Beda kao brend

U NJujorku će se u periodu od 14. do 16. septembra održati samit UN koji će biti posvećen ispunjenju milenijumskih ciljeva. Da podsetimo, pre pet godina o njima je postignut sporazum između članica UN i dogovoreno je da se do 2015. smanji siromaštvo, smrtnost dece, da se povećaju aktivnosti u borbi protiv opasnih bolesti, da osnovno obrazovanje bude dostupno svima... A da bi UN neki drugi ljudi podsetili na ono što su se obavezale, odlučeno je da 10. septembra u mnogim zemljama nevladine organizacije izvedu akcije posvećene smanjenju ekstremnih oblika siromaštva u kojima će ljudi simbolično nositi bele trake.

U desetak gradova u Srbiji tu akciju će voditi Grupa 484.

“Akcija na svetskom nivou je malo šira i pokušava da uključi što veći broj država u kampanju i u tom smislu nas više podseća na solidarnost nego na one probleme na koje mi prvo pomislimo kada govorimo o siromaštvu u Srbiji. Taj dan je pritisak na svetske moćnike da se više posvete ispunjenju ciljeva”, kaže za NIN aktivista Grupe 484 Vladan Avramović.

U Srbiji u kojoj je prema zvaničnim podacima siromašno 10,6 odsto ljudi a na granici siromaštva je 20 odsto, dok se prema nezvaničnim podacima radi čak o 80 odsto građana, biće potrebno mnogo više od belih traka da se problem reši. I mnogo više solidarnosti.

A kako ovih dana stojimo sa tom solidarnošću možda najbolje pokazuje primer štrajka prosvetnih radnika: oni hoće povećanje plata, otpremninu za penziju u visini tri lična dohotka i otpremninu u slučaju otkaza od najmanje 200 evra po godini radnog staža. I oni će to (manje-više) dobiti, i pored činjenice da na osnovu analize Svetske banke nikako ne spadaju u ugroženu kategoriju, jer imaju najefikasniji mehanizam za postizanje ciljeva: vladu kojoj taj štrajk nikako ne treba u vreme kada mora da donese zakon o penzijama koji će zbilja ugrožene dovesti do prosjačkog štapa i grupaciju kojoj konkretno štete (učenici) koja se nikada neće pobuniti zbog njihove obustave rada. To znači da će vlada, da ne bi bila prinuđena da radi u uslovima socijalnih pobuna, usmeriti velike pare ka njima i njihovim otpremninama, a da pre toga nije rešila osnovni problem: kako da se taj novac uloži u daljnju proizvodnju i da, recimo, višak zaposlenih umesto da ga potroši na luksuz (kao što se do sada uvek dešavalo) pokrene privatnu proizvodnju. Jer, na osnovu analize Svetske banke, ali i na osnovu vladine Strategije za smanjenje siromaštva (prezentovane u februaru ove godine), jedina nada da broj siromašnih za pet godina bude smanjen na polovinu je da godišnji privredni rast buyeta bude između četiri i pet odsto. To je, prema rečima Miroljuba Labusa, moguće jedino ako dođe do otvaranja novih preduzeća i porasta zaposlenosti. Nezaposlenost je osnovni izvor siromaštva, mada kod nas nema precizne definicije ko se smatra zaposlenim. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje računaju da je oko 1,9 miliona zaposleno, dok oko 945 000 traži posao, ali da će taj broj biti veći posle prestrukturiranja javnih preduzeća i da se na birou očekuje priliv od četvrt miliona građana. Prema iskustvima drugih zemalja u tranziciji, taj problem se rešava najlakše uz pomoć privatnog sektora i aktiviranja preduzetništva. Nikako uz otpremninu koja ode na novi automobil.

Iz ugla psihologa taj fenomen za NIN objašnjava Žarko Trebješanin: “Siromaštvo sa socijalno-psihološke strane podgreva sklonost ka demagogiji, predrasudama, stereotipima... A na individualno-psihološkom planu siromaštvo i te kako potkopava moralne vrednosti. Sećamo se vremena hiperinflacije kada su ljudi, ako ništa drugo, menjali devize, što je nedopustivo. To znači da su ljudi lično spremni u takvim okolnostima da odbacuju moralne norme i ne poštuju zakonske. Do toga ih dovodi nužda – da bi preživeli, a to kasnije ima uticaja na potkopavanje moralnih vrednosti, što je proces koji se ne može lako zaustaviti.”

A da smo siromašni, i te kako jesmo.

