Sahrana bez opela

Pre gotovo dve sedmice kod mesta Banjani na Kosovu, u terorističkom napadu na jedno vozilo, ubijena su dvojica mladih ljudi, Ivan Dejanović i Aleksandar Stanković. Dvojica drugih su povređeni. Ko su napadači, još se ne zna, to se na Kosovu poslednjih godina obično nikada ne sazna.

Obojica poginulih bili su Srbi. Jedan je kršten i imao je pravo da sveštenik obavi obred opela. Činodejstvovao je episkop raško-prizrenski Artemije (Radosavljević) sa brojnim sveštenstvom. Sahrana drugog stradalnika obavljena je bez sveštenika jer pokojnik nije bio član Srpske pravoslavne crkve. Pripadnost SPC, kao i kod svih drugih crkava, stiče se kršenjem. Ono se može obaviti nad detetom odmah po rođenju, ili kasnije. Ukoliko roditelji do punoletstva deteta ne preduzmu ništa u tom smislu, osoba može da sama zatraži da primi svetu tajnu krštenja u verskoj zajednici svojih roditelja ili predaka. U slučaju pokojnog Aleksandra to se nije dogodilo. On nije kršten ni kao dete, ali ni kao punoletna osoba.

Nadležni episkop, i pored očekivane kritike rodbine, okoline i delova javnosti, postupio je jedino kako je mogao po kanonskom pravu. To sigurno nije bila laka odluka, a pošto je na Kosovu već duži niz godina, ne može mu se prigovoriti da ne poznaje narav tamošnjeg življa. On niti je sam obavio opelo, niti je dopustio da ga odsluži neki od sveštenika njegove eparhije. Do negativnih reagovanja je došlo odmah. Episkop je, prenose pojedini mediji, izazvao bes i razočarenje pojedinaca, on, kažu, deli i žive i mrtve. Pominje se da je bilo episkopa koji su sahranjivali pale ratnike u nedavnim ratovima ne pitajući da li su bili kršteni ili ne jer se to nije moglo proveriti. Iz okruženja patrijarha Pavla se saznaje da on nikada nije služio opelo za nekrštenog.

Smrt kao kraj zemaljskog života čoveka večna je tema ljudskog razmišljanja. Psalmopisac David pita, ne očekujući odgovor, koji je to čovek živeo, a smrti nije video. I jevanđelisti slično razmišljaju. Obično se u svetim knjigama hrišćanstva govori o „viđenju” smrti.

U svim religijama postoje obredi za umrle. Ko se kao Jevrejin rodi, ako nije javno hulio protiv vere svojih praotaca, a time i naroda, biće sahranjen po propisanom obredu. Za dete rođeno od muslimana ne postoji poseban obred priključenja zajednici, kao što je to krštenje kod hrišćana. Šerijatski pravnik Rešad ef. Plojović kaže, da će se svakom muslimanu pred ukop „klanjati yenaza”, ako se nije javno odvojio od vere. Radi se i o čitanju određenih delova Korana.

Rimokatolički sveštenik iz Beograda napominje da je „razumljivo da nema crkvenog sprovoda nekrštenom”, sem ako bi biskup u nekom slučaju to drugačije odredio. On pak može da zamisli da bude prisutan “molitvenom ispraćaju” nekrštenog od strane rodbine i prijatelja, koji su rimokatolici, kada bi se oni molili za pokoj njegove duše i možda pevali psalme. Sveštenik bi se po svojoj odeći razlikovao od drugih, no štolu (epitrahilj) ne bi stavljao na sebe. Izuzetak se čini sa decom čiji su roditelji želeli da ih krste, a oni su ili mrtvi rođeni ili umrli nekršteni. NJima se obavlja sprovod, kako je odlučeno o pastoralnoj službi Drugog vatikanskog koncila.

Kod protestanata, u svetu i kod nas, sveštenik obavlja sahranu jer pretpostavlja se da je pokojnik bio kršten. Slovačka evangelistička crkva u Srbiji ima oko 50 000 vernika i 28 sveštenika, od kojih su pet žene. NJen poglavar, biskup Samuel Vrbovski kaže da crkva, iako treba da iskazuje određenu fleksibilnost i bude u skladu sa vremenom, ne može da ide tako daleko da nekrštene sahranjuje kao krštene. To bi, kaže, predstavljalo „teološko samoubistvo”, jer je krštenje priključivanje zajednici verujućih. U njegovoj crkvi dopušta se da iza nekrštenog pokojnika ide kantor (pojac), u civilnom odelu, koji može da pročita jednu molitvu, a prisutni da pevaju prigodne pesme.

