Četiri skandala danskog Sokrata

Rodonačelnik egzistencijalizma rođen je u Kopenhagenu i umro je u njemu. Svega je pet puta napustio Dansku – jednom zbog celodnevnog izleta u Švedsku, i još četiri puta zarad odlaska u Berlin, gde bi, posle početnog revnosnog pohađanja predavanja na univerzitetu, obično na kraju sedeo u nekoj iznajmljenoj sobi i neumorno pisao. Mada se žalio da je “mučno i skupo zadovoljstvo” biti spisatelj u Danskoj, u njegovim spisima nalazi se i jedna stranica blistavih pohvala danskom jeziku, “maternjem jeziku koji dete veže lancem što ga je lako nositi, ali ga nije nimalo lako raskinuti”.

Ako bismo pokušali da odredimo temu o kojoj je Kjerkegor tako grozničavo pisao, videli bismo da je ona zapravo uvek ista: on piše o sebi, o ličnosti koju zavarava mnoštvo alter-ega i koju on iz najrazličitijih uglova napada, raščlanjuje, ispituje i preispituje, kao da je izveo pred sud nekoga ko je sasvim izvesno kriv, jedino još ne znamo za šta je tačno kriv. Pitanje je da li bi Kjerkegor mogao da zaključi kako je njegova egzistencija tako neverovatno, zaokupljajuće važna da se nije rodio u toliko malom već u nekom većem gradu, gde bi se ivice njegovog ega možda rastočile u opštoj nezainteresovanosti. U jednom surovom satiričkom prikazu u kopenhagenškom časopisu Korser objavljenom, uz odgovarajuću karikaturu, u vreme kada je Kjerkegor dosegao najveću lokalnu slavu i omrazu kaže se:

“Ima trenutaka kada se čoveku sve pomete u glavi pa poveruje da je Kopernik morao biti lud kad je pomislio da se Zemlja okreće oko Sunca. Sasvim suprotno, nebo, Zemlja, planete, Mesec, Evropa i Kopenhagen, sve se to vrti oko Serena Kjerkegora koji ćutke stoji u centru i ne pada mu na pamet čak ni šešir da dotakne zbog svih tih počasti koje mu se ukazuju.”

Ovo je, razume se, bila žestoka šala; Kjerkegorov ogromni doprinos zapadnoj filozofiji ogleda se u tome što je potvrdio, onako romantičarski grozničavo, tezu da je svaka egzistencija zapravo centar sveta. Sebe je ponudio kao neku vrstu korektiva za idealizam, od Platona do Hegela:

“Ako pretpostavimo da je apstraktna misao najviši izraz ljudske aktivnosti, onda sledi da filozofija i filozofi ponosno napuštaju egzistenciju, a nama, običnim smrtnicima, prepuštaju da se suočimo sa onim najgorim.”

Kjerkegorov život, posvećen prevashodno učenju i pisanju, protekao je u znaku četiri skandala. Reč skandal ovde treba shvatiti malo šire i drugačije od njenog sadašnjeg značenja. Ona potiče od grčkog skandalon, što je izvorno značilo “zamka” ali je u Novom zavetu poprimilo značenje “onoga što vređa” “onoga o šta se saplićemo”, ili “sablazni”, kao u prvoj Pavlovoj Poslanici Korinćanima: “A mi propovjedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost.” Za Kjerkegora, baš kao i za savremenike svetoga Pavla, skandal hrišćanske dogme (Bog je raspet i digao se iz mrtvih) bio je ono na čemu zapravo počiva hrišćanska crkva. Kjerkegor veruje da je za hrišćane upravo taj skandal bio suština. To je ono što srećemo u Ili/ili verovatno najčitanijem Kjerkegorovom delu: “Ili estetički, hedonistički, ljubavni i ljubavnički život ili verski, etički život. Prava je buržoaska iluzija, čak bogohuljenje, pomisliti da te dve stvari nisu neuporedive.”

