Kancelarski rat

Mudrost Alana Forda, koji je umeo da kaže – “ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti” – još jednom se potvrdila u političkoj praksi. Jer, sudeći prema rezultatima na prečac raspisanih prevremenih parlamentarnih izbora u Nemačkoj, održanih u proteklu nedelju, dosadašnji kancelar i vođa leve koalicije Gerhard Šreder je tu utakmicu izgubio, mada njegova glavna rivalka i pretendent na funkciju kancelara, višestruko favorizovana Angela Merkel, predvodnica desne koalicije, nije uspela da pobedi...

Zato su se oba gubitnika, brže-bolje i pre nego što su prebrojani svi glasovi birača, proglasili pobednicima. Tako je otpočelo drugo poglavlje žestoke bitke za položaj nemačkog kancelara, koje se sada dobrim delom odvija daleko od očiju javnosti. Stoga o njenom karakteru, mogućem trajanju i ishodu može samo da se nagađa...

Drugim rečima, u Nemačkoj, najvećoj evropskoj državi, u kojoj je već pet miliona nezaposlenih, s tendencijom da ih uskoro bude i više ukoliko se ne sprovedu ozbiljne ekonomske reforme, u nedelju se – prema rasprostranjenom uverenju – dogodilo nešto što nikada ranije nije viđeno. Jednostavno, Nemačka više ne liči na sebe nego na nekadašnju Italiju... Samo što sada niko nije u stanju da tačno kaže šta se to, zapravo, dogodilo. Niti da predvidi kako će, nakon opšteg izbornog debakla, Nemačka ubuduće funkcionisati. Odnosno, da kaže ko će još osim Nemaca snositi posledice ovakvog ishoda parlamentarnih izbora u toj zemlji.

Recimo, građane Srbije moglo bi da zanima kakav će biti stav buduće nemačke vlade prema problemu Kosova, tim pre što je Nemačka trenutno predsedavajući Kontakt grupe za Kosovo. Ili, prema ambicijama zvaničnog Beograda da što pre zaključi ugovor o pridruživanju i asocijaciji sa EU.

Tvrdnju nemačkog ambasadora u Beogradu (Andreasa Cobela) kako se politika Nemačke prema ovom delu Evrope neće menjati bez obzira na ishod izbora, ne treba ipak uzimati zdravo za gotovo... Uostalom, čitav svet je s naglašenim zanimanjem iščekivao ishod ovih izbora, iz uverenja da bi eventualna pobeda Angele Merkel mogla da izmeni ne samo sliku Nemačke, nego i lice čitave Evrope. Pre svega zato što više nema tradicionalnog konsenzusa dve najveće nemačke (“narodne”) partije o evropskim temama, ili o prirodi savezništva sa Amerikom.

Za ishod nemačkih izbora ovoga puta bili su posebno zainteresovani u Ankari, Moskvi i Vašingtonu. Verovalo se, recimo, da bi – ukoliko postane kancelar – gospođa Merkel znatno popravila sadašnje (i dalje hladne) odnose Berlina i Vašingtona. Mada, verovatno, ni ona ne bi otišla tako daleko da pošalje nemačke trupe u Irak. Bila bi, svakako, znatno kritičnija prema politici ruskog predsednika Putina i nastojala da se suprotstavi ruskom uticaju u Ukrajini, Belorusiji i drugde u Istočnoj Evropi. A, za razliku od dosadašnjeg kancelara Šredera, koji je obezbedio simpatije birača turskog porekla u Nemačkoj, kao i dobar broj glasova pripadnika drugih etničkih manjina, ona bi – veruje se – bila rezervisana prema ambicijama Turske da pristupi EU. I, insistirala bi na zaoštravanju imigracione politike...

U odnosu na predstojeću reformu EU gospođa Merkel bi, verovatno, bila bliža pragmatičnim idejama britanskog premijera Blera (o “fleksibilnim” strukturama EU) nego onim (o snažnim federalističkim strukturama EU u Briselu) francuskog predsednika

Širaka. No, kako su proteklih meseci u Francuskoj, Holandiji i još nekim zemljama EU propali ambiciozni planovi za usvajanje ustava Evrope, i nastupila svojevrsna blokada predložene reforme postojećeg ekonomskog mehanizma EU u okviru rasprave o novom sedmogodišnjem buyetu (koliko za poljoprivredne subvencije, kakvi i koliki doprinosi zemalja članica buyetu EU..?), sada se ponovo traži kompromis Londona, Pariza i Berlina da bi mogla da se otkloni paraliza u sedištu EU u Briselu. A, to je, naravno, nemoguće dok se – ovako ili onako – ne formira nova nemačka vlada i izabere novi kancelar...

