Igre

Kolo i savremene koreografije kola. Narodna igra. Ovime je sve rečeno. Neko će se dično isprsiti, neko odmahnuti rukom u znak prezira. Osnovno kod igrača u kolu je da izgleda ponosno. Veoma ponosno, čak i kada se saplete. Istina, on veoma često ne zna sve razloge za takvu vrstu ponašanja, ali to je ono što se podrazumeva. Od prvog u kolu se pak očekuje da najviše prepliće... Nema dobrog kola bez onih postrance, onih kojima je ova igra omiljen razlog zgražavanja, te kao sve nešto šapuću jedni drugima na uvo, ali i svetu bogme, lamentirajući nad kolektivizmom sunarodnika. Istina, ni ovi postrance ne znaju baš sve razloge za takvu vrstu ponašanja, ali je to ono što se podrazumeva. Što, opet, kod igrača izaziva pojačan osećaj ponosa, a kod prvog u kolu potrebu da još više prepliće postupcima...

Kadril i njegove republikanske varijacije. Stara, dvorska igra. Mada se zadržala i u palatama koje su u međuvremenu promenile namenu, te su postale skupštine ili mesto kakvog drugog oblika vlastoljublja. Valjda zato što kadril svakom učesniku, mada nije plemenitog roda, pruža taj tako, do juče omraženi, a danas željeni osećaj posebnosti. Osećaj posebnosti u odnosu na one koji su nekada virkali kroz prozore, a danas sluđeno zure u ekrane televizora... Za kadril je posebno važna učtivost. Ne, nikako ne treba pokazati da vas je pogodila promena mesta. Uostalom, igra je tako i zamišljena da svako više puta zameni svakoga. Bez obzira na sve druge lične sposobnosti, onaj koji zna osnovna pravila može kadril da igra do kraja života...

Valcer i ostale partnerske igre. Ta sladunjava prisnost. Ta patetična ponesenost. Te naročite toalete, „ananas” batist i uvek devičanski bela čipka, puno kolača sa glazurom od marcipana, naravno i beskonačne količine šampanjca koje neko drugi plaća. Igra velike ljubavi. Puna obećanja. Igra koju moraju svi da igraju. Svi. Ko nije spreman biva izopšten. Kasnije, kada se partneri upoznaju (a to ne moraju biti samo pojedinci, već i čitave organizacije, stranke, korporacije), kada se omrznu, sva ona zajapurena, na ramenima prošaputana, intimna zaklinjanja na večnu vernost – postaju predmet opšteg ogovaranja. Ipak, rekosmo li, besplatan šampanjac je točen u neograničenim količinama...

Tvist i njegovi društveni oblici. Zavisi od maštovitosti učesnika. Može da bude veoma dosadan, dva-tri pokreta, jedno te isto... A zna da bude i veoma provokativan. Nekada su ovu igru poistovećivali sa zapadnom ideologijom. Smatralo se da je tvist sam po sebi pobuna. Da je ravan disidentstvu. Mnogi su podigli karijere na ona dva-tri pokreta, neprestano gazeći već odavno zgažen opušak... Provokativni su zaradili uboje, prelome i naprsnuća. Nije im do igre, samo prepričavaju i prepričavaju davne avanture, dive se sopstvenim, napuštenim idealima...

Rok i ono što se dalje dešava. Svako igra za sebe. Sve manje se obraća pažnja na partnera. Pa i više od toga, na partnera se uopšte i ne računa. Što manje obzira. Izduvaj se. Izbaci sve iz sebe. Sada ili nikada. Odricanje ili potvrđivanje glavom do transa. Podrazumeva se da će bližnji da strada. Podrazumeva se da ćeš i ti da stradaš. Energija ili očajanje, moramo se osloboditi svega toga. Sa onim prvim ne znamo šta bi, od onog drugog ne znamo kuda bi. Sada ili nikada!