Prvi skandal u Kjerkegorovom životu zapravo nije bio njegov, iako ga je on prihvatio kao svoj. U februaru 1846. zapisao je u dnevniku:

“Kako je očajno razmišljati o tom čoveku koji je na Jitlandu kao mali dečak po vrelini sunca čuvao ovce, koliko patnje, izgladnjivanja i usamljenosti, da bi se popeo na breg da prokune Boga! – i taj čovek nije to mogao da zaboravi ni u svojoj osamdeset drugoj godini.”

Sve je to priča o Kjerkegorovom ocu. Pominje se na nekoliko mesta u Kjerkegorovim dnevnicima, neobičnoj kombinaciji filozofije, ispovesti i onoga što u literaturi nazivamo fikcijom; ne bi nikako trebalo da se shvate kao doslovna i klasična autobiografija. Činjenica je, međutim, da su Kjerkegor i njegov otac, bez obzira na sve razlike koje su među njima postojale i ispoljavale se, “imali nešto veoma važno što im je bilo zajedničko – nekoliko čudnih ideja”. Da su razgovarali o toj kletvi i u svom je verovanju pretočili u prokletstvo čoveka osuđenog da nadživi sedmoro svoje dece. U porodici se verovalo da je svoj deci predodređeno da umru pre tridesetčetvrtog rođendana, dakle da ne požive onoliko koliko je Hrist na zemlji poživeo. Petoro dece je zaista tako rano i umrlo, dva brata i tri sestre, ali su Seren i njegov stariji brat Peter, potonji biskup, živeli duže.

NJihov otac koji je u uzrastu od jedanaest godina otišao sa Jitlanda da bi radio kao šegrt u Kopenhagenu, kod svog ujaka, na kraju je postao jedan od najbogatijih trgovaca u gradu – skandal je, u izvesnom smislu, bilo njegovo prilično nekonvencionalno ponašanje. Nije prošlo ni pet meseci od smrti njegove prve žene, Ane, a on se oženio njenom služavkom, da bi im se prvo dete rodilo već posle pet meseci. Posle prve ćerke dobili su još dve ćerke i tri sina, i na kraju, 1813, najmlađe dete, Serena Abija. Otac je tada već imao 56, a majka 45 godina. Seren je sebe doživljavao kao dokaz roditeljske predanosti telesnim uživanjima. “Poodmakle godine moga oca nisu božanski blagoslov; pre bih rekao da je to prokletstvo.” U danskom je onaj iskonski, praroditeljski greh zapravo “nasledni greh”.

Drugi skandal u Kjerkegorovom životu bio je njegov iznenadni raskid, posle jedanaestomesečnog vereništva, veridbe sa Reginom Olsen. Ona je, kao i Kjerkegor, bila najmlađe od sedmoro dece rođene u uglednoj i bogatoj porodici. Kjerkegorov biograf Joakim Garf piše da je Regina bila “obična, ljupka, nežna i vesela devojka iz više građanske klase koja je u životu želela isto što i svi ostali – da bude srećna”. U Stepenicama na životnom putu Kjerkegor ispisuje rečenicu koja je verovatno ključna za poimanje njegovog odnosa sa Reginom Olsen: “Na kraju krajeva, zaboravi osobu koja ovo piše; oprosti osobi koja, za šta god da je inače možda bila sposobna, nije bila sposobna da usreći jednu devojku.”

