Obračun sa prošlošću

Nagrada “Vladimir Ćorović” za životno delo dodeljena je ovih dana akademiku Simi Ćirkoviću. Zato što je po oceni žirija, njegovo delo, između ostalog, krupan doprinos ugledu koji naša medievistika uživa u okviru evropske i svetske istoriografije.

Svoju internacionalnu reputaciju profesor Ćirković je posebno učvrstio knjigom Srbi u srednjem veku, koja je najpre objavljena u Evropi na tri svetska jezika (Jaca Book), a potom i na srpskom. Ona je, po svemu sudeći, bila preporuka stranom izdavaču (Blacknjell Publishing, Oxford) da od njenog autora, iako je ekspert za našu srednjovekovnu istoriju, zatraži da napiše celovitu istoriju Srba, od početka do danas. Tom laskavom i rizičnom izazovu Ćirković nije odoleo i tu njegovu kratku istoriju našeg naciona (Srbi među evropskim narodima-The Serbs), posle engleskog izdanja sada možemo čitati i na srpskom jeziku (izdavač beogradski “Ekvilibrium”).

Sudeći po istoriografskom učinku u poslednjih 10-15 godina izgleda kao da doživljavate drugu mladost. Kako to uspevate u vremenu koje je nenaklonjeno ozbiljnom naučnom radu?

- Penzionerske godine donose i neke prednosti. Čovek se isključi iz brojnih aktivnosti koje kradu vreme a neplodne su, tako da preostale snage čovek može štedljivo da usredsređuje na projekte do kojih mu je stalo. U ovoj disciplini veliki značaj ima sabiranje znanja, upijanje ne samo iz literature i dokumentacije, već i iz životnog iskustva. Dođe vreme kad čovek više ne može da putuje i istražuje, kad je upućen na to da iskoristi i upotrebi ono što je celog veka skupljao. Otuda nije baš retka pojava da istoričari dodaju ponešto svome opusu u godinama kad se svet odmara.

Prvi put ste se upustili u pisanje celovite srpske istorije i, po prvim javnim ocenama i mišljenjima koja smo imali prilike da čujemo, u tome izuzetno uspeli. Šta vas je navelo da se upustite u takvu avanturu? Sam naučni izazov ili i želja da stranoj i domaćoj čitalačkoj publici pružite celovit i objektivan prikaz srpske istorije, nasuprot mnogim parcijalnim, jednostranim i pristrasnim?

- Poslovi te vrste prihvataju se kad ima garantije da će biti objavljeni. Otuda impuls dolazi od izdavača. Kad mi se Blacknjell obratio s pozivom, mislio sam na neku verziju knjige Srbi u srednjem veku koja je izašla u Italiji, Francuskoj, Rusiji i kod nas. Međutim, izdavač je hteo srpsku istoriju celom dužinom, ne samo srednji vek. Tu, naravno, počinje avantura jer sam se kao istraživač bavio periodom kasnog srednjeg veka, negde do početka XVI stoleća. Bila su dva izazova da se ipak u to upustim. Jedan je bio da očima medieviste pokušam sagledati šta se dalje dešavalo sa Srbima kakve poznajemo u XV veku; drugi izazov je bio da se istoriji naroda priđe sa stanovišta koje je odavno preovladalo u svetskoj nauci, naime, da se u razvoju etničke zajednice pored kontinuiteta uočavaju i prekidi i velike promene. Tako sam razumeo intencije kolekcije The Peoples of Europe. Ipak, to ne bi bilo dovoljno da se odlučim da nije bilo desetotomne Istorije srpskog naroda. Ona je srazmerno nedavno izašla i “inventarisala” je znanja iz svih perioda. Nisam mislio da pravim rezime tih knjiga, već sam u njima video čvrst oslonac i sredstvo orijentacije u bogatoj literaturi.

Prikazivanje srpske istorije u komparativnom osvetljenju ima, pretpostavljamo, i svojih prednosti i svojih ograničenja. Sa čim ste se vi više sretali i koliko ste lično zadovoljni rezultatom koji ste postigli?

