Penzionerski lapot

Svaki put kada neki srpski ministar finansija (koji će se kasnije zaposliti u inostranoj banci) pomeri naviše starosnu granicu za odlazak u penziju, čovek kome se bliži kraj radnog veka oseti ogromno olakšanje. Kao da mu je poklonjena još jedna godina života. Jer je odlazak u penziju neopoziva osuda.

Verovatno da će ubuduće biti još gore. Naime, MMF je zapretio da će odustati od daljih tranši kredita (i otpisa dela našeg duga Pariskom klubu) ukoliko do sredine jeseni setom zakona ne bude izvršena revizija (ili tome slično) postojećeg penzionog osiguranja. Pa se odmah, već prvog dana jeseni, postupilo po naređenju, druge nema. Možda će, dok ovaj tekst stigne do čitaoca, vlada izgubiti tanku parlamentarnu većinu. Više voli da padne negoli da se zameri MMF-u.

A penzije su, nema šta, i inače u nas enormno visoke. Ilustracije radi, pre nekoliko dana je objavljena vest da je počela isplata prvog dela penzija za decembar 2003. godine, koja iznosi nešto više od hiljadu dinara. Cela decembarska penzija za 2003. godinu iznosi, dakle, negde oko tri hiljadarke. Teško mi je da izračunam šta se sve može kupiti za taj silan novac. Nove italijanske cipele? Tri paklice jogurta i kriška hleba? Malo me čudi što se pomenuti zaostatak u penzionoj isplati za biološko održanje života, koji je inflacija dodatno izgrizla, dogodio baš koncem 2003. godine. Ko li je tada bio na vlasti? Sloba i njegovi kompračikosi?

Ali, dragi roditelji, dede i babe, budite bez brige – penzije će ubuduće biti redovne, kao što će, iz godine u godinu, biti sve manje, što će, po mišljenju poslanika iz vladajuće koalicije, predstavljati njihovo realno povećanje. Utešno je ukoliko već moraš da umreš od gladi. U tom smislu, posebno je bila utešna elaboracija aktuelnog ministra buyetske kasice-prasice Mlađana Dinkića, koji je, onako uzgred, dok je na Studiju B obrazlagao motive svoje uloge u aferi nabavke vojne opreme, rekao kako reforma penzionog sistema nije ekskluzivno naša specijalnost pred zahtevom MMF-a, već da je to, je l’ te, jedan svetski proces. Čuvši to, penzionerima je pao kamen sa srca – jeste da su uglavnom gladni, ali su bar dokazano svetski ljudi.

Nužnost te naše i globalne reforme Dinkić je obrazložio demografskim faktorima na osnovu svog uvida u matične knjige. Jer, reče on, ljudi danas žive sve duže, što je lepo i pohvalno sa njihove strane. Međutim, dodaje ministar, priraštaj stanovništva (“bela kuga”) u trajnoj je recesiji, kako kod nas, tako i šire. Zahvaljujući toj disproporciji, sve očevidnija manjina radno sposobnih ljudi nije u stanju da ostvari takav “nacionalni dohodak” koji bi mogao da bezbolno pokrije sve veći broj penzionih potraživanja. Dinkić se, pak, istom prilikom, nije osvrnuo na sedmocifreni broj nezaposlenih, koji sasvim sigurno nije demografska činjenica pred kojom smo nemoćni, već je više prirodni ishod finansijske i industrijske devastacije, koju vlast ocenjuje pozitivno, vršeći pritisak u cilju da tobožnji “tehnološki višak” radne snage ode u penziju ili da, uz “otpremninu” od sto-dvesta evra po godini staža, započne privatni biznis, kao, recimo, čišćenje ulica. Dakle, ne samo da “bela kuga” utiče na opadanje broja radno sposobnog stanovništva, nego u tome značajnu ulogu ima politika vlasti, ove ili neke druge, sasvim svejedno, važno je samo da je demokratska.

Sve to zajedno, kako vidimo, uslovljava neminovnost kresanja penzija. Tako da se, jednog dana, penzije više neće ni isplaćivati. To je zanimljiva projekcija jednog vivo-eksperimenta. Radi se, prosto, o planu (ne)selektivne eutanazije starih ljudi. Bez nasilja, demokratski. Nevolja je u tome što se starcima ipak nikako ne umire na polzu tranzicije. Otuda će, kao nedavno u Kuli, na vanrednim opštinskim izborima, glasati za radikale ili će, na jedan duži rok, ukoliko požive, potpasti pod uticaj socijalne demagogije PSS-a. Ako zbog toga kasnije zažale, šta se može.

Bojim se da Dinkića (i druge “profesionalne aferaše”) tako nešto ne zabrinjava previše. Oni su ionako u prolazu, uskoro odlaze. Ali će se, i sa drugima, onima koji će ih naslediti, reforma sistema penzionog osiguranja nastaviti do poslednjeg penzionera. To je surova nužnost. Naročito u svetlu tužne činjenice da novac koji su godinama uplaćivali za sigurnost svojih poznih godina nije onomad pronađen na Kipru. Tome nije kriv Dinkić. Krivi su fudbaleri “Crvene zvezde” koji su na tom of-šor ostrvu pikali loptu umesto da tragaju za parama.

Lek toj nužnosti, zahvaljujući kome bi neki penzioneri još malo poživeli, postoji. Zove se rast zaposlenosti. Tome, avaj, postoji preduslov: ekonomska stabilnost, oživljavanje privredne proizvodnje, rast izvoza i sl. Za svaku vlast je to pretežak zadatak. Vlast se uvek nada da će dospeti na zelenu granu izvozom “srpskih brendova” poput harmonikaša i svadbarskog kupusa. Pošto to ne pije vodu, ona smatra da je bolje i brže ovako: stop (preteranim) apetitima penzionera! Ideja je da na kraju, ukoliko se kraj već nije dogodio, ostanu samo mladi, oni radno sposobni, školovani, članovi partije, predodređeni za uspeh. Biće u prilici da se – i bez korupcionaških zahvata – najzad enormno obogate. Baš bih voleo da vidim kako će im to uspeti kada su nezaposleni.