Drugi protestanti kod nas, mađarski reformati, ističu da gotovo i nemaju nekrštene. I krštenom, ako je javno hulio protiv Boga, uskratili bi opelo, a za nekrštenog koji nije javno nastupao protiv Hristove vere može se, radi utehe rodbini, omogućiti neka vrsta molitvenog ispraćaja koji bi bio redukovan uobičajeni obred.

Pomenuti 91. psalam, uzvišenog sadržaja, na sahranama pevaju gotovo svi hrišćani sveta. U njemu se kaže da ko živi u zaklonu Gospoda, počivaće u njegovoj zaštiti, On anđelima zapoveda da čuvaju čoveka na svim putevima njegovim. Jedino je On pouzdanje roda ljudskog.

Tekst opela ima poseban značaj za prisutne, daje im utehu, ali i poduku: život je kao cvet, i dim, i jutarnja rosa. Nestaje lepota, mladost, sve je svenulo kao trava, život je privremen, prolazna senka, varljiv san. Opelo poziva na beg od svakog zemaljskog greha i na sećanje na svoj smrtni čas. Gledajući u grob, srodnici i poznanici vide prah i pepeo, ne razlikuju se u smrti bogat od siromašnog. Život je taština i trulež, svi iščezavaju i umiru, carevi i kneževi, sudije i nasilnici. Dirljiv je i poziv pokojnika okupljenima da se od njega oproste, jer više neće hodati s njima ni razgovarati, odlazi nepristrasnom Sudiji pred kojim su svi jednaki. Pokojnik preklinje žive da se za njega mole Hristu da ne bude odveden u mesto muka, već tamo gde je svetlost života večnog.

Ovakve reči može upućivati samo onaj koji je kršten kao dete ili tek kao odrastao, po ličnoj želji. Stavljanje u usta ovakvih molbi onima koji za života nisu sledili veru ne bi bilo korektno. Život van vere je u tom slučaju bio ličan, svestan izbor, značio je i spremnost na posledice koje ta odluka sa sobom nosi. Ako rodbina traži opelo za lice koje je živelo van vere, čini atak na njegov samoodabrani identitet, nameće mu ono što mu nije bilo blisko. Tu crkva ne može da izađe u susret.

Ima slučajeva da je opelo obavljeno kad je pokojnik javno govorio o svojim namerama da se krsti, ili se za to već pripremio. U vreme nekadašnje veće smrtnosti dece nego danas, dešavalo se da dete iznenada umre iako je bio određen dan krštenja, obično na neki praznik. Tada je sveštenik bio u manjoj nedoumici, mada je takođe mogao da odbije služenje opela.

I u crkvi ima mišljenja da se na sahrani Aleksandra Stankovića mogao pojaviti episkop ili bar neko od sveštenika, i da bi njegovo pojavljivanje, s jedne strane, značilo utehu bližnjima, a, s druge, upozorenje onima koji zanemaruju značaj krštenja. Kažu da bi neki drugi episkop verovatno postupio drugačije. Ima mišljenja da je sveštenik mogao biti u tužnoj povorci do groba, ne obučen za obred, uz pevanje „Sveti Bože, sveti krepki...”. To je daleko od opela, ali bi prisutnima značilo da crkva ne zaboravlja nikoga, pa ni one koji nisu po svoju dušu odgovorno postupili. Može se upitati, na šta se svakako ne može dobiti odgovor, da li se postradali Aleksandar u času svoje smrti, pre izdisaja, setio Hrista Spasitelja. I sam blagorazumni razbojnik, koji je razapet kraj Hrista, pokajao se za svoj dotadašnji život i stekao pravo da bude u carstvu nebeskom.

Neki izjednačavaju stradanje ma kog Srbina sa postradanjem za veru, pravoslavlje i radi Hrista, ne pitajući se da li je on bio kršten i time uskladio svoj život sa verom. Mučenička smrt nekrštenih koji su stradali za veru i pred smrt je ispovedili ipak je drugo. Nisu oni stradali kao Jevreji, Grci, Sirijci, Jermeni, već kao oni koji javno svedoče od države nepriznatu i proganjanu veru. Oni su „kršteni u krvi” i crkva je mogla da ih pribroji svetima.

