Vlada Srbije ne brine za Vojsku

Razgovaramo sa Vladanom Živulovićem jutro nakon što je televizija javila da su Mile Dragić i grupa oficira iz Ministarstva obrane dospeli u pritvor zbog korupcije. Aktuelna afera ne dotiče se Fonda u kojem je Živulović direktor jer, kako kaže, “Fond se bavi nekretninama”, ali dodaje, zainteresovan je kao advokat po profesiji.

Šta su vaša saznanja? Poslednje što smo čuli to je da je Mile Dragić u pritvoru skupa sa nekim od vojnih funkcionera.

- Do god se ne završi istraga, ako se podigne optužnica tek onda možemo nešto da pričamo. Ne znam ni kakav je ugovor ni šta je ni ima li mesta tu za gonjenje ili nema. Ali vidim na televiziji da je u pitanju mito. Ako je mito, znači, moraće da imaju neki jak dokaz – ili ovaj što je primio da prizna da je primio ili ovaj što je dao da prizna da je dao. Mito, to je teško dokazati, sem ako ga ne uhvatite na licu mesta na delu.

Kao čovek sa strane koji gleda, ja znam sigurno da to jesu potrebe. Tu nema dileme. Sad je samo pitanje koje izaziva sumnju kod svih, i ja to podržavam, a to je da li je trebalo u jednom udarcu završiti posao oko opreme, a ovamo imaš na drugoj strani – fali ti gorivo, fali ti hrana, nemaš para, hajde da ne pričamo šta nam sve fali u renoviranju Ratnog vazduhoplovstva, u modernizaciji, vozila su stara negde oko dvadeset do četrdeset godina.

Prilikom tog procesa pregovaranja između ministarstva i Mileta Dragića oko tih nabavki da li ste na bilo koji način bili uključeni u pregovore jer je bilo priča o tome da bi se deo opreme platio u nekretninama vojnim ili novcem od prodatih nekretnina?

- Ne. Ja sam se video sa gospodinom Dragićem dva ili tri puta. Zvao me je na sastanak da me pita šta to fond ima na raspolaganju, šta je to što ima vrednost. Ja sam mu objasnio da zaključak Vlade Republike Srbije koji je potpisao Miroljub Labus još iz novembra, a postoji i jedan zaključak iz decembra, da je on potpuno isključio prodaju vojne imovine sem u slučajevima kada je to neophodno za potrebe reforme Vojske. Propisana je procedura da direkcija za imovinu Vlade Srbije daje saglasnost.

Objasnio sam mu da je moguće da konkuriše na tenderu recimo za Katanićevu ulicu (zgrada Vojnotehničkog zavoda), da ponudi i da pobedi u klasičnoj varijanti tendera, da da najbolju ponudu, a onda eventualno možda postoji mogućnost da kaže: ne dam pare, nemam pare ali vam nudim opremu. Ali i za to je potrebna saglasnost vlade. Znači, Vlada Srbije kaže – može keš ili može oprema.

Znači, praktično su Fond potpuno isključili iz cele priče. Jedino što se u jednoj tački kaže da će novac dobijen prodajom takve imovine ići na naš račun u trezoru kod Dinkića. Nažalost, još ništa nije u Srbiji prodato od imovine da bi stigao novac. Objasnio sam to Dragiću.

Kad je bio taj sastanak?

- Recimo, pre oko mesec dana. Znači, nema teorije da on sa ministarstvom to ugovori neposredno. Procedura je da ministar odbrane određuje komisiju koja donosi odluke po tenderima ko je najbolji ponuđač.

Da li se Dragić interesovao i za objekte u Crnoj Gori?

- Rekao mi je da je zainteresovan eventualno za ovaj remontni zavod “Sava Kovačević” da on ima kupca ali da to nije on lično. Rekao je da ima neku ekipu koju bi rado doveo. Međutim, još nije raspisan tender.

Koliko shvatamo, na teritoriji Srbije niste ništa prodali?

- Ne. Da kažem grubo, potpuno smo isključeni iz cele te priče. Nažalost, stranci, strani investitori, svi zainteresovani dolaze ovde.

Do sada nijedna para nije izašla iz Fonda ni za šta, tako da u ovom trenutku imamo u računu milion dolara kod Dinkića na trezoru i kod Crnogoraca od prodaje nekog oružja milion i 600 hiljada.

To je čudno, tolike potrebe Vojske, a pare stoje.

- To je zato što postoji očigledno problem između dve republike u konceptu funkcionisanja Fonda.

Ko sedi u Upravnom odboru Fonda?

– U Upravnom odboru sedi ministar odbrane Davinić, zatim Maraš, Paskaš, predstavnik Vlade Srbije koga određuje Ministarstvo finansija, zatim predstavnik finansija Crne Gore, predstavnik Centralne banke Crne Gore i predstavnik Narodne banke Srbije. Oni su ti koji kontrolišu rad Fonda i donose konačne odluke.