- Velika ograničenja dolaze od obima. Zadato je 90 000 reči ili po našem 360 “šlajfni”, pri čemu se moralo nekoliko procenata rezervisati za proširenje do koga dolazi prilikom prevoda sa srpskog. Očigledno je da se 13 stoleća mogu prikazati samo vrlo sažeto, strogo birajući ono što je najvažnije. U skladu sa koncepcijom knjige i profilom kolekcije najvažnija je bila celina naroda kao grupe, kao zajednice koja je iz stoleća u stoleće dospevala u drukčije uslove, od kojih su neki pogodovali integraciji, drugi dezintegraciji. Morale su biti izostavljene bezbrojne pojedinosti o ličnostima, delima, institucijama, spoljnoj politici država u kojima su Srbi živeli. U čemu se ispoljava komparativni pristup? Time što se postavljaju pitanja koja su se pokazala relevantna u proučavanju evropskih naroda, ne samo u procesu nastajanja (tamo, germanska i romanska, ovde, slovenska i romejska komponenta), nego i elementima kulture i intelektualnim sredstvima kojima se stvarala svest o sebi, o onome što obezbeđuje kontinuitet i trajnost.

Zašto je ponovo dobar deo istoriografske literature krajem prošlog veka, i na početku ovog, postao blizak patriotskoj publicistici u tretiranju istorije srpskog i drugih naroda na južnoslovenskom prostoru?

- Ta pojava ima korena u metodološkoj usmerenosti istoriografije kod nas. Nije se ukorenilo shvatanje da je moderna istoriografija deo kritičke svesti, da je ona oblik kako se sadašnje vreme obračunava sa prošlošću. Svaka epoha imala je u skladu sa kulturnim stanjem svoj način suočavanja sa sopstvenom prošlošću, pa tako bi i ovo vreme egzaktne nauke i temeljne razočaranosti ideologijama, moralo u ispitivanju prošlosti nastojati na tačnosti i na kritici ideoloških premisa u nasleđenoj istoriografiji. Znatan deo istoričara je, međutim, izabrao da se identifikuje sa nacionalnom istoriografijom XIX veka, da je nastavlja i da deluje u službi nacionalne politike.

U takvom kontekstu i pri takvim interpretacijama mnoge teme i problemi srpske istorije su opet izmistifikovani i zamagljeni da bi se istorijska nauka stavila u službu dnevne politike. Kako vi u ovoj knjizi gledate na tu našu opsednutost starom slavom i veličinom, na etnogenetske teorije kojima se svrstavamo među najstarije narode na svetu, Kosovsku bitku kao navodni međaš srpske istorije, Srbe “tri zakona” i sl.

- Primeri koje ste pomenuli nisu karakteristični za današnju srpsku istoriografiju, čak i kad nije onako kritički usmerena kako bi ovo vreme tražilo. Kao i u XIX veku i sada imate publicistiku koja se na svoj osobeni način bavi prošlošću. Ona je masovnija, ima više kanala kroz koje deluje, ima lakši pristup čitaocima prijemčivim i u drugim oblastima za ono što je iracionalno, senzacionalno, što odudara od “zvanične” nauke itd. Na svakom koraku može se osetiti uticaj te kvaziistorijske literature. Deo popularnih predstava o prošlosti oblikuje se i oživljavanjem i širenjem davno prevaziđenih shvatanja. Izvesne granice tom uticaju postavlja, ipak, činjenica da je paraistorijska literatura fragmentarna, da se odnosi na pojedine događaje ili periode.

U novije vreme plasiraju se i priče o navodnom urođenom srpskom otporu modernizaciji. Kako vi ocenjujete početke naše evropeizacije i njenu povezanost sa “srpskom revolucijom”?