Zašto nije bio sposoban da je usreći? Skoro godinu dana viđao se sa njom, odlazio na večere k njenim roditeljima, organizovao susrete i izlaske, slao joj mnogobrojna pisma i darove. U 26 pisama, preostalih pošto je Regina sva ostala spalila, vidi se, kako ocenjuje Garf, ne samo da se njegovo književno umeće neprestano razvija, možda i previše, nego i da “bez obzira na nesporni estetski kvalitet, njihov pisac nema nameru da postane muž, već samo da ostane pisac”. Vreme vereništva i inače je bilo vreme najveće užurbanosti za Kjerkegora: držao je svoje i ocenjivao tuđe propovedi, spremajući se za sveštenički poziv. Onda je sve stalo. Regina se dugo nije mirila sa njegovom odlukom, devetnaestogodišnjakinja se, kako piše Garf, “borila kao lavica” da ga zadrži, kršeći pravila dopuštenog ponašanja i pišući mu očajničke poruke. Tek posle dva meseca prihvatila je njegovu volju. “Sreli smo se, izvadila je iz nedara papirić sa rečima meni namenjenim i nemo ga pocepala tu preda mnom. Onda je rekla da sam se surovo poigrao njome.” Po Garfovom tumačenju, gest je bio krajnje simbolički: “Regina se oslobodila reči na papiru i vratila se zbilji.” Kjerkegor je ostao da živi u svom svetu reči na papiru.

“Ako se oženiš, zažalićeš; ako se ne oženiš, opet ćeš zažaliti”, kaže u Ili/ili. U Strahu i drhtanju, gde strasnički prepričava starozavetnu povest o Avramu i Isaku, Kjerkegor uvodi motiv čoveka koji se, zarad dobrobiti bića koje najviše na ovom svetu voli, ružno ponaša prema tom biću. “Bolje da pomisli da sam ja čudovište, nego da izgubi veru u Tebe, Gospode.” Ipak, u Ponavljanju, razmišlja o mogućnosti da se ponovo sretnu. Onda, saznavši da se ona udala za drugoga, menja tekst, unoseći neke elemente mizoginije. “Ona se udala; za koga, to ne znam. Jer, kada sam to pročitao u novinama kao da me je nešto udarilo i ispustio sam novine(...) Ponovo sam vlastiti ja, i život mi izgleda lepše no ikada. (...) Ipak je velikodušno postupila prema meni, ako ničim drugim, onda time što me je potpuno zaboravila.”

Već pred samu smrt piše: “Loše; umirem, moli za mene da smrt dođe brzo. Opsednut sam nižim duhovima... Osećam trn u svojoj puti, žalac u telu, poput svetog Pavla; tako da ne mogu da uspostavim obične relacije, pa sam zaključio da je moj zadatak bio izvan običnog. Onda sam pokušao da izdržim sve što su moje mogućnosti u najvećoj meri dopuštale, bio sam pion u rukama vodiča koji je učinio od mene izgnanika i na taj način sam bio korišćen; tako mi je prošlo nekoliko godina, onda deo po deo života!... Zato je bilo loše sa Reginom. Verovao sam da se mogu promeniti, ali to je bilo nemoguće, stoga sam raskinuo veridbu.”

Kakav to “žalac u telu” pominje Kjerkegor? U drugoj poslanici apostola Pavla Korinćanima 12;7 nalazimo: “I da se ne bih pogordio zbog mnoštva otkrovenja, dade mi se žalac u tijelo, anđeo Satanin, da me muči, da se ne ponosim.” Zbog načina obraćenja Savlovog u Pavla i fizičkog pada na putu u Damask verovalo se da je apostol Pavle bolovao od epilepsije. Poznato je da je Kjerkegor uzimao velike doze valerijane, koja je u to vreme smatrana korisnom za sprečavanje epileptičnih napada. To je, međutim, tek posredan podatak. Pravog odgovora nema niti je sam Kjerkegor želeo da ga da. Po vlastitoj želji, telo mu nije obdukovano. “Posle moje smrti, niko neće pronaći u mojim spisima (što je moja uteha) mrvicu informacija o tome šta je zbilja ispunilo moj život”, zapisao je 1843, čak 12 godina pre smrti.

Treći skandal bili su učestali i sve žešći besramni napadi časopisa Korser ne više samo na Kjerkegorove ideje već na njegovu ličnost, pa i na njegov fizički izgled. Pojavila se čitava serija karikatura Petera Klestrupa na kojima je prikazivan niski, pogureni, ponekad čak i pogrbljeni čovek orlovskog nosa, sa cilindrom na glavi, oslonjen o štap, tankih nogu u smešnim nogavicama nejednake dužine. Čak se i njegov krojač žalio da mu to krnji poslovni ugled.