Istraživači Ujedinjenih nacija su svojevremeno izneli podatak da ispod donje granice siromaštva, s manje od 2,4 dolara dnevno po stanovniku, živi 10,6 odsto celokupne populacije, a do tri dolara ima oko 20 odsto. U toj analizi nisu tretirani Romi kojih, prema procenama, ima više od 300 000, a ni izbegla (oko 270 000) i interno raseljena lica kojih ima oko 230 000, a računa se da bar četvrtina od njih spada u izrazito siromašne. Bez njih u Srbiji gladuje oko 800 000 ljudi, a svaki deseti građanin je ispod ivice bede. Na ivici je još oko 20 odsto populacije, što znači da ih i najsitniji poremećaj odnosa može baciti ispod: izostanak samo jedne penzije, smanjenje zarade, poskupljenje, bolest... Ali, to nije sve. Jer ovaj kriterijum važi i za afričke zemlje u kojima je beda daleko dublja nego kod nas, a logično je da u Evropi jedan dolar po stanovniku nije isto što i u Etiopiji. Još logičnije bi bilo da se ne bavimo samo pitanjem da li je svaki deseti stanovnik gladan svaki dan, a svaki peti svaki drugi dan, već da se pozabavimo i potrebama za obrazovanjem. Tim pre kada se zna da su analize pokazale da su u Srbiji najsiromašniji građani koji nemaju osnovnu školu, a da je među fakultetski obrazovanim samo dva odsto siromašnih.

Uz to ne treba zaboraviti da je siromaštvo poricanje svih ljudskih prava i dostojanstva, i da ima mnogo lica: za nezaposlene ono znači glad, za izbeglice nemanje smeštaja i diskriminaciju, za decu iz ruralnih sredina sate i sate hodanja do najbliže škole, za decu ometenu u razvoju potpunu izolaciju. Ono nije samo nedostatak novca, hrane i smeštaja već i nemanje pristupa obrazovanju i zdravstvu, ono je izopštavanje iz društva, nedostatak kulturnih i sportskih aktivnosti. Takođe, da je ono kod nas novokomponovana boljka jer mnogi još uvek imaju automobile i belu tehniku od pre 15 godina, a kada sve to stane, procenat siromašnih će otići i preko 80 odsto.

Na ovaj problem su ukazali mladi u uzrastu od 15 do 25 godina u anketi koju je sprovela Grupa 484. Na pitanje “šta je siromaštvo”, najčešći odgovori su bili: nemaština, loši uslovi života, glad, loše obrazovanje, gubitak dostojanstva, nedostatak kompjutera, ili: kad izgubiš zdravlje, kad imaš pa nemaš. Ali, pokazalo se da mladi osim materijalnog identifikuju i nematerijalno siromaštvo. Ispitanik iz Užica, star 20 godina, nezaposlen, kaže: „Materijalno siromaštvo povlači za sobom i siromaštvo u obrazovanju. Qudi nisu u mogućnosti da kupe knjige, a ni obrazovne ustanove nemaju sredstava da ih nabave.” Devetnaestogodišnja devojka iz Kikinde kaže: “Kad nema para, ljudi su pod stresom, izloženi raznim bolestima i nisu u mogućnosti da se leče.”

Sve to, naravno, dovodi i do bolesti zavisnosti, kaže za NIN sociolog Slađana Dragišić: “U društvene faktore koji dovode do nastanka alkoholizma ili koji se smatraju bitnim u nastanku alkoholizma, spada i ekonomska kriza. Ona dovodi do nezaposlenosti, pada socijalnog statusa i materijalnog osiromašenja i to je jedan od faktora ili okidač za već neku predispoziciju (psihološki ili biološki faktor) koja već postoji. To ima i povratni faktor, ljudi koji su bili uspešni a koji se odaju alkoholizmu, vremenom zbog toga osiromaše jer sve lošije funkcionišu na svim poljima. I među korisnicima sredstava za smirenje ima zavisnika i tačna je konstatacija da nam sa porastom siromaštva raste i potrošnja recimo bensedina. Ali, to nije baš tako direktno povezano kako se misli i zavisi i od ličnosti. Neki ljudi će radije pronaći dodatne poslove i raditi ono što neko drugi ne bi, a drugi piju bensedine.”

Svi ovi podaci poslužili su za izradu Strategije za smanjenje siromaštva, koju je Vlada Srbije usvojila krajem novembra 2004. Inače, Strategiju je donela još vlada Zorana Đinđića, u februaru 2003, mesec dana pre atentata, a kasnije, po priznanju Labusa, nije mnogo učinjeno da se ciljevi tog dokumenta realizuju. Akcenat u Strategiji stavljen je na najugroženije kategorije stanovništva, što su, prema svim procenama, pre svega naši najstariji građani koji predstavljaju četvrtinu siromašnih, a dubina njihovog siromaštva je izraženija nego u bilo kojoj drugoj grupaciji. To se pre svega odnosi na građane starije od 65 godina. Uz novi zakon o penzionom sistemu pretpostavlja se da će se taj broj drastično uvećati.

I da, naravno, penzioneri neće moći da pomognu sebi, kao recimo prosvetari.

“Stvar i jeste u tome što uz siromaštvo i loš položaj dolazi i osećanje da vi ne možete ništa da izmenite. Onda se javlja osećanje koje se zove osećanje naučne bespomoćnosti. Qudi čak i onda kada nešto mogu da učine misle da ne mogu. To dovodi do apatije i potpunog predavanja, a tome naruku kod nas ide i jedan fatalizam koji su mnogi usvojili još u detinjstvu. Stariji ljudi su, naravno, još više privrženi tradicionalnim vrednostima, a usled nedostatka novca zbilja veruju da ne mogu ništa. Nažalost, mnoge okolnosti pokazuju i da su u pravu i tako stižemo do osećanja beznadežnosti.”

