Pod prismotrom

I pored mnoštva zanimljivih specijalizovanih manifestacija, nekih odličnih prevedenih stripova i ponekog kraćeg ili dužeg domaćeg ostvarenja, prošlo je već skoro godinu i po dana od kako se u našim knjižarama nije pojavio novi srpski strip koji bi po stepenu originalnosti, narativne složenosti, ambicioznosti koncepcije, kvalitetu likovne obrade teksta i nivou štampe i poveza ravnopravno mogao da se meri sa stripskom knjigom “LJubazni leševi”.

Vreme je samo potvrdilo prvi utisak kako ovo vanserijsko delo koje smo na NIN-ovoj listi najznačajnijih događaja u kulturi tokom 2004. godine (objavljenoj početkom ove godine) postavili na prvo mesto, po mnogo čemu može da se ravnopravno meri, ne samo sa inostranim prosekom stripske produkcije, već i sa onim najboljim što je svetska “deveta umetnost” do danas dala.

Radnja stripa se odvija u jednoj zemlji u tranziciji u kojoj birokratija (bezimeni članovi vlade, zavodi za norme i standarde, obaveštajne službe, nevidljivi centri moći...) i dalje vodi glavnu reč a kako stoje stvari, tako će i ostati. U toj neimenovanoj državi sve se neprestano menja kako bi ostalo isto, što u dosadašnjoj teoriji i praksi tehnologije vlasti i nije neki novum. No, na red da se reformiše konačno dolazi i sam čin smrti, kao i potonja procedura sa leševima. Forenzičaru koji otkriva da mu je na sto stigao potpuno neobičan leš (nema jetru, neke organe ima duplirane...) stiže dopis iz Ministarstva smrti kojim vlada donosi najnovije uredbe u oblasti obdukcije, prihvatljivim oblicima anatomije leševa, dizajna mrtvačkog sanduka, čitulja, urni... Deprimirani anatom na putu kući nailazi na jednu knjižarsku antikvarnicu u kojoj, i pre nego što progovori, antikvar zna šta ga muči. Državna bezbednost knjižara pokušava da likvidira jer on, umesto nje, nekontrolisano uređuje budućnost. Dalji tok radnje je potpuno nadrealan, ali povremeno postoje čvorna mesta koja su prilično čvrsti oslonci.

O delima stripskog urednika i scenariste Zorana Penevskog (Pančevo, 1967) je u NIN-u pisano u nekoliko mahova, a njegovi projekti su na našim godišnjim listama za 2001. i 2002. zauzeli prva mesta. Ivica Stevanović (Niš, 1977) je asistent na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Odranije je poznat kao vanserijski autor kratkih stripova i ilustracija dečjih knjiga. Ilustrator pedagoških, po definiciji “slatkastih” slikovnica ovde je pokazao i svoje drugo lice.

Što se tiče atmosfere koja vlada u ovoj grafičkoj noveli, nju je najlakše i najkraće moguće označiti kao “kafkijanski-borhesovsku”. Zatim, siže je prepun imena pravih aktera sa srpske stripske scene koja su davana fiktivnim likovima iz stripa, dok su relacije između likova krajnje nesvakidašnje, novouspostavljene. Likovni izraz je najbliži pravcu koji je u stripu još osamdesetih zacrtao Bil Sjenkijevič, a nastavili ga i razradili Nil Gejmen i grupa crtača koja je kreirala “Sendmena”. No, da ne bude nesporazuma, Stevanović ima potpuno originalan stil, iako u njegovom načinu vizuelizacije možemo da, uz daleke korene, prepoznamo i neke druge, savremenije odjeke. Ključna razlika je što je njegov likovni pristup groteskna, a ne realistička stilizacija.

Uz knjigu se zasebno dobija i, po formatu, tri puta manja knjižica “Preživeti autopsiju” fiktivnog pisca Andreja Gramatika, zbirka sentenci, usputnih beleški, sumanutih uputstava o tobože poželjnom i društveno prihvatljivom ponašanju, te “magičnih misli”, kako ih označava autor.

Sadržajem i nastankom ova knjiga je šokantno, nesumnjivo remek-delo srpskog stripa.