Švedska “Sablja”

Ime Ane Lind, mlade švedske ministarke inostranih poslova, lako bismo na ovim stranama našim predali zaboravu - kao uostalom i tolika druga imena javnog i političkog života tih maglovitih nordijskih prostranstava - da, eto nije vezano za te dve tako spektakularne, i pri tom još i misteriozne, smrti - smrti srpskog premijera Đinđića i njene sopstvene - smrti Ane Lind.

U vreme atentata na srpskog premijera, marta ove godine, Ana Lind se zatekla upravo u Beogradu. Po povratku u Švedsku izjavila je otprilike: nešto tako kod nas u našem švedskom demokratskom društvu ne bi moglo da se dogodi. A dogodilo se. I to upravo njoj samoj, čiji su bilbordi prethodnih dana prekrili sva vidnija javna mesta u Švedskoj, u jeku političke kampanje s geslom “Glasajmo za naše dobro 14. septembra!”, odnosno za uvođenje u Švedskoj zajedničke valute Evropske zajednice - evra! I Đinđić je surovo pokošen, setimo se, upravo pri kraju toliko obećavajuće akcije “Srbija na dobrom putu”!

Švedska akcija “Sabel” (sablja) počela je još i pre tog 14. septembra, pre no što su Šveđani na glasanju okrenuli, za sad, leđa evru, a time na neki način i samoj pokojnoj Ani Lind, najvećoj zagovornici hamletovskog “biti ili ne biti evro”. U prvom pokušaju uhapšen je mladić “švedskog izgleda”, izvesni Svenson, pa je nakon nekoliko dana pušten iz pritvora. U drugom, ili već ko zna kojem pokušaju, švedska “Sabel” bila je delotvornija i daleko ubedljivija: navodno pronađen je ludak koji je to počinio, otkrivena je njegova okrvavljena maskirna kapa, otisci, stručni DNK nalazi kao i njegov građanski i nacionalni identitet: Mijajlo Mijajlović, Srbin nastanjen u Švedskoj, dvadeset i četiri godine star, oceubica u pokušaju, teški depresivac, nervozna osoba spremna na “momentalno ubistvo”, ali ipak ne i toliko luda da svoj raskoljnikovski zločin (iako je žrtva mlađa osoba) prizna! Mijajloviću - čije ime i prezime neodoljivo podsećaju na negdašnje omiljene junake naših radijskih “veselih večeri” koje su ismevale seljake ali ne i “poštenu inteligenciju” - sada se očigledno nikuda ne žuri. Uostalom, švedski zatvori su ionako neki bolji deo večnosti (primer haškog osuđenika Biljane Plavšić).

Ana Lind, nekadašnja partijska sekretarica Ulofa Palmea (ubijenog takođe usred Stokholma, na ulici dok se sa suprugom vraćao s kasnovečernje bioskopske predstave 1986. godine i čiji ubica ni do danas nije pronađen), bila je žena svakako bogate biografije i - socijaldemokrata. Pamte se, između ostalog, njene reči: “Kad ugledam male uličare u Latinskoj Americi s onim njihovim musavim i neuhranjenim licima, ili devojčice prostitutke u Čileu i Tajlandu - čiji je jedini san da prežive sledeću nedelju - znam zbog čega sam socijaldemokrata.” U ovom oproštajnom govoru s Anom Lind u Gradskoj kući u Stokholmu, 19. septembra, švedski premijer Jeran Peršon je pomenuo kako je Ana Lind odbijala da načini izbor između porodice i politike, živela je, naime, za jedno i drugo istovremeno, a volela je i poeziju, posebno pesmu “Lukovi u romanskom stilu” Tomasa Transtremera, švedskog kandidata za Nobelovu nagradu. Švedski premijer je tom prilikom izgovorio celu ovu pesmu, nezvaničnu himnu današnje globalizacije: “U polumraku ogromne crkve u romanskom stilu tiskahu se turisti./ Svod za svodom se otvara, sve ovo pogled ne obuhvata./ Plamičci nekoliko sveća titraju./ Zagrli me jedan anđeo bez lica/ i šaputaše mi kroz čitavo telo:/ ‘Ne stidi se što si čovek, ponosi se time!/ U tebi unutra otvara se svod za svodom sve do u beskraj./ Ti nikad nećeš biti gotov, i tako to treba da bude.’/ Zaslepljen od suza/ istisnut bejah na osunčani uzavreli trg/ skupa s gospodinom i gospođom DŽons, her Tanakom i sinjorom Sabatini/ i unutar svakog od njih otvarao se svod za svodom do u beskraj.”/