Ono što još više zabrinjava jeste da sledeću kategoriju s natprosečnim rizikom siromaštva predstavljaju deca od 7 do 14 godina, i da je 12,7 odsto dece iz ove grupe čak za 20 odsto siromašnije u odnosu na prosek populacije. U ukupnom učešću 10,3 odsto dece je siromašno. Uzalud u Barajevu na zidu stoji grafit “Mi nismo trošak, mi smo investicija”, ovaj apel ne dopire do statistike.

Na poražavajuće brojke, ali i na prave male ljudske drame upozorio je još pre dve godine UNICEF koji je sproveo istraživanje upravo nad decom u Srbiji. Među mnogim izjavama izdvajamo najtipičnije.

“Imam mnogo domaćih zadataka, ali nemam vremena da ih uradim. Moram da radim na njivi i da donosim drva. Nemam kad ni da se igram”, reči su kojima u UNICEF-ovoj anketi dete iz unutrašnjosti Srbije objašnjava siromaštvo. Ili, kako živi dete sa invaliditetom: “Kada se probudim, ceo dan provedem u krevetu gledajući televiziju sa mojom babom. Ne izlazim napolje zato što nemam invalidska kolica.”

Siromaštvo je ključni problem dece u Srbiji. Od 800 000 dece koja žive na granici siromaštva ili ispod nje, među najugroženije spadaju romska deca. Kreću se u sivoj zoni, često nisu prijavljena, samim tim ni vakcinisana, ne upisuju se u škole i najčešće žive bez pristupa čistoj vodi.

“Kako preživljavam?”, pita Milena, samohrana majka sa petoro dece, Romkinja i izbeglica, smeštena u jednosobnu trošnu kuću. “Ne znam kako”, odgovara i dodaje: “Dobijem brašno od jednog komšije, ostatke hrane mi donese drugi... Bilo bi lepo imati malo drva za zimu koja dolazi.”

Da bi se sve to prevazišlo i došlo do cilja da se do 2010. prepolovi siromaštvo, zamišljeno je da se Strategija sprovodi u tri pravca i da bude usmerena prema različitim društvenim i ekonomskim grupama. Prvi pravac je otvaranje novih radnih mesta i zapošljavanje pre svega onih koji su ostali bez posla. Drugi je usmeren ka tome da lica koja će usled privatizacije i prestrukturiranja preduzeća ostati bez posla ne padnu ispod granice siromaštva, što će se postići otvaranjem pratećih proizvodnih pogona malih i srednjih preduzeća, pre procesa privatizacije ili istovremeno s njim, kao i uz obaveznu otpremninu uz koju bi bila uključena i obuka za nove poslove. Treći pravac spada u domen klasične socijalne politike, konkretno, pomoć posebno ugroženim grupama kao što su stari, deca, samohrani roditelji, izbegli, raseljeni i Romi. Koliko će to biti moguće kada se zna da u ovom trenutku socijalnu pomoć prima 125 000 ljudi, a da se prema najoštrijim kriterijumima o siromaštvu 800 000 smatra ekstremno siromašnima, ostaje nam da vidimo.

Ili ne.

U intervjuu za „Politiku” Nebojša Medojević je izjavio da nas tek čeka suočavanje sa pogrešno izabranim modelom tranzicije i dodao: “Sprovedene su sve mere iz tog paketa, ali nema znakova oporavka realnog sektora. Naprotiv, nezaposlenost raste, industrijska proizvodnja opada, spoljnotrgovinski deficit se znatno uvećava, kapital odlazi iz zemlje, nelikvidnost se zaoštrava, kamate su i dalje na neprihvatljivo visokom nivou. Imamo na sceni jedan veoma poguban eksperiment koji je rezultirao ekonomskim reformama bez ekonomskog rasta. Ako tome dodamo i neke strukturne probleme, koji nisu direktno u sferi ekonomskih politika, kao što su siromaštvo i korupcija, onda je sumorna slika naših tranzicionih neprilika kompletna.”

Dakle, taj rast bruto dohotka od četiri do pet odsto i nije baš u izgledu. A šta je sa ostalim aspektima ponuđene Strategije?

“Strategija za smanjenje siromaštva je doneta i Grupa 484 je sa drugim nevladinim organizacijama i stručnjacima učestvovala na kreiranju ovog važnog dokumenta u kojem je donesen dugoročniji plan kako da se suočimo sa ovom situacijom. Urađene su analize i predloženi su koraci za borbu protiv siromaštva. Taj dokument je vlada bila u obavezi da donese zbog procesa priključenja EU, i zanimljivo je što je proces kreiranja ove strategije uključivao i nevladine organizacije, što je veoma doprinelo kvalitetu Strategije. Ono što je problem i što je sledeći korak jeste sprovođenje Strategije. Tu se nekako stalo i nevladine organizacije pokušavaju da urade nešto da bi se sa tim krenulo. Naša kampanja je jedan od pokušaja da se utiče na one koji donose odluke da počnu sa sprovođenjem Nacionalne strategije za suzbijanje siromaštva”, kaže Avramović.