Nijanse prošlosti

Beogradska izdavačka kuća Klio uveliko, a možda i ponajviše, raspoznaje se po svojoj istoriografskoj biblioteci “Polis”, koja objavljivanjem značajnih i zanimljivih dela poznatih svetskih autora nudi “novo čitanje” istorije. Istorije, kako je koncipirano, kroz knjige različitih žanrova – od kompendijuma, preko vladarskih biografija do studija kulture u najširem značenju tog pojma.

Urednik ove edicije je dr Smilja Marjanović-Dušanić, šef katedre za Opštu istoriju srednjeg veka na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Posle skoro decenije postojanja istorijske biblioteke “Polis”, kako na njenu misiju, uslove u kojima traje i postignute rezultate gleda njen urednik?

- Čitaoci kojima je namenjena istorijska biblioteka “Polis” na svaki način su elita: po tome što su obrazovani, radoznali i relativno malobrojni. Posle skoro deset godina i objavljenih šezdesetak knjiga, možemo da kažemo da imamo “svoju” publiku koja prati sva izdanja naše edicije, jer ima poverenja u izbor naslova i uređivačku koncepciju. To nije bilo lako postići u uslovima u kojima se borimo za izlazak svake knjige. Zna se da je u nas veoma teško baviti se bilo kojim poslom u kulturi bez podrške “odozgo”.

Kako je izdavaštvo dobrim delom monopolisano i služi kao paravan za drugačije poslove, održati, na duže vreme, jednu ozbiljnu biblioteku, čini se katkad kao uzaludan posao. Mislim na biblioteku koja nema samo komercijalnu namenu, te shodno tome ne pripada onim srećnim vrstama – da služi za razbibrigu, da sa političkim vetrom u leđa i obaveznim nagradama profilisanog tipa obožavalaca “otkriva” istinu o “nama”, ili pak da bude otkupljena kao obavezan ukras novokomponovanih domova i poslovnih prostora.

Dakle, od početka smo bili “osuđeni” na veoma probranu i profilisanu čitalačku publiku. Preko Foruma čitalaca dobijali smo primedbe i predloge ljudi koji su od prvih dana rado dočekali nešto novo i sa kojima smo uspostavili konstruktivan dijalog.

Čime se rukovodite u koncipiranju ovakve biblioteke? Koje su to knjige za koje se najradije odlučujete da nose znak “Polisa”?

- “Polis” je koncipiran u okviru nekoliko projekata. Osim istorije Balkana, koja obuhvata i istorije nama susednih naroda, zatim višetomne istorije Evrope i oksfordskih kompendijuma, te posebnih studija posvećenih vizantijskom nasleđu, pokrenute su i dve novije serije – Čovek u istoriji i Istorija privatnog života. Obe otkrivaju interesovanje našeg uređivačkog tima za dosad nedovoljno istražene teme i moderan interdisciplinaran pristup istorijskim izvorima. U isto vreme, neguje pisani izraz koji, zadržavajući svoju naučnu zasnovanost, pokušava da iskorači, ne samo izborom tema, u sfere koje je nauka već odavno osvojila u razvijenim istoriografijama. Pomenimo samo najčuvenije primere, poput Žorža Dibija, Pitera Brauna ili Dimitrija Obolenskog, čija dela na najlepši način pokazuju da istorija može i mora da zadrži svoju istraživačku i naučnu komponentu, postajući u isti mah umetničko delo. Na takvoj misli i takvom jeziku valja vaspitati čitaoce da postanu sposobni da prepoznaju šta istorija sve može da bude.

U vašoj biblioteci susreće se više “istorija”!

- Upravo tako. Kad smo počinjali projekat i osmišljavali novu istorijsku biblioteku, bili smo svesni da se u nas dosta publikuje iz ove sfere i da, ukoliko nemamo da ponudimo novi pristup materiji i koherentan uređivački koncept, onda nema razloga da se bavimo tim poslom.