Pod svodovima velelepne stokholmske robne kuće NK (Nordijska kompanija), gde se dogodilo ubistvo Ane Lind, bilo je očigledno i neke druge, ne tako baš fine i na beskraj globalizacije spremne gospode kao u ovoj pesmi, u kojima su se do u beskraj otvarali zapravo neki drugi daleko crnji porivi i muke. Na primer, taj 24-godišnji Mijajlović, koji je u istoj toj robnoj kući, samo na drugom spratu kupio ribolovački nož! Švedski novinari su od Mijajlovićevih kolega doznali da on nije mogao nikada da oprosti i zaboravi rečenicu Ane Lind izrečenu 25. marta 1999. godine o tome kako je “NATO bombardovanje Srbije neizbežno”.

Švedska štampa i drugi elektronski mediji poslednjih dana se bave isključivo pojedinostima anatomije ovog ubistva kao i psihosocijalnim profilom optuženog mladića. Nebrojeno je izveštaja “s lica mesta”, iz mladićevog zavičaja, iz sela Pružatovca i varoši Mladenovac, potkrepljenih izjavom njegovih najbližih srodnika, prijatelja i poznanika. Težište je bačeno na njegov kriminalni i psihijatrijski dosije, na DNK nalaze, a ne na njegovu etničku pripadnost. U tom smislu javnosti se obratio i Srpski savez (jedna od naših nacionalnih organizacija u Švedskoj) kako bi se sprečila i otklonila svaka eventualna omraza prema srpskoj useljeničkoj manjini u Švedskoj. Toj međusobnoj nacionalnoj toleranciji doprinosi svakako i poziv Bua Holmberga, supruga pokojne Ane Lind, da se ni u kakvom vidu ne sprovodi osveta prema ubici. “Onaj koji oseća mržnju” - kaže Bu Holmberg novinaru “Dagens nihetera” - “i koji bi da se nekome sveti, jednostavno nije dobar čovek”.

Na nedavno održanom 40. beogradskom međunarodnom susretu pisaca učestvovalo je čak petoro književnika iz Švedske - četvoro njih s poreklom iz drugih zemalja (Kolumbija, Čile, Srbija i Crna Gora). Jedini “pravi” Šveđanin, Lase Sederberg (72), značajni pesnik i diplomata, prijatelj naših velikih pesnika Vaska Pope i Miodraga Pavlovića, u svojoj izjavi za NIN, povodom tragičnog odlaska Ane Lind, kaže: “Lako je iznaći sličnosti između ta dva ubistva - Ane Lind i Zorana Đinđića. Može se reći da su oni žrtve istog ubice. Veoma je simbolično to da se Ana Lind zatekla u Beogradu u vreme baš kada je ubijen premijer Đinđić. Ova smrt ju je, dakako, veoma potresla. A onda je došao naprosto red i na nju. NJih dvoje su predstavljali ličnosti koje su zračile i kao takve uklonjene su, nažalost, od strane fanatičnih, mračnih nacionalista. Velika opasnost našeg vremena je upravo ta polarizacija internacionalizma i nacionalizma. To je ‘hladni rat’ u novom obliku.”

Kako bilo, ova švedska čelična “sabel” otkrila je kako hladnjikavim prostorima i ove nekada tako spokojne i bezbedne zemlje hoda sve veći broj agresivnih, mentalno neuravnoteženih lica, a da za sve njih, uostalom, nema dovoljno odgovarajućih zdravstvenih institucija i prihvatilišta. Preostaje pitanje: kako sve to zajedno kontrolisati, recimo, tamo pred sledeće glasanje “za opšte dobro”?! Ili što bi rekla šumadijska baka onog zlosrećnog našeg (i švedskog) Mijajla Mijajlovića: “Kako sve odjednom ovo nas da zadesi?!”