Proces TV

Veran Matić i njegova televizija svakako imaju mana, ali prenos haškog “procesa stoleća” sigurno nije jedna od njih. Upravo suprotno, taj prenos direktno preporučuje B92 za dobijanje nacionalne frekvencije jer se pružanjem te usluge građanima Srbije ova televizija već dokazala kao neka vrsta javnog servisa.

Jedan beogradski dnevni list, međutim, ovih dana tvrdi da je Veran Matić upravo propustio dobru priliku da “završi sa Hagom”. “Završiti sa Hagom” u prevodu znači obustaviti prenos Miloševićevog suđenja uživo, a “dobra prilika” za ukidanje prenosa bi, po tom listu, bilo svedočenje Vojislava Šešelja na procesu bivšem D`U predsedniku. List negoduje što je direktor Televizije B92 imun na navodne zahteve jednog “krila beogradskog nevladinog sektora” da se ukine prenos, upozorava ga da ne može izbeći “suodgovornost za prenos ideja” Šešelja i Miloševića, i na kraju mu još poručuje da prenosi “ne daju onaj efekat koji je bio planiran”.

I ideja i argumentacija spadaju, naravno, u stari, komitetski način razmišljanja: treba čuvati društvo od štetnih uticaja (direktnog prenosa), treba sprečiti objavljivanje sadržaja koji ne daju “planirani” efekat, narodu treba tumačiti a ne puštati mu da sam zaključuje... Prašinu sa ovih kompromitovanih propagandnih metoda, međutim, u Beogradu skidaju oni koji su u zabludi da tako služe idejama liberalne, zapadne demokratije, ili čak slobodne štampe. Čovek se pita, razlikuje li se Srbija od ostatka sveta po tome kakvi su nam nacionalisti, kako smo za vreme rata mislili, ili je njen problem danas i u tome što ima liberale kakve ima? Na zabranu novina, knjiga, obustavu televizijskih prenosa, u Srbiji danas uglavnom javno pozivaju ljudi koji su (bar po sopstvenom priznanju) napredno i liberalno nastrojeni. Srbija se tu ponovo razilazi sa svetom. U Americi se, na primer, liberalizam takođe nalazi u razdoblju političke oseke, ali delom i zbog toga što su liberali viđeni kao previše permisivni: prebacuje im se da su se otuđili od običnog sveta ispoljavajući prevelike simpatije za kriminalce, učesnike rasnih nereda, antiamerički raspoložene pojedince, za brakove između pripadnika istog pola... Liberali su u Americi na takav glas izašli jer su za sve navedene kategorije ljudi tražili veća, a ne manja prava.

Zato valja ponovo jasno reći da su liberalni argumenti u Srbiji na strani onih koji bi javnosti pružili veću, a ne manju mogućnost izbora i informacija. Televizijski prenosi iz Haga su u neposrednom interesu građana Srbije, ali i liberalne, progresivne, pa i prozapadne misli u Srbiji. Tu nema sukoba, ni prividnog ni stvarnog, i tu ništa ne menja činjenica što se radikalska publika raduje učinku svog lidera u haškoj sudnici.

Prvo, prekid televizijskih prenosa u red odbrane Slobodana Miloševića, posle ravno tri stotine svedoka optužbe koji su se izređali na TV B92 tokom trogodišnjeg procesa dokazivanja optužnice, bio bi čin ravan samoubistvu ove televizije kada je u pitanju kredibilitet pred gledaocima. Drugo, za Srbe (koji po pravilu ne vole Haški tribunal, ali vole da gledaju sudsku dramu u Hagu u kojoj se reprizira njihova skorašnja istorija) to bi ujedno bio i poslednji ekser u mrtvačkom kovčegu kredibiliteta Haškog suda. Hteo to neko ili ne, za prosečnog srpskog gledaoca ukidanje TV prenosa bilo bi jednako odsustvu svake pravde za Miloševića, a možda i za Srbiju. Sada se jasno vidi da je B92 medijski projekat pre tri godine, početkom ovog TV prenosa, poneo veliki teret: ukidanjem prenosa posle tri godine ukaljao bi ne samo svoj ugled u očima Srba već i međunarodnu pravdu. Haške sudije se upinju da pred očima Srbije i sveta Slobodanu Miloševiću pruže pravično suđenje, nastoje da pokažu kako poštuju njegova prava kao stranke u postupku. To im u Srbiji neće ništa vredeti ukoliko Srbi to ne budu mogli da gledaju uživo. A da bi Slobodan Milošević imao pravično suđenje, on takvo suđenje mora da dobije u Beogradu. U Hagu ne bi bilo dovoljno.

Istina je da je mali broj nevladinih organizacija u Srbiji, pre svega onih koje su na ovaj ili onaj način učestvovale u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića, na samom početku javno pokazao nervozu zbog toga što suđenje Slobodanu Miloševiću nije krenulo željenim tokom. NJihov bes se prvo prosuo po srpskim novinarima, ali se brzo, poređenjem sa stranom štampom, pokazalo da je pogrešno klati pevca zbog toga što prvi donosi vest. Jedne beogradske novine su prošlog vikenda osumnjičile Sonju Biserko da je tužakala Verana Matića u američkoj ambasadi tražeći prekid TV prenosa, ali predsednica Helsinškog odbora za NIN kaže da ništa nije dalje od istine: uvek je podržavala direktne prenose i podržava ih i sada, makar joj se komentari iz studija često ne sviđaju.

Biserko misli da se njeno ime u ovom slučaju koristi kao paravan za neke druge snage u društvu, koje brine rast radikala. Zaista, kakav bi kredibilitet u srpskoj javnosti imao strašni video zapis ubistva žrtava iz Srebrenice da nije prvo prikazan uživo u prenosu suđenja Slobodana Miloševića? Nataša Kandić je redakcijama u Srbiji podelila svoju, kraću verziju video kasete “Škorpiona”, ali evo šta o kredibilitetu Nataše Kandić u Srbiji pre nekoliko dana kaže tužiteljka Karla del Ponte, čijem je slučaju u Hagu kaseta koju je dobila od Nataše Kandić odlučujuće pomogla: “Koliko ljudi u Srbiji podržava aktiviste ljudskih prava poput Nataše Kandić? Manje od pet odsto? Verovatno manje od jedan odsto!” Valjda bi onda aktivisti ljudskih prava morali da se raduju što postoje direktni prenosi TV B92 iz Haga.

Teško slobodi govora u Srbiji ako ne može da računa ni na podršku liberalnih glasova. Ko će je braniti?