I komunisti bi nam pozavideli

Ono što me je u Srbiji najviše impresioniralo jesu mladi ljudi:veoma su obrazovani, veoma sposobni i nestrpljivi da vide da im je zemlja uspela”, priča za NIN Tomas Feral(69),čovek čijom je zaslugom “US stil” uspešno prezentiran domaćoj javnosti, a koji ovih dana završava svoju misiju u Srbiji. – Kada sam se spremao da dođem, skoro svi sa kojima sam razgovarao o vašim prilikama rekli su da je ovde novinarstvo u veoma lošem stanju, da su novinari klovnovi, razne slične prideve su im davali. Sve to primio sam k znanju, i ignorisao. Moj zaključak je da sam od prvog dana bio veoma dobro prihvaćen;ljudi se ponašaju korektno i profesionalno, moje interpretacije u tekstovima su tačne. Mladi novinari su shvatili da “U.S. steel” može biti nešto veoma dobro za Srbiju. Ali, na početku priče znali smo da će to biti teška bitka, jer je kompanija imala loše odnose sa javnošću. “Sartid” je otkupljen iz stečaja, za 23 miliona dolara. Mada je železara bila veoma ruinirana, cena je oštro kritikovana u domaćoj javnosti. Kad sam došao i upoznao se sa problematikom, znao sam da će na kraju priča biti prilično dobra, ali ne ovako dobra kao što jeste.

TRUMAN I KENEDI: Sve je počelo mnogo davno, pre 69 godina. Odrastao sam u Pitsburgu, gde je prilično brojna srpska dijaspora. Ima i Slovaka i Poljaka, mnogi su tamo došli da bi radili za Endrua Karnegija, kralja čelika. Kad sam odrastao, upisao sam se na pravni fakultet;imao sam želju da postanem advokat, ali prekinuo sam studije prava i uradio nešto što je bilo u skladu sa mojim željama iz detinjstva:upisao sam se na studije novinarstva na Univerzitetu u Misuriju. Tako da sam, od 1959. do 1966. radio na televizijskim produkcijama. Po završetku studija radio sam za CBS u Sent Luisu, onda sam otišao u Kanzas Siti i tri godine radio kao voditelj informativnih emisija – To je onaj što čita vesti u 10! Bilo je to u predvečerje televizijskog buma;nije se mnogo zarađivalo, a nije ni bilo mnogo osoblja u tim televizijskim kućama. Pisao bih vesti u popodnevnim satima, lektorisao ih, i uveče čitao. U suštini ,posao je bio zanimljiv, sa puno adrenalina. Ako ste gledali film “Broad -coast nenjs”,on verno opisuje kako je izgledalo baviti se televizijskim poslom u to vreme.

Sećam se, bio je petak i nije bilo zanimljivih vesti. Te večeri trebalo je da se igra važna ragbi utakmica između ekipa Univerziteta Misuri i Univerziteta Kanzas. Uradio sam uličnu anketu – koji rezultat građani prognoziraju, i vratio se u redakciju da montiram materijal. Tog dana nije bilo boljih vesti. Najednom su telefoni poludeli – svi su javljali da je pucano na predsedničku kolonu u Dalasu. Krenuli smo sa izveštavanjem, a onda je glavna mreža ABC preuzela tu funkciju. Uopšte nisam odlazio kući, čitav taj vikend proveo sam u redakciji. U nedelju ujutro javljeno je da je uhapšen Li Harvi Osvald. Uvek se naježim kad se setim tog događaja. Bivši predsednik Truman je živeo na periferiji Kanzas Sitija;otišao sam da uradim intervju, i zatekao ga skamenjenog, lice mu je bilo potpuno sivo. Nije mogao da veruje, kao ni svi mi, da je mladi lider, koji je u ratu preživeo pakao Pacifika i postao predsednik SAD, ubijen. Pre toga imao sam jedan divan doživljaj:u svojoj kancelariji Truman je imao veliki klavir,i mala grupa ljudi koja se tu obrela, mogla je čuti kako svira Mocarta za samo jednu osobu – D`.F.Kenedija. Bilo je to u avgustu 1960, Kenedi je bio senator Masačusetsa, upravo izabran za kandidata demokrata na predsedničkim izborima. Smatrao sam se srećnikom što sam se u tom trenutku našao na tom mestu. Trumana sam smatrao izvanrednim čovekom. Mnoge poznate ljude intervjuisao sam u svojoj novinarskoj karijeri, najradije se sećam Trumana.

