Izvesni pogledi

Prvi utisak o ovogodišnjem, 53. međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, nije (bio) baš obećavajući: sasvim retki autori za koje ste čuli, oni od imena, zatim tek poneka velika zvezda, rečju – neprivlačno. Tako su se, u stvari, i provukli nekako početni dani festivala u kojima su dominirali filmovi španski, argentinski, ali i nemački, danski, francuski, korejski, kineski… Festival je bio svečano otvoren jednim iz tog niza, španskim “Obaba” Monča Armendariza. Drugim rečima, zaboravite engleski u San Sebastijanu. Malo je taj jezik ovde u upotrebi i tek ponekad on dopire do vas (sa ekrana i inače) što može čoveku sa strane da stvori teskobu. Stalno ste, je li, na nekoj nepoznatoj teritoriji s tim da to ima i, naravno, svojih dobrih strana: mislim, negde ste (zaista) drugde.

Sve to govori u prilog koncepcije ovog festivala koji se još davnih vremena izborio za visoki internacionalni status, ali je opstao kao svoj, pa i specifičan, forsirajući uvek ono što obično zovemo – autorski film. Posebno onaj španskog govornog područja. To je temelj San Sebastijana, ostalo su mamci...

Ovog puta je za takvu atrakciju bio zadužen Ejbl (ili Abel) Ferara kome festival priređuje retrospektivu a sve povodom, pre svega, njegovog već uveliko glasovitog filma “Meri” oko kojeg su se onoliko lomila koplja nedavno u Veneciji i Torontu. Film “Meri” (ili “Mari”) otvorio je prestižni program San Sebastijana “Zabaltegi” ili “Otvorena zona” na kome se, tradicionalno, vrte i takozvani biseri s drugih, vodećih svetskih festivala. Kao i svuda, i ovde je taj film izazvao kontroverze. Kako i ne bi kad se Ferara upleo u priču o Mariji Magdaleni ili, po njemu, “svetici koju bije glas kurve samo dve hiljade godina”. Danas, posle planetarnog uspeha onog blasfemičnog trilera, jedva da od nje postoji tiražnija ličnost, ali se Ferara kune da je ovaj film pokušavao godinama da snimi, samo što niko nije hteo da odvoji nijedan cent za, opet ga citiramo, njegova “religiozna fantaziranja”. Ali sad, sad je upalilo. “Meri” nije samo film o Mariji Magdaleni, naprotiv; postoje tu tri nivoa priče – o reditelju (Metju Modin) koji snima film o njoj, glumici (Žilijet Binoš) koja je nju igrala na sceni i ne može da “izađe iz lika” pa kreće, opsednuta, put Jerusalima, najzad o televizijskom novinaru iz Wujorka (Forest Vitaker) koji pokriva Bliski istok i kome, tako ambiciozno predanom poslu, potpuno izmiče privatni život do tačke da ne zna kome više da se moli za spas...

U susretu sa (malobrojnim) novinarima Ejbl Ferara je s mukom, tražeći reči, pokušavao da objasni svoja gledišta, u stvari, filmsku temu svog života: uvek se on, znamo, bavio tim stvarima, demonskim silama i pokušajima iskupljenja, od “Kralja Wujorka” (Kristofer Voken) i “Zlog poručnika” (Harvi Kajtel) do “Zavisnosti” (Lili Tejlor). Poslednjih godina Ferara se preselio u Rim, pobegao je iz rodnog Wujorka koji, kaže, nije i nikada više neće biti isti posle 11. septembra. U San Sebastijanu delovao je nesigurno, bled kao krpa, teške droge na kojima je decenijama bio ostavile su užasan trag i, mada mu je tek pedeseta, on je ruševina. Ali i autorska legenda, reditelj velike reputacije, čovek kojeg vole glumci, pa i oni najveći, pružajući mu iznova i iznova šansu za povratak. Upravo se tačno to dogodilo s filmom “Meri”... Binoš, Vitaker, Modin.

Jedini stvarni sjaj festivalu daje Anđelika Hjuston, predsednik žirija. Svojim značajnim imenom, energijom koju zrači, svojom krupnom pojavom i blistavim, frendli osmehom, ona pruža garancije San Sebastijanu da je vitalan i važan.

Ima li ovde naših? U stvari, nema. Ako ne računamo, a ne bi nikako trebalo, slovenačkog reditelja Jana Cvitkoviča čiji je film “Odgrobadogroba” (ne, nije greška, sve je to jedna reč) sa Sonjom Savić u glavnom, takmičarskom programu i, još mnogo manje, Danisa Tanovića, čiji se očajni film “Pakao” sa Emanuelom Bear vrteo na “Otvorenoj zoni”. Svi oni su došli u San Sebastijan.