U crkvi ima više razumevanja za postupak vladike Artemija nego nerazumevanja. Mnogi sveštenici ističu da je on veliki duhovnik i bogoslov, poznavalac pravoslavnih kanona, dobar pastir stada svoga. Ne spore da bi neki episkop možda drugačije postupio i odobrio opelo. Nadaju se da će ovo imati za Srbe na Kosovu i Metohiji, ali i drugde, „pedagoško dejstvo”. Podstaći će ih na razmišljanje kako bi oni doživeli situaciju da im neko bude sahranjen bez opela, a sebe ne smatraju neverujućima. Možda će mladi, koji su ostali bez krštenja nemarom i lakomislenošću roditelja, sami sada poželeti da isprave njihov veliki propust. Kako je neko rekao, vera se ne nasleđuje od roditelja, ona se stiče. Pravoslavni vernik se ne rađa, on to postaje krštenjem. Biti Srbin ne znači i biti vernik i pravoslavan. To izjednačavanje crkva ne dopušta. Tek na krštenju roditelji, kum i prisutni dete poveravaju crkvi da se brine o njegovoj duhovnoj dobrobiti i hodu ka spasenju. Tako se postaje članom „zajednice naroda Božjeg”. Od dolaska deteta na svet hrišćaninu je značajnije samo krštenje, ono je novo i pravo rođenje stvora ljudskog.

Koliki se značaj pridaje krštenju, najbolje se vidi iz prakse crkve prvih vekova, kada je krštavanje odraslih osoba bilo veoma rasprostranjeno. Priprema je bila duga i temeljna. Kandidati, katihumeni, crkva ih je zvala „oglašeni”, morali su dobro da upoznaju veru, a njihova okolina potvrdi da svojim dotadašnjim životom zaslužuju da stupe u zajednicu. Do krštenja nisu mogli da prisustvuju ni celoj liturgiji, već ih je sveštenoslužitelj pozivao da napuste hram pre osvećivanja darova („Izađite oglašeni!”). Španska monahinja Eterija, koja je u četvrtom veku bila u Jerusalimu, zapisala je detaljno kako se u tadašnjoj crkvi pripremaju za ovaj čin oni koji kao deca nisu kršteni. On je uskraćivan onome koji nije „vodio dobar život”, ili nije slušao roditelje, bio pijanac ili badavayija. Niko nije smeo da ima prigovora u vezi s takvom osobom, a ako bi imao, davano je vreme da se kandidat popravi. Episkop bi četrdeset dana, tokom uskršnjeg posta, po tri sata na dan podučavao u veri. Obred je episkop obavljao uranjanjem u vodu, na Veliku subotu.

Oduvek je u crkvi bilo rasprave o tome treba li se pridržavati bez izuzetka kanona (akrivija), ili radi dobra vernika i crkve, treba u nekom slučaju od njih delimično odustati (ikonomija). Patrijarh Pavle na ovo pitanje u jednom svom tekstu (1990) ističe da crkva ne ostaje na slovu, nego na duhu. To bi značilo da se mora poštovati duh i smisao kanona, a slovo je doneto „za dato vreme i prilike”. Ono što više ne odgovara nameni, može se zameniti. Patrijarh smatra da crkva nije iscrpela u prvom hiljadugodištu svoj rad na kanonskim propisima, jer Duh sveti rukovodi njome „do kraja vremena”. Teško je prosuditi šta je nebitno i u novim uslovima prevaziđeno. Svešteni kanoni smatraju se „voljom Duha cvetoga”. Prvojerarh konstatuje: treba imati poverenje da crkva zna šta je neizmenjivo, a šta je dostupno izmeni.

Kako ovo primeniti na pitanje želje nekih da se nekrštenima ipak služi opelo? Teolozi bi odgovorili da se, i pored principa ikonomije, ne bi moglo zamisliti da se nekršteni, mali ili odrasli, venčava ili pričešćuje, a takođe i sahranjuje kao kršteni, jer svojom voljom nije bio deo zajednice vernika. Nalog krštavanja nije ljudskog već božanskog porekla. Sam Isus Hristos je svojim učenicima naložio da idu na sve strane sveta i propovedajući jevanđelje krste vodom i Duhom. I On sam je svoju nauku prenosio pošto je bio kršten. Jer ovaj čin je silazak Duha svetoga, kako na samoga Hrista, takođe i na čoveka. To je stvaranje zajednice sa Bogom. Čovek je bez krštenja stvorenje Božje, a ne njegov saradnik.

Pojedine crkve razmišljaju o tome da li se pokojnik može ispratiti ne opelom, nego nekom prigodnom molitvom i pesmom Bogu, koji je jedini Sudija i poznavalac svih dubina duša i namera odlazećih sa lica zemlje u tamne dubine groba. To bi bilo potrebno radi onih koji su ostali ožalošćeni. Crkva bi im time pokazala da ih ne odbacuje ni onda kada žive u nemaru, lakomislenosti, zabludi i sujeti, ali mora im dati na znanje da to nije dobro i dušekorisno.

Živica Tucić