Novinarka duguje objašnjenje

U vezi sa veštački proizvedenom temom o tome da li treba ili ne prenositi suđenje Slobodanu Miloševiću, novinarka NIN-a LJiljana Smajlović pominje nevladine organizacije kao navodne lobiste protiv prenosa tog suđenja. Smajlovićka se poziva na tekst Radivoja Cvetićanina u “Danasu” od 3. septembra 2005. godine, čemu dodaje tvrdnju da su neke nevladine organizacije u Srbiji, “pre svega one koje su na ovaj ili onaj način učestvovale u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića”, još na početku bile protiv prenosa jer suđenje “nije krenulo željenim tokom”. Cvetićanin konkretno navodi jednu osobu kao protivnika prenosa, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava Sonju Biserko, koja je u međuvremenu demantovala tu tvrdnju. Smajlovićka ne navodi nijednu konkretnu organizaciju ili pojedinca koji se navodno protive prenosima, ali valjda i ona ima nekoga u vidu – u suprotnom je njen tekst sasvim besmislen, jer kritikuje nešto što ne postoji.

Novinarka NIN-a nam tako ostaje dužna objašnjenje na koje zagovornike ukidanja prenosa misli. Što se tiče Fonda za humanitarno pravo, od početka smo podržavali prenos suđenja kao jedinstven izvor činjenica o ratnim zločinima počinjenim u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Nije mi poznato da je bilo ko iz nevladinih organizacija ocenio da treba ukinuti prenos zato sto “suđenje ide loše po optužbu”, ili zbog nekog drugog razloga. Naprotiv, smatrali smo, kako u vreme kada je tužilaštvo izvodilo dokaze, tako i sada kada odbrana izvodi svoje dokaze, da je prenos veoma važan, nezavisno od toga što su neki albanski svedoci krili postojanje ili prisustvo OVK, a svedoci odbrane negirali mogućnost da su srpska policija i vojska počinile neki ratni zločin.

To što na suđenju Miloševiću defiluju njegovi svedoci, nama dobro znani, koji ga brane i lažu, ponavljajući sve što smo godinama slušali, ne znači da će time radikali i Miloševićevi socijalisti dodatno profitirati. Radikali su jaki iz drugih razloga, pre svega zato što između njih i druge tranzicione vlade nema velike razlike u tumačenju neposredne prošlosti. I jedni i drugi izbegavaju da pominju zločine protiv Albanaca, Muslimana i Hrvata, a ako to već ne mogu, onda te zločine pravdaju zločinima učinjenim protiv Srba. Kada vide kako postojeća vlada brine o materijalnom i duhovnom stanju haških optuženika, ispraćajući ih u Hag kao da ih šalje u zvaničnu posetu Holandiji, birači radikala i socijalista – dugogodišnja većina u Srbiji – logično zaključuju da nema razloga da se brinu zbog prošlosti i političara koji tu prošlost otelotvoruju.

Prenos suđenja je važan, ne zato što bi prekid suđenja bio shvaćen u Srbiji, kako kaže LJiljana Smajlović, kao odsustvo pravde za S. Miloševića i Srbiju, nego zato što prenos daje građanima Srbije šansu da se suoče sa prošlošću preko činjenica o ratnim zločinima koji su počinjeni u oružanim sukobima.

Nataša Kandić

Izvršni direktor FHP

(Odgovor novinara NIN-a u sledećem broju)