- Celokupna nova srpska istorija protiče u znaku modernizacije, koja je postepeno uzimala maha zahvatajući sve veće delove naroda. Prvi veliki talas modernizacije, istovremeno i evropeizacije, izmenio je tokom XVIII veka deo srpskog naroda oslobođen turske vlasti. U toku nepunog stoleća od bespravne raje obrazovano je hrišćansko društvo sa seljaštvom, građanstvom, plemstvom, vojničkim staležom i oficirima. Sa komparativnog stanovišta je zanimljivo da taj period modernizacije podstiče i predvodi oslobođeni deo crkve. Ona pomaže elementarno obrazovanje u široko rasprostrtoj mreži škola, ona stavlja štampu u službu narodne kulture, ona prihvata i posrbljuje baroknu umetnost, a, na drugoj strani, ona oživljuje i približava masama tradicije o staroj srpskoj državi, svetim vladarima i junacima. Tekovinama toga talasa modernizacije ustanci su otvorili put u Srbiju, kojoj su decenije bile potrebne da se osposobi za recepciju.

Svugde su inovacije izazivale otpor, to nije neka srpska specifičnost, kao što nije ni načelno suprotstavljanje napretku u vreme kad se politički interesi počinju artikulisati kroz političke partije i pokrete.

Šta je donela modernizacija putem socijalizma? Može li se istorijski braniti teza po kojoj su u njegovoj eri Srbi jedini gubitnici dok su svi drugi narodi profitirali?

- Kao kod onog prvog talasa modernizacije tako i kod ovog treba razgrnuti stvari sa površine i zagledati u korene, pitati se o uslovima za napredak nacionalne zajednice: da li brojčano raste ili opada, da li se u nju ulazi ili iz nje izlazi, da li je rascepljena jazom koji deli bogate od većine siromašnih, da li su joj delovi pritisnuti bedom i desetkovani boleštinama, da li joj se uzdiže kulturni nivo, da li je sposobna da prihvati iz sveta tekovine koje unapređuju zdravlje i blagostanje, da li joj raste ili opada ugled u svetu nacija itd. itd. Popularno mišljenje kod nas pogrešno podrazumeva da promene u ovom smislu dolaze same od sebe. Posle Drugog svetskog rata skoro sve nacije u svetu bile su suočene sa potrebom obnove i lečenja rana. Režim zaveden u obnovljenoj Jugoslaviji od jeseni 1944. do završetka rata u maju 1945. imao je u rešavanju toga zadatka izvesne prednosti. Progres i težnja ka socijalnoj pravdi bili su u najdubljim ideološkim slojevima, u “prvoj zemlji socijalizma” imao je, bar neko vreme, uzor i obrazac, odatle je dolazio ideal “elektrifikacije i industrijalizacije”. Dinamizam, sposobnost mobilizacije masa i nasleđenih stručnih potencijala, srazmerno brzo formiranje naučne i tehničke inteligencije, uspostavljanje veze sa svetom posle izlaska iz “istočnog bloka”, omogućili su da dođe do promena opisanih u poglavlju o modernizaciji. Rezultatima modernizacije pravdana je politika komunističkog jednopartijskog režima. Time se, ipak, nije mogla odbraniti njegova dogmatična priroda, prezir za ljudska prava i demokratske institucije, što modernizacija takođe podrazumeva.

Koji su sve činioci uticali, kako pišete, na orijentaciju i neadekvatnu reakciju Srba na izazove jugoslovenske krize?

- To je teško sa malo reči objasniti. Mogu da uputim na Epilog svoje knjige, koji se baš time bavi. U suštini je odnos prema federaciji, koja je evoluirala. U početku su iza fasade vladali centralni partijski i državni organi dok su organi federalnih jedinica sprovodili direktive; prema kraju stvarnu vlast su imale partijske oligarhije republika (“Jugoslavija je ono o čemu se mi dogovorimo”). U prvim godinama su Srbi, ne samo emigracija i protivnici režima, bili nezadovoljni federalnim uređenjem. Kasnije, kad su postajali vidljivi znaci da se republike pretvaraju u nacionalne države, postali su branioci federacije. Tendencija ka pretvaranju republika u nacionalne države nije imala jednake posledice. Jednima (Slovenija, Makedonija, Crna Gora) ona je omogućavala homogenizaciju i dovršavanje integracije unutar granica republike, drugima su granice ometale integraciju, odvajale delove koji su živeli u raznim republikama. Najviše su bili pogođeni Srbi, ali ne samo oni, pogođeni su bili i Hrvati, Muslimani, pa i Albanci. U vreme krize svoj stav prema federaciji određivali su prema svojim interesima kako su ih sagledavali.