Kada je izvršen atentat na Kenedija, odmah su svi pomislili na generala Edvina Vokera, koji je živeo u Dalasu, i naginjao desnici. Ubrzo po dolasku Kenedija na mesto predsednika, u intervjuu je rekao da je unutrašnja komunistička opcija prodala državu Rusima! U to vreme radio sam u Sent Luisu, sačekao sam Trumana na železničkoj stanici, i pitao ga za mišljenje o toj optužbi generala Vokera. Brzo je hodao, sa kapom natučenom preko očiju, rekao je: To je samo još jedan general, koji mnogo brblja! Dodao je: Jedan takav jednom je radio za mene, i znate šta sam s njim uradio! Naime, Daglas Makartur je vodio naše trupe u Koreji, i zalagao se da se na Kineze primeni isti aršin kao što je to učinjeno sa Japanom. Praktično, uveo bi svet u treći svetski rat. Truman ga je jednostavno otpustio, što je izazvalo buru nezadovoljstva jer je Makartur smatran ratnim herojem. To što je Truman rekao zvučalo mi je kao sjajan saundbajt, ono čega ću se uvek sećati. Trumanovu izjavu prenela je Nacionalna televizija.

Imao sam 26 godina, i mislio sam:ovo nije bio loš intervju! Ponekad se pitam zašto sam uopšte prestao da se bavim novinarstvom. Inače, danas se Amerika Trumana seća zbog nekoliko stvari. Prvo: ponovo je izabran za predsednika 1948, kada su mu svi predviđali poraz na izborima. Naravno, sećaju ga se i kao predsednika koji je odobrio upotrebu atomskog oružja. Mnogo puta novinari su ga pitali zašto je to učinio. Uvek bi, bez trunke premišljanja, kao da nikad nije imao dilemu, dao isti odgovor:Da to nismo učinili, rat bi bio okončan sa mnogo, mnogo više žrtava!

INDUSTRIJA ČELIKA: Godine 1966. počeo sam da radim za “U.S. steel”, u čeličanama širom zemlje:u Pitsburgu, Solejk Sitiju, gde je izgrađena za vreme Drugog svetskog rata, 700 milja od obale, usred nedođije, kako japanski bombarderi ne bi mogli da stignu do nje. Radio sam i u Vašingtonu, Geriju u Indijani, gradu u kome je rođen vaš Mladen Sekulović, legendarni Karl Malden. Vratio sam se u Pitsburg, pa sam otišao u Čikago, opet u Pitsburg. U tom periodu američka industrija čelika beležila je teške udarce: narasli su troškovi proizvodnje, u čitavoj industriji čelika bilo je previše kapaciteta, a Japanci su proizvodili jeftiniji čelik. I, uleteli su na američko tržište, preplavili ga jeftinim čelikom. Tako da je stotinu hiljada radnih mesta u industriji čelika moralo biti ugašeno. Poslednja čeličana izgrađena je kod Čikaga, pre 40 godina. Sada samo nadograđujemo nove pogone u postojećim fabrikama.

U karijeri sam prošao kroz mnoge projekte, mnogo sam radio u kontekstu proizvodnje, zatim advertajzinga, sarađivao sa medijima. Kada sam prekinuo studije prava, u nekom kontekstu ocu sam rekao: Jednom ću se oženiti advokaticom! Tako je bilo, ova dama pored mene zove se D`ejn, upoznali smo se 1966. na obali D`erzija – ludo sam se zaljubio. Ali, u jednom trenutku smo se odvojili. Moja supruga je umrla 1997. a onda smo se D`ejn i ja ponovo sreli u jednom letovalištu, 2001.