U času kada je pokrenuta ova biblioteka, na našem univerzitetu su za neke predmete preovlađivali stari sovjetski uybenici koji su davno svuda zastareli. Naš prioritet u ovoj, prvoj fazi života biblioteke bila je postepena promena priručnika. Tokom poslednje decenije učinjen je ogroman napor u pravcu objavljivanja nove generacije uybenika. Komunizam je ovo društvo zatrovao daleko dublje nego što se to na površini da zaključiti, a jedan od pouzdanih načina ideološkog delovanja vazda je bila škola. Što je ideologija jednostavnija, to se lakše prima i ostavlja trajnije tragove.

Hoću da kažem da je intelektualno teško i zahtevno prihvatiti suptilniju, složeniju, maglovitiju sliku sveta u kojoj nisu unapred ponuđeni svi, po pravilu jednostavni odgovori. U njoj se prošlost sagledava i kroz nijanse i preko nedoumica, kao sistem znakova koji se odnose na najrazličitije sfere života pojedinca i društva.

Istorija danas, i već veoma dugo, nije samo politička, vojna ili socijalna; prošlost se istražuje sveobuhvatno, postavljamo joj pitanja na koja ne može da odgovori sam istoričar. Naš cilj je bio da u početku prevođenjem, a kasnije i publikovanjem novih dela domaće istoriografije stvorimo osnovu za drugačije sagledavanje prošlosti. Posebno je važno da u okvirima jednog organizovanog obrazovnog sistema, u meri u kojoj istorija to može, vaspita. Srodan cilj bio je na umu i urednika drugih biblioteka izdavačke kuće Klio, tako da se gotovo sva izdanja mogu smatrati delom jedinstvenog obrazovnog i nastavnog procesa.

Uređivačka politika u “Polisu” bila je usmerena ka tome da naše knjige postanu obavezna lektira profesora istorije, koji bi nova saznanja utkivali u školske programe i nastavu. Učeniku se na taj način nudi mogućnost saznavanja prošlosti u njenoj složenosti i punoći, stvara se podloga za razgovor, za promišljeniji proces sticanja znanja. Jasno je da to pre svega znači edukaciju nastavnika. Oni su prva ciljna grupa među našim čitaocima. Ali je osnova onih koji su zainteresovani za sliku istorije koja se nudi u knjigama edicije “Polis” daleko šira: reč je o intelektualno znatiželjnoj publici različitih profila koja neprekidno radi na sebi, a to podrazumeva da druguje sa knjigom.

Osim političke istorije, istorije država i naroda, vi podstičete i drugu “nezvaničnu” istoriju, kojoj u nas nije poklanjano puno pažnje, a koja katkad može bolje da osvetli jedno vreme od one “zvanične” – istoriju privatnog života.

- Posle prevoda pet tomova francuske serije Istorija privatnog života, javilo se veliko interesovanje i čitalačke i stručne javnosti za teme koje su ove knjige otvorile. Rezultat saradnje našeg uređivačkog tima sa Filozofskim fakultetom i istorijskim institutima bio je nastanak četvorotomnog Privatnog života na tlu srpskih zemalja. Na ovom poslu susreli su se stručnjaci različitih profila koji su svoja znanja ujedinili sa ciljem da osvetle jednu istraživački novu i krajnje provokativnu temu. Rad na istoriji “privatnog” do sada je dao dva toma koja prate istoriju od naseljavanja na Balkan do stvaranja moderne srpske države u 19. veku. Osnovna ideja projekta bila je, pored neophodne interdisciplinarne saradnje u okvirima srodnih struka, i ostvarivanje saradnje sa muzejima u zemlji.

Ovaj projekat kao stožerna ustanova vodi Narodni muzej u Beogradu. Veliki tim saradnika angažovan je na pripremanju niza tematskih izložbi o istoriji privatnog života na našem tlu. Nadamo se da će na ovaj način istraživanje o kojem je reč naći delotvoran put do publike. Takođe, da će ulazak ovih knjiga u školske biblioteke i organizacija odgovarajućih seminara na kojima bi se profesori upoznavali sa inovacijama u domaćoj nauci podstaći nastavnike istorije i srodnih disciplina na proširivanje tema koje nude svojim đacima i pomoći kako bi slika o nacionalnoj prošlosti bila što bogatija.

Bilo bi normalno i očekivano da projekt ovog tipa, koji angažuje više polja kulturnih delatnosti, od izdavaštva, preko muzejskih izložbi, do nastavnog procesa, bude prepoznat u nadležnim ministarstvima kao koristan i značajan, te da bude na odgovarajući način pomognut.