Gde su se Srbi našli posle raspada Jugoslavije?

- Obično se pri sagledavanju položaja Srba ukazuje na sličnosti sa stanjem na početku XX veka, kad su bili podeljeni u više država i u nekima bili u položaju manjinske narodnosti. Pri tome se gube iz vida veoma bitne razlike u odnosu na to vreme. Evropa nije podeljena i zavađena, već se ujedinjuje. Sve države u okruženju Srbije ili su već formalno članice Evropske unije ili svim snagama nastoje da to postanu. Na duži rok gledano Srbija i države u kojima Srbi žive streme istom cilju i dobrovoljno se podvrgavaju principima uređenja međunarodnih odnosa, poštovanju ljudskih prava i prava manjina. Najvažnija je slobodna komunikacija matice sa svojim delovima i njihovo učešće u životu i unapređivanju nacije.

I, na kraju, pored najavljenog izlaska knjige o caru Dušanu, recite nam na čemu trenutno radite?

- Brinem se o izlasku knjižice sa izdanjem latiničkog prepisa rudarskog zakonika despota Stefana Lazarevića i radim na dopunjavanju svojih poglavlja u naučnom izdanju knjige o Dušanu, zajedničke sa pok. B. Ferjančićem.

Zamagljivanja separatista u Crnoj Gori Koliko je, po vašem viđenju, za aktuelne, loše odnose Srbije i Crne Gore, “kriv” crnogorski separatizam, a koliko srpsko shvatanje nacionalne države i zajedničke države? - Kad je počelo evoluiranje federalnih jedinica u nacionalne države Crna Gora je bila pred izborom da li će nastaviti tradicije jedne od srpskih država, one koja je 1855. zakonom priznavala ravnopravnost strancima “iako u ovoj zemlji nema nikakve narodnosti do jedine srbske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne”, ili će produžiti ogorčenost odbačene dinastije i njenih pristalica. Dugo ta dilema nije postala javni problem, međutim, pod uticajima odozgo i sa strane, republika je postajala instrumenat odvajanja stanovništva od njegovih srpskih korena. Takvoj politici se opire značajan deo življa u Crnoj Gori, Crnogoraca koji ostaju privrženi svojim tradicijama i uviđaju lažnost ideoloških zamagljivanja separatista. I teza po kojoj problemi u Crnoj Gori dolaze od Srbije spadaju u takvo zamagljivanje. U crnogorske poslove ne upliću se Vranjanci ili Banaćani, već Crnogorci, a to je produžetak problema odnosa režima prema svome narodu. Da li je Makedonija prestala da bude pravoslavna? Aktuelni crkveni (i državni) sukob sa Makedoncima upućuje na podsećanje kako su Srbi stekli svoju autokefalnost. Vi pišete da je u doba Nemanjića “bilo prirodno da se državni okvir ispuni autokefalnom crkvom”. Zašto je to onda za SPC danas neprirodno kada se radi o drugim crkvama i državama? - Kanoni vaseljenskih sabora namenjeni su da večno traju, a svet se neprekidno menja. To neizbežno otežava primenu kanona i otvara prostor za nejednaka tumačenja. Koliko god da se menjala priroda političkih granica i uvećavalo etničko šarenilo, dva načela su se, izgleda, oduvek poštovala. Jedno traži da se pastir postavlja iz naroda a ne dovodi i nameće sa strane, drugo da crkvene granice slede političke granice. Srpska pravoslavna crkva ima znatno iskustvo sa prilagođavanjem novovekovnim državnim granicama. Kad je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je potrebno diplomatskih napora i novca da se do 1920. godine kanonskim postupkom preuzmu episkopije koje su bile pod crkvenim središtima izvan srpske države. Laiku danas pada u oči da Srpska pravoslavna crkva ima eparhije u Mađarskoj, Hrvatskoj, Nemačkoj, Italiji, Sjedinjenim Državama, Australiji itd. a nema ih u Bugarskoj, Rumuniji, Rusiji, Grčkoj, državama koje imaju svoju pravoslavnu crkvu i hijerarhiju. Da li je Makedonija prestala da bude pravoslavna?