Energetska osovina Berlin – Moskva

Usred peska i močvara ruske tundre na granici s Arktikom izveštač londonskog Gardijana “otkrio je” nedavno Urengoj – jedno, klimatski retko negostoljubivo mesto, i zimi i leti, ali novinar je želeo da pokaže odakle će pristizati gas kada plavkasti plamen metana uvezenog iz Rusije u dogledno vreme zasvetli i u gorionicima stanova u Britaniji.

Britancima će se ruski gas dopremati iz Nemačke, pošto se bude izgradio krak gasovoda kroz Holandiju, a onda, dnom mora, pravac Bekton, na drugoj obali Kanala između kontinenta i Engleske.

Nemački “ventil” predviđen je u Grajfsvaldu na Baltiku, ne mnogo daleko od granice s Poljskom. Tu će u stvari biti “razvodnik”, s mogućnim priključcima još za Švedsku, Finsku i Kalinjingrad – evropski “Lesoto Rusije”, pošto je nekadašnji Kenigsberg sada okružen prstenom država članica Unije.

Izvozni “ventil” budućeg gasovoda je Viborg, terminal u Kareliji, ne sasvim daleko od Sankt Peterburga. To znači da ruta “cevi” vodi pravo u srce Evrope, dnom Baltičkog mora. Daleko od sadašnjeg “puta” kroz Ukrajinu i Belorusiju. Ovog puta gasovod je ekskluzivno rusko-nemački poduhvat. Zaobilazi sve, uključujući i državne enklave Baltika (Estoniju, Latviju, Litvaniju) i Poljsku – subjekte čije je pri-sustvo u projektu izlišno u bojazni da bi potencijalno smetalo, usložnjavanjem političkih, pa samim tim i tranzitnih uslova.

Politički odnosi Moskve i cele grupe tih država nisu dobri, i ko zna kada će se poboljšati. Završno parafiranje rusko-nemačkog posla obavljeno je prošle nedelje u Berlinu (BASF, E.ON, Gazprom), u prisustvu Putina i Šredera, tokom posete predsednika Rusije Nemačkoj u sam osvit izbora (18. septembra). Strane nisu želele da se njihov istorijski poduhvat ugrozi nezaobilaznim zakašnjenjem, kakvo obično sledi posle izbora – makar da ih Gerhard Šre-der i dobije, a većina očekuje da će ih izgubiti.

Gasovod po dnu Baltika (radovi počinju odmah, a završiće se 2010) još je jedno čudo savremenog graditeljstva i sve veće “globalnosti” infrastrukture u budućnosti. Protezaće se na 1 200 kilometara, a s krakom do Engleske – čak 3 000 kilometara. Rusi su jedan takav već napravili, sarađujući s Italijanima. Razvučen je dnom Crnog mora, do obala Turske.

Zamisao je da Turska, pošto se snabde do nivoa sopstvenih potreba, postane i “razvodno mesto”, s transportnim produžecima pogodnim da mreža potrošnje sibirskog gasa “zahvati” evropski jug.

“U principu, imperija doseže do Španije”, citiran je, malo šaljivom malo svojom ozbiljnom izjavom Igor Vegera, šef proizvodnje polja čiji je “štab” Urengoj. Cevi nekih šesnaest izvora “njegovih” polja zarivene su u podzemno ležište s četiri i po triliona kubika zemnog gasa. Na zidu kancelarije je mapa s mrežom provodnika, pa se jasno vidi sistem arte-rija kojima ruski gas, kao nekakav nestvarni krvotok, napaja Evropu.

Srce koje pokreće taj “krvotok” zove se Gazprom, ruski državni monopol. Rekordnim kreditom grupe pretežno nemačkih banaka Rusiji (sedam i po milijardi dolara Rosnjeftegazu), Berlin omogućuje da preostale deonice do 51 odsto državnog vlasništva u Gazpromu dođu (posredno) “pod ruku” Kremlja, čime se otvara put rasprodaji daljih 29 odsto Gazproma na svetskim berzama. Ukinuće se dekret kojim je udeo inostranih vlasnika kompanije bio ograničen na petinu. Slobodan promet akcijama Gazproma obećava berzansku atrakciju.

Kompanija gazduje petinom svetskih gasnih rezervi. Gazprom donosi šesti deo ukupne svetske produkcije gasa i već ovog trenutka prodaje Evropi jednu četvr-tinu njenog redovnog snabdevanja. U Nemačkoj je to i više, pošto je svaki treći kubik potrošenog metana uglavnom iz Rusije – 32 odsto godišnje potrošnje. Prisustvujući potpisivanju ugovora o “baltičkom gasovodu”, kancelar Šreder nije skrivao zadovoljstvo što Nemačka upravo potvrđe-nim poslom osigurava sebi još “decenije (daljeg) bezbednog energetskog snabdevanja”. Izgradnja će koštati približno deset milijardi dolara, ali 49 odsto suvlasništva nad objektom pripadaće firmama Nemačke.

Ako bi bilo reči samo o “čudu” tehnike, ekonomije ili globalnog resursnog povezivanja, priči o “baltičkom gasovodu” mogla bi se sada dodati završna tačka. Me-

đutim, Putinovim i Šrederovim sarađivanjem u potpori projektu nagovestilo se i nešto što je, ako ne čudo, ono svakako bizarnost evropske politike. Rusko-nemački energetski pakt uznemirio je Ukrajinu, državne enklave Baltika i Poljsku. Čak Poljsku naročito.

