakašnjenjem, Zakon predviđa novčanu kaznu od 5 000 do 50 000 dinara.

Samostalni umetnici koji su se u navedeno vreme zatekli ne samo u tom statusu, nego i kod kuće, pa su mogli da prime fatalno obaveštenje, ostali su bez reči i bez daha. Šta im je činiti? Honorari samostalnih umetnika, s izuzetkom estrade, po pravilu su ne samo niski (kad je reč o književnim prevodiocima, recimo, oni su čak ekstremno niski) nego i veoma neredovni. Pri tom, iako su obaveze plaćanja doprinosa sada spale sa leđa privremenih poslodavaca i pale na leđa samih samostalnih umetnika, jasno je kao dan da privremeni poslodavci neće za taj procenat (34 odsto) podizati honorare samostalnim umetnicima, pre svega zato što ih zakonodavac nije na to obavezao. Dakle, što se samostalnih umetnika tiče, minimalni i neredovni honorari ostaju, a dažbine rastu.

I tu se ucena kojoj su samostalni umetnici podvrgnuti ogoljuje do poslednje koščice: ko je hteo da ostane u statusu samostalnog umetnika, morao je da se prijavi poreskoj upravi, i to bez zakašnjenja, jer će u suprotnom pored socijalno-penzionih doprinosa plaćati i kazne. Upravo je taj razlog – kazne – naterao toliki broj samostalnih umetnika da saviju kičmu i podnesu prijavu poreskoj upravi. Kakav su izbor uopšte imali? Da se ne prijave i napuste status samostalnog umetnika, možda čak da se “prekvalifikuju” i zaposle? (Na to je mogućno samo nasmejati se grohotom.) Ili pak da rade na crno, koliko mogu i dok mogu, bez ikakve socijalne zaštite? Da svoju legalnu egzistenciju svesno zamene za nekakvo ponižavajuće kršenje zakona i trange-frange-saradnju s poslodavcima koji će ih, pri tom, izrabljivati i maltretirati, upravo zato što krše zakon i što nema zakona koji ih može zaštititi?

To je, dakle, tužna summa novog zakona o samostalnim umetnicima. To je i mera i forma slobode i ravnopravnosti koja se građanima – ovom prilikom slučajno samostalnim umetnicima – nudi u ovdašnjem haosu “tranzicije ka demokratiji”. Arogancija vlasti koja je bespogovornim diktatorskim “Ne!” odbijala i odbija sve umesne primedbe i razumne predloge samostalnih umetnika treba jasno da pokaže ko ima moć da odlučuje, a ko mora da ćuti i trpi. Samo oni na vlasti, dakle, imaju bogomdano pravo odlučivanja! Pogotovu kad je pravo odlučivanja vezano za ubiranje nameta na vilajet jer žalosna vlast ne ume drugačije da napuni svoje prazne kase.

Drinka Gojković, dobitnik nagrade “Miloš N. Đurić”

Mirjana Grbić, dobitnik nagrade “Dr Jovan Maksimović”

Zoran Živković, dobitnik svetske nagrade za fantastiku (SAD,2003)

Olga Kostrešević, dobitnik nagrade “Miloš N. Đurić” i Nagrade za životno delo

Slavica Miletić, dobitnik nagrada “Miloš N. Đurić”, “Aleksandar I. Spasić”

Anica Moralić, dobitnik nagrade “Miloš N. Đurić”

Neda Nikolić-Bobić, dobitnik nagrade “Dr Jovan Maksimović”

Zorislav Paunković, dobitnik nagrade “Dr Jovan Maksimović”

Duško Paunković, dobitnik Nagrade grada Beograda, nagrade “Miloš N. Đurić” i “Dr Jovan Maksimović”