“Na mene se gleda kao na upola ludog ekscentričnog Engleza, sa kojim svako... zamišlja da može da se sprda. Moja spisateljska delatnost, ta neverovatna ogromna produktivnost čiji je unutrašnji patos, kako sam mislio, mogao pomerati stene i koju niko neće dosegnuti u pojedinim oblastima, sasvim je ignorisana – na nju se gleda kao na vrstu strasti, kao na ribolov i tome slično.” “Teraju me u sporu smrt, juri me jato gusaka.” Opaska jeste bila duhovita, ali je iskustvo bilo bolno. Docnije je zabeležio da je “bilo trenutaka kada se osećao kao životinja koju su bacili pred gladijatore”. Ili: “Da se Hrist danas vrati, možda ga ne bi raspeli; umesto toga bi mu se podsmevali. Tako izgleda mučeništvo u doba razuma: mučeništvo podsmeha.” “Element zla je prisutan i dalje u svetu, kao što sam uvek govorio, brbljanje i ogovaranje. Ništa nije demorališuće kao ogovaranje i spletkarenje. Kad pomislim samo na sve te bezobrazluke o mojim nogama i pantalonama! Ako bih imao prijatelja(…) i on bi bio zadubljen u misli o mojim pantalonama i nogama.”

Kjerkegorova reakcija je verovatno bila preterana, i štetila je ponajviše njemu samom. Konačno, njegov ljuti protivnik, urednik časopisa Aron Goldšmit, istovremeno je bio i njegov obožavalac. Poruge i podsmeh gomile Kjerkegor nije mogao da izbegne, tim pre što ga ta gomila nije razumela. A on, opet, ne samo da nije živeo po važećim uzusima, nego nije, u svojim kritičkim analizama, štedeo ni ono što je ta gomila smatrala svetinjom: Dansku državnu crkvu. Postao je neprijatelj organizovanog hrišćanstva on, koji je još 1847. razmišljao o pastirskoj karijeri. Govorio je da treba “uvesti hrišćansku veru u hrišćanstvo” i kritikovao sveštenstvo:

“Sve dok je sveštenstvo bilo uzvišeno, preosvećeno u očima ljudi, hrišćanstvo je nastavilo da propoveda u svojoj ozbiljnosti.(...) Ali kako se oko njih tanjila aura, sveštenstvo je dovelo sebe u poziciju da bude kontrolisano. Dakle, ništa drugo nije bilo moguće nego da se hrišćanstvo razvodni. I tako su nastavili da ga razvodnjavaju, sve dok nisu počeli da se osećaju savršeno udobno u običnom svetu ovozemaljskih ideja – koje su proglašene za hrišćanske. Manje ili više, takav je danas protestantizam.” “Razlog što se sveukupno hrišćanstvo u hrišćanskoj veri uglavnom pretvorilo u blebetanje je taj što se ljudi odgajaju u njemu.”

Bio je to četvrti i najveći skandal. Kjerkegor je žestoko napadnut, pre svega od Nikolaja Gruntviga, istaknutog pastora čiji je sledbenik bio i njegov otac. “Seren Kjerkegor je Otac laži. On zbunjuje svoje sledbenike prividnom jasnoćom, svekovrsnim blistavim opsenama, a ipak ubija sve ljudsko u njima, odvodeći ih još dalje u mrak”, grmeo je Gruntvig. Ponovila se priča o ocu i sinu.

“Ono što je apsolutno odlučujući činilac jeste to što je hrišćanstvo zapravo heterogenost, neuporedivo sa svetom, iracionalno je u odnosu na svet i u odnosu na ljudsko biće u najdoslovnijem smislu. Od najranijih godina svojih osećao sam taj žalac u telu, i na taj način bio povezan sa svešću o krivici i grehu. Osećao sam se heterogenim. Taj bol, ta moja heterogenost, bilo je nešto što sam shvatao kao svoj odnos sa Bogom”, pisao je Kjerkegor.

