Knjige iz Srbije zbunile Ruse

Prvi put posle desetak godina na Međunarodnom moskovskom sajmu knjiga pojavili su se i izdavači iz Srbije i Crne Gore. Pažnju posetilaca privlačio je veliki plakat sa piscima dobitnicima NIN-ove nagrade na udarnom mestu štanda. Tridesetak izdavačkih kuća iz Srbije i Crne Gore izložilo je svoja izdanja u Moskvi i time potpuno zbunilo moskovske posetioce koji su mislili da se u Srbiji i Crnoj Gori posle bombardovanja knjige jedva izdaju, pa je novinarka Itar tassa pitala da li su donete knjige prve koje su objavljene posle 1999. godine. Priča o agilnosti naših izdavača i opstajanju u nemogućim uslovima zvučala je čudno pred činjenicom da nisu bili zainteresovani da svoje knjige pošalju u Moskvu. Tako je podatak da se u Srbiji izda godišnje 12 000 naslova, a prevede sa ruskog i objavi prosečno 170, te da je po prevođenju ruska knjiga na trećem mestu, odmah posle engleske i francuske, delovao potpuno nerealno.

Štand je privukao pažnju brojnih posetilaca, pre svega studenata slavistike sa željom da kupe gramatike i rečnike kojih u Moskvi godinama nema, pisaca koji su kod nas prevođeni (uz primedbu zašto nema njihovih knjiga), kao i dela radoznale publike koja je bila zbunjena što vidi da ćirilica nije jedino pismo kojim se služimo. S obzirom na to da je, poslednjih godina, na reč Srbija i Crna Gora takoreći jedina asocijacija bombardovanje, posetioci su želeli da vide knjige sa fotografijama srušenih zgrada, tražili razglednice na kojima se vidi nevidljivi američki avion koji su Srbi srušili i slično.

Veliku pažnju izazvalo je fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, kao i monografija Zavoda za uybenike “Vlade Srbije”. NIN-ove knjige, svojevrsna enciklopedija naše književnosti dvadesetog veka, poklonjene su Institutu za balkanologiju.

Pokazalo se još jednom da siromaštvo, izolacija, nedostatak istinske kulturne politike ostavljaju traga – mladi Rusi ne znaju ni za Andrića, ni za Crnjanskog, ni za ostale naše klasike, a čast naše književnosti u Rusiji dostojno brane samo Milorad Pavić i Goran Petrović, čije su knjige prevedene. Zahvaljujući entuzijazmu dvojice ruskih pesnika, Sergeja Glavjuka i Andreja Bazilevskog, pojavile su se i dve antologije naše poezije, koje možda i imaju mana, ali je dobro da postoje jer se jedino iz njih može saznati nešto o našoj književnosti.

Ni samo pojavljivanje naše sajamske reprezentacije u sastavu: zamenik ministra kulture LJiljana Šop, predsednik Udruženja izdavača Živadin Mitrović i zamenik direktora Zavoda za uybenike Petar Pijanović, kojima treba odati dužno priznanje za povratak naše knjige u Rusiju, nije moglo da nešto u tome promeni. U Rusiju je ušla tržišna ekonomija, izdaje se samo ono što se može dobro i brzo prodati, a književnost jedne male zemlje koja se ovde, kao uostalom i svuda u svetu, pominje samo po ekscesnim situacijama, sigurno to nije. Urednici u velikim izdavačkim kućama znaju da je naša književnost takva da je se ne bi postidele ni veće zemlje, ali na naše pitanje zašto je onda ne prevode, odgovaraju da bi, nažalost, za reklamu tih knjiga moralo da se uloži mnogo više nego što se od njih može zaraditi, a da je to posao države (naše) a ne izdavača. Ipak, izdavačka kuća “Ves mir” (Ceo svet) objaviće, u saradnji sa Zavodom za uybenike, istoriju Srbije.

Osamnaesti moskovski sajam knjiga posetilo je 280 000 ljudi, što je za 50 000 više nego prošle godine. Više od 100 000 knjiga izložilo je 500 izdavačkih kuća iz 54 zemlje u dva paviljona izložbenog centra. Na otvaranju Sajma nije se pojavio nijedan političar, što je kulturna elita s radošću protumačila kao dokaz da je knjiga konačno slobodna.

Na Sajmu su dodeljene tradicionalne nagade – proza godine Vasiliju Aksjonovu za roman “Volterijanci i volterijanke”, koji je prošle godine dobio i Bukerovu nagradu, poezija godine – Juni Moric za zbirku pesama “Po zakonu – pozdrav poštaru”, a najbolja dečja knjiga je “333 mačka” umetnika Viktora Čižova i pesnika Andreja Usačova. Pojavilo se i nekoliko novih nagrada kao što je “Najskandaloznija knjiga”, i “Pasus” – nagrada za najgoru korekturu i najgori prevod.

Ove godine svoje knjige objavili su i brojni novinari koji, izgleda, tako dopunjavaju svoj mali novinarski buyet. Andrej Kolesnjikov, novinar “Komersanta”, objavljuje, jednu za drugom, knjige o Putinu – “Ja sam video Putina”, “Putin je video mene”, “Vidi Putina pa umri”, a Oksana Ropska unovčava činjenicu da živi u najelitnijem delu Moskve, na Rubljovki, i iz knjige u knjigu objašnjava kako žive žene najbogatijih Rusa i one koje to žele da postanu.

Izdavači su shvatili da se na imenima-brendovima zarađuje isto kao i na TV serijama, pa se zato iza nekih od njih, koji se hvale da pišu po knjigu mesečno ili nedeljno, skrivaju čitave grupe “literarnih robova” koji zapravo štancuju te knjige. Knjiga postaje sve više zabava jer se samo tako zarađuje na njoj, a “dosadnih” naučnih i umetničkih knjiga sve je manje.

Organizatori Sajma su, tvrde, zadovoljni. Prvi put Moskovski sajam se približio Frankfurtskom po tome što je postao mesto na kome se sklapaju ugovori i planira sledeća književna godina – do sada je uglavnom bio zabava za čitaoce praćena muzikom, igrom i predstavama u zagušljivim sajamskim paviljonima.