Torkemada iz Obrenovca

Gospodin Batić se upinje da postane znamenit čovek, da ostavi trag, da ga pamte. Ima niz “kvaliteta” neophodnih za to: ohol, gord i prazan – gola ambicija i ništa više. Neodoljivo me podseća na zlosrećnog efeskog obućara Herostrata koji je 356. godine pre n.e. spalio čuveni Artemizij (hram Artemide efeske) da bi proslavio svoje ime i na taj način ostavio trag o svom postojanju. Na sličan način bi gospodin Batić hteo da ga Srbija pamti. “Reformisao” bi Crkvu, Akademiju nauka, Vojsku, Univerzitet, privredu... Za takve poduhvate mu je potrebna podrška zemalja NATO saveza i zbog toga on za “Špigl” govori ono što govori; preporučuje se, obećava...

Argumentacija pomenutog gospodina je osnovačka i polemika u vezi njegovih političkih stavova bi bila besmislena. Daleko interesantnija je analiza njegovih religijskih stavova i uverenja, jer se kroz tu analizu mogu objasniti i njegovi, često komični politički potezi. Tu sve izgleda prosto i jasno. Gospodin Batić je pravoslavac i poštovalac tradicije. Čak je i stranku “krstio” hrišćanskim predznakom. Da li je sve to baš tako prosto i jasno?

Svoj hrišćanski identitet on je javno istakao kada je povodom smrti majke objavio čitulju u kojoj se nalazio tekst: “Mama, javi tati da smo pobedili.” Prenošenje poruka na nebo preko pokojnika nije tako strano pravoslavnoj tradiciji, ali to, najčešće, nisu vesti političke prirode. Sve je to, nekako, po mom mišljenju, ispod nivoa jednog doktora nauka. Bode oči njegova želja da se i na nebu čuje da je on, Vladan Batić iz Obrenovca, odneo nekakvu političku pobedu.

U tekstu “Tužiću Špigl” gospodin Batić iznosi nekoliko krajnje problematičnih stavova iz sfere religije koji su neprilični za jednog pravoslavnog hrišćanina. Naime, njemu smeta što se “pojedini zvaničnici SPC mole za ratne zločince i njihove porodice...” U jednom delu rečenice je izrekao dve, najblaže rečeno, problematične stvari; jednu pravničku i jednu teološku. Tu je gospodin Batić prevazišao samog sebe. Bilo bi krajnje neuputno da ga, ja, laik, podučavam u teologiji, jer je to posao sveštenih lica. Ja mu samo preporučujem da pročita Novi zavet; (Mk 2,16-17), (Lk 23,39-43). Tajnoviti su putevi gospodnji; neće biti nikakvo čudo ako neko od onih koje naš vrli pravoslavac naziva ratnim zločincima jednog dana postane svetac.

Na kraju proanalizirajmo pravoslavni aspekt njegove Demohrišćanske stranke. Ideja o postojanju političke stranke sa hrišćanskim predznakom nije, baš, u duhu pravoslavlja, već više odgovara Rimskoj crkvi koja je dugo zagovarala ideju da se hrišćanstvo na zemlji ne može održati bez zemaljske vlasti. Krajnji cilj ove ideje, koju je izmislio đavo dok je kušao Isusa u pustinji (Lk 4,5-8), jeste da se na zemlji stvori jedinstveno carstvo na čijem čelu bi bio papa.

Kada se malo zagrebe po pravoslavnom plaštu gospodina Batića, čini mi se da od pravoslavlja ne ostaje mnogo. Međutim, on, ipak, poseduje izvestan hrišćanski potencijal – bio bi dobar inkvizitor. Pravi Torkemada, mali Torkemada, Torkemada iz Obrenovca. (Torkemada je bio glavni španski inkvizitor za vreme Ferdinanda i Izabele. Isticao se velikom surovošću.)

Ala bi po Srbiji škripale sprave za mučenje, al' bi gorele lomače kad bi gospodin Batić dobio odgovarajuću priliku. Ko bi se sve našao u ulozi jeretika ne znam, ali sam za jednog čoveka siguran da mu ta “čast” ne bi izmakla. Bio bi to gospodin Koštunica.

Budimir Mrdović,

Aranđelovac