NOVO LICE SRBIJE: Nakon što smo se D`ejn i ja venčali, odlučio sam da svoje radno iskustvo stavim u jednu kutiju i odnesem je na tavan. Kad sam to učinio, u sebi sam rekao:E, pa to je bilo to! Penzionisao sam se, šetao psa, igrao golf. A, onda, pojavio se D`on Gudis, izvršni direktor “U.S. steel-a”, i rekao mi: Sad idi na tavan, po onu kutiju, i odnesi je u Srbiju! – Gde da je odnesem?, pitao sam. Onda sam saznao gde se nalazi Srbija, i to je bilo sjajno iskustvo – jedno od najlepših u mom životu.

Očekivao sam animozitet. Došao sam baš u vreme martovskih događaja na Kosovu, ali ako on i postoji prema Amerikancima, ja ga nisam osetio. Zaista, većina Srba koje sam upoznao bili su prijateljski nastrojeni, prijatni ljudi. A možda su me i sažaljevali. Kao: Vidi kako je ovaj star, daj da ga istrpimo!

Odmah po dolasku upoznao sam Dragana Sakana; tražio sam nekog ko će raditi advertajzing za nas. Želeo sam da to bude srpska agencija, da radim sa ljudima koji mogu odmah da donose odluke, a ne da se odobrenje traži iz, recimo, Budimpešte. Da to bude glavna kancelarija, a ne regionalna. Dragan baš ima profil stručnjaka kakvog sam tražio. Dopada mi se i njegova nekonvencionalnost: stalno je u d`insu, a leti ne nosi čarape. Kad se nas dvojica sastanemo, to bude ono što se naziva kreativan sastanak. Zajedno imamo 70 godina radnog iskustva. Zaista smo se lepo zabavljali, i nismo prestajali da radimo. Zaposleni u “NJu momentu” sa mnom su radili više nego ikad. Ekipa sa Oljom Živanović na čelu ostvarila je pomak u advertajzingu: došli smo na ideju da postavimo bilborde koji govore o “Novom licu Srbije”, odnosno “U.S. steel-u”. Slikali smo zaposlene sa zaštitnim kacigama, naočarima, radnim odelima, i to smo stavili na bilborde. Pa, i komunisti bi nam pozavideli na toj afirmaciji radničke klase!

U SRBIJI: Zaista ne preterujem kada kažem da je naša radna snaga izvanredna. Pogotovu u našim pogonima u Šapcu i Kučevu. Te kompanije bile su pred bankrotom, 9950 radnih mesta najverovatnije bilo bi ugašeno. Đinđić je tražio spasioce, ispostavilo se da smo to bili mi. Bilo je neophodno da su radnici stručni, da postoje resursi sa kojima možemo rešavati probleme. Da ne pričam da je menad`ment bio veoma loš. Kad su dobili novu opremu i mašine (početkom 2004. u njih smo uložili 2,3 milijarde dolara), umesto blagouzlazne krivulje, proizvodnja je naglo skočila. Naravno, velika svetla tačka je visoka peć u Smederevu, proradila je nakon 18 godina. Ove godine planirali smo proizvodnju 120 hiljada tona čelika, ali verovatno ćemo proizvesti više od 150 hiljada tona. Znam da je ovde uglavnom rasprostranjeno loše mišljenje o stranim kompanijama, da samo dolaze da izvuku profit! Ne želim da zvučim kao nekakav guru iz Stejt departmenta, ali strane investicije jesu i biće veoma važne za ekonomski prosperitet vaše zemlje.

Moram reći da se nikad nisam osećao mlađim, sve ovo veoma me intelektualno stimuliše. Takođe, svaki dan šetam četiri milje uz Savu. Sjajno je što se čoveku mojih godina pružila prilika da radi nešto ovako. Lepa je stvar uživati u penziji, ali ne možete da jednostavno siđete s voza i gledate kako odlazi. Eto, meni se pružila prilika da ostanem u vozu i provozam se još neki krug. I, to ovde, u Srbiji – Gde?