Prošle godine, zajedno sa Danicom Popović, priredili ste prvi tom serije “Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka”. Kakva je recepcija ove knjige kod publike?

- I kao proučavaoca srednjeg veka i kao profesora srednjovekovne istorije, uvek me iznova obraduje saznanje da je interesovanje koje ovo doba pobuđuje stalno živo. Koncepcija knjige – podela na okvire svakodnevice (stanovanje, ishrana, izazovi okruženja), odnos prema telu i prema duhovnom životu, kao osnovama onog polja koje definišemo rečju “privatno” nasuprot “javnom”, doprinela je modernosti pristupa i postavila je osnove primeni komparativnog metoda.

Na prvom tomu okupili smo tim izuzetnih saradnika, među kojima su se, pored nekih veterana struke, našli i veoma mladi istraživači koji su s velikim entuzijazmom i odgovornošću pristupili istraživanju. Takav sastav saradnika podstakao je želju da se odista učini prodor u dosad veoma sumarno poznavanje odvojenih segmenata privatnog života.

Iznenada su izronili novi podaci, poznate činjenice uklopljene su u drugačije saznajne celine. Pokazalo se da pred našim očima niče slika, ili ono što je u ovom času najpribližnije slici o životu ljudi u srednjem veku. Slika o navikama, ukusima, modi, odnosu prema sebi i prema drugom, prema okruženju – od doživljaja prirode, odnosa prema ljubavi, braku, putovanju, hrani, novcu, do poimanja Boga, prolaznosti, čuda i smrti u srpskom srednjem veku. Nije čudno što je knjiga izazvala ogromno interesovanje čitalaca.

Uskoro će se pojaviti i drugi tom, nazvan Privatni život u srpskim zemljama u osvit modernog doba, u kojem se prati ova tema na širokom prostoru naseljenom Srbima u okvirima više država, od pada pod tursku vlast do nastanka moderne srpske države tridesetih godina 19. stoleća. Kako su neki od ovih vekova dosad bili “najtamniji”, ova knjiga će doneti sasvim neočekivana saznanja.

Pokrenuli ste i ediciju Istorija – kroz likove...

- Reč je o biblioteci knjiga čiji je urednik slavni francuski medievist Žak le Gof. Specifičnost ovih knjiga je sagledavanje različitih istorijskih razdoblja kroz karakteristične tipove ljudi, određene prema profesiji, ili mestu koje su zauzimali u društvu. Posebni eseji posvećeni su studijama umetnika, vladara, vojskovođa, crkvenih ljudi, viđenih u kontekstu istorije čitavog društva. Rezultat je iscrtavanje sasvim posebne freske iz koje čitate podatke koje nećete sresti u konvencionalnim “istorijama”.

Čitava priča pod nazivom Čovek u istoriji počela je kao eksperiment, kao intelektualna radoznalost grupe talentovanih istoričara, a danas je vrlo čuvena edicija koja će sada biti dostupna i našim čitaocima.

Koliko se istorija koju objavljujete prožima sa domaćom istoriografijom i koliko ona ovde korespondira sa drugim srodnim disciplinama?

- Pored prevedene literature, mi objavljujemo i knjige naših istoričara. Privatni život na tlu srpskih zemalja najbolji je primer sadejstva stručnjaka različitih profila – od istoričara, preko istoričara umetnosti i arheologa, do etnologa, muzikologa, numizmatičara, sociologa. Nije tu reč o jednostavnom udruživanju podataka, već o prožimanju različitih uglova gledanja, kombinaciji metoda sa ciljem da se odgovori na dosad nepostavljana pitanja.

Koliko su knjige iz edicije “Polis” ušle u nastavni proces?

- Veoma dobro znam da su mnogi nastavnici istorije zainteresovani za knjige iz “Polisa”, da prate i nastoje da pročitaju gotovo sve što objavimo. To međutim nije dovoljno, jer nisu svi direktori škola koji odlučuju o nabavci knjiga za školske biblioteke ljudi odani knjizi. Osim toga, valja imati na umu i da su buyeti koje škole dobijaju za knjige veoma oskudni, te da Ministarstvo prosvete ne može očekivati osavremenjenu i suštinski reformisanu nastavu ako nije spremno da uloži u obrazovanje nastavnika. Sistemski, to ne sme biti odluka samo jednog čoveka.