Na samrti, pošto je odbacio institucionalizovanu crkvu i odbio da primi poslednju pričest, ipak je utešio svog jedinog prijatelja, pobožnog Emila Bezena. Kada ga je ovaj upitao da li još veruje u Hrista, odgovorio je spremno i s lakoćom: “Naravno, u koga bih drugog?” Jednu generaciju pre Ničea znao je za taj dublji, spoljni mrak. U poslednjem Kjerkegorovom dnevničkom zapisu, 25. septembra 1855, između ostalog stoji:

“Naša sudbina u ovom životu je da budemo dovedeni do najvišeg nivoa zamorenosti svetom. Onaj ko, došavši do te tačke, tvrdi da je Bog taj koji ga je iz ljubavi doveo dotle, prošao je životni ispit i zreo je za večnost. Na ovaj svet sam došao kroz zločin, protiv Božje volje. Taj prekršaj, koji u izvesnom smislu nije moj, mada me čini prestupnikom u očima Boga, jeste davanje života. Kazna je odgovarala zločinu – biti lišen želje za životom, doveden do krajnjeg umora od sveta.”

(Newyorker)

Priredila i prevela

LJiljana Nedeljković

U tekstu su korišćeni prevodi Smiljke Jovetić-Veber i Predraga Šaponje (Dnevnici i zapisi, Svetovi, Novi Sad, 2003), Gligorija Ernjakovića (Pojam strepnje, Plato, Beograd, 2002) i Milana Tabakovića (Ponavljanje, Grafos, Beograd, 1975.)