Francuski mediji već uveliko ocenjuju da će nestabilnom i nepredvidivom Nemačkom biti “nemoguće vladati”. I, prognoziraju kako bi to moglo izazvati “teške glavobolje” za susede, kao i za sve partnere ove zemlje. Tim pre što oba nekadašnja “motora” i velika zagovornika evropskog ujedinjenja, Francuska i Nemačka, sada izgleda pate od sličnih nevolja: političke nestabilnosti i nepredvidivosti...

Prema tome, sada je sasvim razumljivo zašto je širom EU proteklih dana zavladala prava pometnja izazvana političkom neizvesnošću u Nemačkoj. Evro je počeo da uzmiče u odnosu na dolar, a berze u Nemačkoj kao i širom Evrope nepovoljno su reagovale na novonastalu situaciju.

Britanski Fajnenšl tajms je već u ponedeljak bez uvijanja ocenio da “Nemačka srlja u politički haos posle izbora”, ustvrdivši ujedno da su rezultati tih izbora postali prava noćna mora za predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza i za britanskog premijera Tonija Blera, koji su privatno već računali na pobedu Angele Merkel.

Inače, sudeći prema brojčanom ishodu nemačkih izbora, moglo bi se reći da su lošiji rezultat od očekivanog osvojile pre svega velike partije, CDU/CSU (35 odsto glasova, 225 poslanika u Bundestagu) i SPD (34,2 odsto, odnosno 222 poslanika), tradicionalni stožeri desnih i levih koalicija u toku proteklih decenija. A, nešto uspešnije nego na prethodnim izborima bile su samo dve manje stranke, jedna sa desnice (liberalna, FDP, 61 poslanik), druga sa levice (Levica, 54 poslanika), koja je sada naročito jaka u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Zeleni, stranka dosadašnjeg Šrederovog koalicionog partnera Joške Fišera, zadržala je svoj stari rejting i 51 poslaničko mesto u Bundestagu.

“Rat kancelara”, obznanio je već sutradan nakon izbora najtiražniji nemački tabloid Bild, osvrćući se na apsurdnu činjenicu da su oba velika gubitnika, dosadašnji kancelar Šreder i njegov glavni izazivač, gospođa Angela Merkel, nastavili da se busaju u grudi i šepure kao pobednici...

Ugledni i uticajni minhenski Ziddojče cajtung primetio je da će u danima koji predstoje Nemačka, verovatno, postati poprište “makijavelističkog nadmetanja partijskih stratega”. To isto, samo nešto direktnije, primetili su i mnogi TV komentatori, koji nemačku političku scenu sada najčešće upoređuju sa “orijentalnim bazarom”... Razlog je sasvim belodan: ta scena je veoma konfuzna, izdeljena na oštro suprotstavljene tabore od kojih nijedan nema ubedljivu većinu, dok političari mahom govore zašto jedni sa drugima neće.

Jasno je, naravno, da bilo koja vlada koja, eventualno, proizađe iz takvog galimatijasa može biti samo koalicija veoma raznorodnih stranaka i stoga ona očito neće biti ni efikasna, ni stabilna, ni dugotrajna... A, o nekim ozbiljnijim reformama, o kojima bi tako politički “šarena” vlada mogla da se saglasi jedva da je moguće i govoriti...

Za bolje razumevanje nemačke političke scene, kao i za kalkulacije o mogućem izlazu iz sadašnje “pat” pozicija, treba najpre podsetiti da su se glavni izazivači, sestrinske demohrišćanske stranke CDU/CSU predvođene gospođom Merkel, pre ovih izbora nadale pobedi koja bi im omogućila uspešnu koaliciji sa liberalima (FDP), odnosno vladu desnog centra, nalik na nekadašnju vladu Helmuta Kola i njegovog ministra spoljnih poslova Genšera, koja je za 16 godina vladavine uspela da iz temelja promeni ne samo Nemačku nego i čitavu Evropu.

Međutim, san o mogućoj vladi desnog centra raspao se u paramparčad još onog trenutka kada je gospođa Merkel nagovestila nameru da podigne PDV za dva odsto, da bi za uzvrat industrijalcima mogla da smanji sadašnje veliko poresko opterećenje. No, kako na parlamentarnim izborima glasa manje industrijalaca nego onih koji plaćaju PDV, ishod nije bilo teško predvideti.