Berlin je najveći ekonomski i politički partner Moskve u Evropi. Rukujući se, Putin, Šreder, a potom i gospođa Merkel (mogućni nasle-dnik kancelara na dužnosti) ponovili su prošle nedelje da smene u političkom vođstvu dve zemlje ne mogu ugroziti perspektivu sve boljih odnosa Nemačke i Rusije.

Razvoj takvog pravca datira još iz vremena Adenauera. Produžen je više nego dobrim razumevanjem Jeljcina s kancelarom Kolom, Putina sa Šrederom i (već je nagovešteno) Putina s eventualno novim kancelarom. Drugim rečima, u rusko-nemačkim odnosima ima “nešto” što ne podleže inače ritmičnim pro-menama političkih boja nemačkih vlasti. Možda Nemci ne zaboravljaju doslednost Rusa u povlačenju zapadnoevropske grupe armija SSSR-a posle ujedinjenja njihove dve države. Možda deo novostvorene supstance odnosa čini 4 500 nemačkih kompanija prisutnih u Rusiji, a možda je posredi i nešto treće – na primer, osećaj da se na velikom globusu sve iznova kovitla i da nacije koje jedna drugu više nego dobro znaju treba da ostanu blisko povezane.

Ne može se, međutim, isključiti da možda baš to poslednje, posmatrano kao “istorijska geneza slučaja”, i uznemirava Varšavu, opterećenu sećanjem na situacije kada se Poljska, uglavnom protiv sopstvene volje, obrela “u sendviču”, kao žrtva apetita dva moćnija suseda.

Senka takvih sećanja nadvila se sada nad “pakt o gasovodu”. Govoreći o prolazu dnom mora, Rusi kažu – zaobići će se “neprijateljske zemlje Poljska i Ukrajina”. Trebalo bi da se to odnosi na tranzitne dažbine i ta-rife, međutim, misli se ipak na nešto drugo. Moskva je politički teško ranjena više nego aktivnim pomaganjem da se u Ukrajini ukloni vlast privržena suživotu s Rusijom i, umesto te, instalira druga, privržena katoličanstvu i suživotu sa Zapadom.

Poljska je stegonoša antiruskog raspoloženja unutar Evropske unije, smatra se u Rusiji. Međutim, na drugoj strani, pristup Uniji pokazuje se nedovoljnim da bi Poljaci sebe smatrali bezbednim u odnosu na opasnost “obnovljene dominacije” Rusije. Jedan od pokušaja takve dominacije Varšava očigledno vidi i u ruskom insistiranju da ruski Sibir snabdeva Evropu energijom.

Predsednik Poljske Kvašnjevski govori o rusko-nemačkom projektu pa kaže – sklopljen je “nad našim glavama”. Oštro zbog toga kritikuje Nemačku: “Sa stanovišta Evropske unije... (njene) zajedničke politike prema Rusiji – nije dobro stanje kada jedna članica EU, jedna važna zemlja – Nemačka, vodi (svoju) politiku nad našim glavama, nad glavama EU!”

Jeste činjenica da je energija poluga ruske politike kojom Moskva nastoji da održi mesto u klubu sila, u kojem joj (ne računajući nuklearno oružje) nema više mesta. Zaostala je ekonomski. Ima bruto proizvod za koji se kaže da je “manji od proizvoda jedne Holandije”. Trudeći se da ostane u Grupi 8, čijem će samitu 2006. čak predsedavati, Moskva učestalo govori o “ravnoteži interesa zemalja potrošača i država proizvođača energije” (savetnik Putina Šuvalov). Vidi Rusiju kao “stožer, nezamenljiv za Zapad”, zbog toga što bi bila “osnovni garant energetske bezbednosti” sveta, čiji privredni razvoj ne bi trebalo da nailazi na povremene krizne teškoće. Tako bi se uspostavila “određena ravnoteža interesa među državama”. U tom smislu, obnovljena je i jedno vreme zapostavljena (zbog rasparčavanja Jukosa i hapšenja Hodorkovskog) tema “energetske saradnje” Rusije i SAD.

Govoreći grupi Amerikanaca u Sankt Peterburgu, predsednik Putin je početkom leta rekao da bi “Sjedinjene Države, bez ikakvih dodatnih investicija, mogle uvoziti čak

50 miliona tona ruske nafte godišnje”. (Uvoz tokom 2004. dosegao je tek sedam miliona tona.) “Sasvim smo sigurni da bi to bio vrlo ozbiljan faktor unapređenja svetske, koliko i američke ekonomije”, citiran je Putin.

Predsednik Rusije je apelovao za više investicija, obećao je zaštitu prava investitora kapitala i insistirao na mogućnosti snabdevanja Evrope i Amerike energijom iz Rusije. Činjenica je da Putin slično go-vori i kada je reč o poslovima s Kinom. Suočena s rapidnim uzdizanjem jedne moći u Aziji i manifestacijama druge, zasad monopolne moći na Zapadu, Rusija pokušava da, onim što sama ima, balansira između te dve veličine. U odnosima s Nemačkom, Francuskom, Italijom... to zasad sasvim dobro ide.