GODIŠNJICA SMRTI Serena Kirkegora (1813-1855) Uvežbavanje hrišćanstva „Razlika između pozorišta i crkve je suštinski ta da pozorište časno i pošteno priznaje da jeste ono što jeste; nasuprot tome, crkva je pozorište koje na sve načine nečasno pokušava da sakrije šta je.” (S. Kirkegor) Bogati roditelji su Kirkegoru omogućili da se još kao student teologije, tada uobičajenog obrazovanja za mladiće iz viših slojeva, posveti boemskom životu i u kratkom roku potroši 1 200 državnih talira na odeću, kafane, restorane i vožnju kočijama (tada je godišnja plata jednog profesora bila 500 talira), ali je, uprkos takvom načinu života, uspeo da završi svoje studije tezom Pojam ironije sa stalnim osvrtom na Sokrata. Nasledivši dovoljno novca da ne mora da se posveti tada isto tako uobičajenoj karijeri državnog činovnika ili sveštenika, on bira da profesiju zameni postojanjem i posveti se građenju tekstualnih čardaka ni na nebu ni na zemlji. Zatim prelazi na književnu filozofsku prozu u kojoj razvija svoje teze, prvo o estetskom, etičkom i verskom stadijumu u životu, što kasnije razvija u šest stadijuma: etički, ironija, estetički, humor, opšta religioznost, specifična hrišćanska religioznost. Ta dela u početku objavljuje pod raznim pseudonimima koji svi imaju neku vezu sa temom pojedinog dela, ali ujedno stvaraju rastojanje između dela i pisca. Omiljene teme su mu nužnost izbora u životu, strah, skokovi iz jednog egzistencijalnog stanja u sledeće, subjektivnost i paradoksalnost. Iz tog perioda su mu najznačajnija dela Ili-ili, Strah i drhtaj, Ponavljanje, Filozofske mrvice, Pojam straha, Stadijumi na životnom putu i Završni nenaučni postskript. NJegovi tekstovi iz tog perioda tematski su, jezički i leksički veoma složeni, on manje-više ne piše da bi ga razumeli drugi, već da bi sebi razjasnio ono što je predmet prelaska iz jednog u drugo stanje, upravo ono što je odlikovalo njegova kolebanja i obrazlaganja. To je jedan od razloga što je malo koji od njegovih tekstova uspeo da izađe van relativno uskog kruga čitalaca. On nije bio među glavnim ličnostima u tadašnjim danskim književnim, filozofskim i teološkim krugovima. Za uzvrat, postao je poznat lik na gradskim ulicama Kopenhagena svojim šetnjama u pantalonama sa nejednako dugim nogavicama, svojim tankim nogama, pomalo čudnim držanjem tela i svome štapu za šetnju. A onda se dogodio jedan mali obrat. Naime, Mejr Aron Goldsmit, vlasnik lista Korsaren (Gusar) pohvalio je Kirkegora u jednom prikazu, ali se ovome nije svidelo da bude pohvaljen u baš tom listu, i u odgovoru je napisao da bi više voleo da su ga ismejali. Goldsmit ga je uhvatio za reč i žestoko ismejavao tekstovima i pre svega karikaturama koje su Kirkegorov lik i odeću učinili daleko poznatijim od njegovih dela. Ali sa polemikom u koju se upustio, Kirkegor je bar izašao u javnost širu od one u kojoj su do tada živeli i on i njegovo delo. U završnom delu svog stvaralaštva, pre svega u delu Uvežbavanje hrišćanstva i seriji od devet tekstova u listu Trenutak, Kirkegor se bavi problemom kako biti hrišćanin u tadašnjem hrišćanstvu. Naime, pred kraj drugog perioda stvaralaštva on o pripadnosti hrišćanskoj veri govori kao o beskrajnoj patnji i polako se približava njegovoj kritici. A onda je ušao u oštar sukob oko zvaničnog hrišćanstva i državne crkve u Danskoj, sve povodom govora na pogrebu biskupa Minstera u kome je nazvan svedokom istine. Kirkegor, koji je Minstera smatrao razmaženim licemerom, a ne mučenikom, toliko se razbesneo da je pokrenuo časopis Trenutak i u njemu objavio čuvene reči: „Razlika između pozorišta i crkve je suštinski ta da pozorište časno i pošteno priznaje da jeste ono što jeste; nasuprot tome, crkva je pozorište koje na sve načine nečasno pokušava da sakrije šta je.” Kirkegor je optužio zvaničnu crkvu da predstavlja institucionalno garantovanu kombinaciju uhljebija, slavoljublja, vaspitanja i pouke daleko od života apostola i hrišćanskih mučenika. Odjedanput se našao u središtu javne pažnje. Visoki prelati su se uglavnom držali po strani, ne istupajući sa svojim stavovima, jer je novim ustavom bila garantovana sloboda veroispovesti, a niži nisu dobili neku širu javnu podršku, jer su se u velikoj meri sklonili iz Kopenhagena u kome je 1853. godine harala kolera. Međutim, već 1855. godine Kirkegor se onesvestio na ulici i ubrzo umro. Nasleđe je bilo potrošeno, stvaralaštvo okončano, nije više bilo ničeg ni da se od toga živi ni da se za to živi, kako se uobičajeno kaže u istorijama književnosti. A onda je tek 1877. godine, velikom monografijom danskog kritičara Georga Brandesa najzad dobio mesto među velikima, a svetsku slavu stekao još kasnije, kada su prevodi njegovih dela na oko petnaest jezika počeli da utiču na književnike i filozofe van Danske, a posebno preko uticaja koji je drugi deo Završnog nenaučnog postskripta izvršio na francuske, nemačke, američke i, nešto kasnije, španske i italijanske egzistencijaliste. Uostalom, njegova dela se tek sada u Danskoj izdaju u naučnom izdanju. Na srpskohrvatski jezik je preveden prilično kasno i, koliko sam mogao da utvrdim, sem Pojma strepnje, uvek sa prevoda na neki drugi jezik, od kojih su pak neki rađeni sa ne baš pouzdanog popularnog izdanja, što, izgleda, važi i za Ernjakovićev prevod. Osim toga, reč je o veoma suženom izboru tekstova. Pouzdani prevodi sa originala i širi izbor još uvek ostaju u domenu želja. U ovu bibliografiju prevoda nije uključena knjiga Šelingova pozna filozofija zato što to nije Kirkegorovo originalno delo.