U poslovima ovoga tipa, koji treba da ostave dalekosežnije posledice, ne valja dozvoliti ni da napredak počiva na pojedincu, njegovom entuzijazmu ili radoznalosti. Potrebna je daleko organizovanija podrška poboljšavanju nastavnog procesa i dobro je da bude planski postavljena na za to nadležnom mestu. Svakako da ne sme biti rukovođena privatnim interesom ili “vezama” koje neko ima ili nema ne bi li stigao do ministra prosvete i preporučio svoj projekat. Za mene, koja nastojim da svoj život u najvećoj mogućoj meri spasem od realnosti vlasti, novca i sumnjivih privilegija, sve je to prilično tužna rabota, naličje poremećenih vrednosti i prilika na koje sami sebe osuđujemo.

Vi se u svom naučnom radu bavite srednjovekovnom istorijom. U Beogradu je živeo i radio jedan od najvećih vizantologa sveta – Georgije Ostrogorski. Koliko su Srbi svesni svog vizantijskog nasleđa i koliko se na njega naslanjaju?

- Jedna od retkih ustanova u nas koja nije prestala da drži korak sa svetom i da, zajedno sa Katedrom za istoriju Vizantije na Filozofskom fakultetu, neguje najbolje tradicije istorijske nauke je Vizantološki institut SANU. Nema nikakve sumnje da je plodotvorna delatnost ovih institucija (Katedra slavi uskoro sto godina postojanja) odnegovala interesovanje za vizantijsku civilizaciju i vaspitala generacije stručnjaka koji doprinose naučnom sagledavanju i boljem razumevanju srednjeg veka. To je podloga na koju se naslanja zanimanje za vizantijsku prošlost. Da to nije prazna reč, svedoči činjenica da su gotovo sve knjige iz ove tematike veoma tražene i da nalaze put do publike.

Na nekom širem planu ja zaista ne mogu da kažem da se Srbi kao nacion naslanjaju na svoje vizantijsko, ili bilo koje drugo nasleđe. Ponekad mi izgleda da je tradicija ovde pomalo zaboravljena reč. Pogotovo što se njome neretko poigrava, pa se pojave kratkog daha olako proglašavaju tradicionalnim, a na neke ustanove, koje u svakom društvu treba da budu poštovane jer utemeljuju nacionalne vrednosti, možda upravo stoga, puca se iz svih oružja. Danas jedva pismeni ljudi smatraju da im je dozvoljeno da neprekidno uzimaju u usta Akademiju nauka ili, što je mnogo gore, da vređaju Srpsku crkvu. To je nečuveno u jednom društvu sa imalo samopoštovanja, ma šta ko o ovim institucijama inače može misliti. Razume se da je reč i o nevaspitanju, ali agresivan odnos prema “tradiciji” se ne može objasniti samo na ravni pojedinačnog, individualno-psihološkog problema.

Radite na zanimljivom naučnom delu – “Sveti vladar u Srba”...

- Jedna od ideoloških pojava karakterističnih za srpski srednji vek je svetost vladara. Reč je o pojavi srodnoj i nekim mladim monarhijama srednjovekovnog Zapada. U Vizantiji, careva ličnost smatrana je po sebi svetom, pa je, sem nekih usamljenih slučajeva, posebno cara Konstantina, izostajala kanonizacija vladara. Uvršćenje u red svetitelja pratimo od prednemanjićkog doba (slučaj sv. Jovana Vladimira), da bi se, preko svetorodne loze, običaj da svoje vladaoce smatraju svetim preneo i u doba posle pada pod tursku vlast i stvaranja moderne države. Svi ovi kultovi, osim sakralne suštine, imali su i svoju političku funkciju, koja je poseban predmet interesovanja istoričara. Danas su na svetskoj istoriografskoj sceni studije kulta neobično razvijena disciplina, kako poznoantičkih, tako i medievističkih istraživanja. Srpski srednji vek na tome polju nudi obilje dragocenih izvora. Stoga je rad na ovakvoj temi pravi naučni izazov.