Izborna “pat pozicija” najpre je podstakla spekulacije o šansama “velike koalicije”, odnosno vlade koju bi sastavile dve vodeće stranke, CDU/CSU i SPD. Tu, bar na prvi pogled čudnu kombinaciju u realnom životu uopšte nije teško zamisliti. Recimo, na regionalnom i lokalnom nivou sada ima više primera takve koalicije (u Saksoniji, Šlezvig-Holštajnu, Bremenu, Maklenburg-Pomeraniji), a istovetna formula koalicione vlade desnog i levog centra jednom je (1966-69) uspešno primenjena i na nacionalnom nivou. U krajnjoj liniji, Šrederova stranka i stranka gospođe Merkel su u parlamentu mnogo puta imale istovetne ili slične stavove o mnogim temama...

Međutim, čini se da bi takvu vladu “velike koalicije” najviše opterećivale ogromne sujete njenih lidera i ona bi stoga bila prilično nestabilna i verovatno samo kratkotrajna.

Kao jedna od mogućih kombinacija često je pominjana i “crveno-žuto-zelena”, ili tzv. semafor koalicija. U tom slučaju lider “crvenih” (što je stranačka boja SPD), Šreder, ostao bi kancelar, a koalicioni partneri bili bi, kao i do sada, stranka Zelenih Joške Fišera i liberali (FDP), čija je tradicionalna stranačka boja – žuta.

Veruje se, naime, da su liberali, nakon sedam godina u opoziciji, postali toliko željni vlasti da bi pristali na svaku kombinaciju. Po principu – daj šta daš. To jest, ako ne mogu u vladu sa demohrišćanima, kao što su se nadali, možda ne bi bili gadljivi ni na koaliciju koju bi predvodili socijaldemokrati, bez obzira na činjenicu da ekonomske ideje liberala nemaju gotovo ničeg zajedničkog sa gledištima stranaka levice kakve su SPD i Zeleni...

Uostalom, socijaldemokrati i liberali su jednom već bili u koaliciji (1969-82), mada trojna crveno-žuto-zelena koaliciona vlada nije postojala nikada u nemačkoj istoriji. I, povrh toga, među liderima Zelenih i liberala (Fišerom i Vesterveleom) postoji tako otvoreni animozitet, da je zaista malo onih koji veruju da bi ta dvojica mogla da sede u istoj vladi...

Kalkuliše se, takođe, činjenicom da bi neskriveni animozitet među partijskim liderima mogao da bude glavna prepreka i za eventualno formiranje jedne nove leve koalicije, “crveno-crveno-zelene”, koju bi činili Šrederov SPD, stranka Zelenih i stranka pod imenom Levica. Jer, iako se sve te tri stranke u političkom spektru smatraju “levim” ili levo od političkog centra, ideološke razlike među njima nije lako premostiti. Na primer, stranku koja sada nastupa pod imenom Levica, čine mahom bivši istočnonemački komunisti (iz stranke PDS Gregora Gizija), koji nemaju ni trunke simpatija za Šredera, kao i pojedini disidenti iz Šrederove stranke, poput nekadašnjeg Šrederovog ministra finansija Oskara Lafontena, koji dosadašnjeg premijera optužuju za izdaju izvornih principa socijaldemokratije...

Bilo kako da se završi ova odlučujuća, postizborna faza u procesu formiranja nove nemačke vlade, treba imati u vidu da su građani te zemlje prvenstveno glasali očekujući ekonomski boljitak za sebe: smanjenje nezaposlenosti, bolji životni standard, više socijalne sigurnosti... Jer, početkom ove godine broj nezaposlenih dostigao je rekordnih 5,2 miliona, pri čemu svaki treći sa tog spiska na posao čeka duže od jedne godine. I, ima – zbog niskih i neodgovarajućih kvalifikacija – srazmerno male šanse da ga nađe...

Nerešen rezultat proteklih izbora svakako svedoči o dubokim podelama u nemačkom društvu, suočenom sa ključnom političkom dilemom savremenog razvijenog sveta u eri globalizma: šta učiniti sa tradicionalnom državom blagostanja (besplatnim školstvom, zdravstvom i visokim stepenom socijalne sigurnosti na kakav su navikli nemački građani), koja je postala preveliki balast za domaću ekonomiju, i kakva treba da bude funkcija države (manja ili veća?) u rešavanju nagomilanih ekonomskih i socijalnih problema u društvu...

Leve i desne stranke o svemu tome, očito, imaju oprečna gledišta, dok birači koji nekome možda izgledaju zbunjeno, zapravo, sasvim jasno i glasno stavljaju svima do znanja da imaju sve manje poverenja u te tradicionalne političke stranke levog i desnog centra, od kojih u doglednoj budućnosti ne očekuju ništa dobro...