Pretpostavljam da postoji neki interes koji stoji iza toga da se sabotira prodaja vojne imovine.

- Ja sam o tome par puta govorio. Ako je problem Fond, ako postoji nepoverenje Vlade Srbije u Fond koji nije sam sebe osnovao nego vladini ljudi u VSO i u Savetu ministara, ja sam rekao – ljudi, organizujte pri Vladi Srbije neku agenciju, neki fond pa vi radite to ali greh je da stoji ovako blokirana imovina.

Možda neko u Vladi Srbije ili u Ministarstvu finansija ima ideju da sačeka rasplet, da vidi šta će biti sa državnom zajednicom i procenjuje da će posle toga uloga Fonda postati prevaziđena.

- Moguće. To nije loše rešenje, sviđa mi se. Ali šta raditi u međuvremenu? Znači, zamrznuti sve, upropastiti Vojsku, da li je to pametno?

Ukoliko srpska vlada ima vremena da čeka sa reformom Vojske, ako znamo da i NATO i Evropska unija kažu da je osnovni uslov za ulazak, reforma oružanih snaga. Bez reforme oružanih snaga ti nemaš načina da reformišeš ekonomiju. Ti ako imaš haos u zemlji, nemaš bezbednost a podižeš privredu, to ne pije vodu. To sam ja rekao ljudima iz MMF-a kad su izašli sa idejom – otpustite vi dvadeset hiljada ljudi a mi ćemo da razvijemo mala i srednja preduzeća pa da uposlimo te ljude. Kažem: ljudi, vi dok počnete to, ovde će da proradi albanski sindrom, deca će po ulici da vuku kutije s bombama što je bilo u Albaniji, jer će ovi ljudi koji su sad u Vojsci da napuste svoja radna mesta.

Imate li vi neku tačnu procenu vrednosti imovine u Srbiji koja bi mogla da se proda?

- Frljali su se raznim ciframa. Teško je dati procenu. Zašto je problem? Kad je Vojska rekla pet milijardi, oni su svoje procene vršili na osnovu knjigovodstvene vrednosti. Tržišna cena, to je ona cena koju tržište nudi.

Evo primer Katanićeve. Ako su oni ponudili 16,8 a ovi su rekli: ma kakvi, to ne dolazi u obzir, a ovaj Mile ponudio pet, stigao nam je jedan papir u međuvremenu od neke grčke firme koja se već uključuje u neposrednu pogodbu i oni nude šest. Ne znam dokle će to da se izlicitira. Ko da proceni sad pošto je Katanićeva pa da idemo dalje.

Tu ima drugi problem kod imovine Vojske. Sve te najvrednije lokacije koje Vojska ima, na sve njih je bacila oko Vlada Srbije. MUP, BIA, Ministarstvo kulture, grad Beograd zgrada u Resavskoj gde je štamparija Vojske, to je ministarstvo obećalo gradu Beogradu za muzej.

Kad ste rekli “bacila oko”, mislili ste na javne potrebe?

- Da, za javne potrebe ali na bazi: dajte nam to yabe. Sad, ako vama ostane kasarna u Svilajncu, a sve one vredne stvari pokupi Vlada Srbije, onda nema para. To je već smešno. Onda ova zgrada gde su ovi ljudi povređeni u Nemanjinoj 9, tu je napravljen ugovor između Vlade Srbije i Ministarstva odbrane 1998. godine gde se Vlada Srbije obavezala da preda Ministarstvu odbrane 48 hiljada kvadratnih metara stanova. I ljudi uzeše ovu zgradu, useliše se, odnosno nisu se uselili, u međuvremenu je pala bomba ali oni su pre bombardovanja to uzeli a nisu dali ni dva kvadratna metra Vojsci. Ne pada im na pamet. Znači, ne možeš tako da se odnosiš prema vojsci kao da je tuđa.

Ovi iz žandarmerije kukaju – znam da im treba, i sad predstavnici vlade traže da MUP uzme Katanićevu. Ne vidim tu uopšte kod ljudi iz Vlade Srbije neku zdravu želju da pomognu Vojsci da stane na noge. To je bar moje lično mišljenje. Hoće da uzmu sve najbolje, neće ništa da daju. Znam da su bili dužni 900 miliona za deo vojnog aerodroma u Nišu. Ni to nisu isplatili.

S obzirom da je situacija sa vojnom imovinom takva kako ste izložili, da li razmišljate o tome da podnesete ostavku?

- Ja sam dva puta podnosio ostavku pa mi nisu dali. Jednom me je molio ministar odbrane da to ne uradim.

Sad opet sam nameran da to uradim ponovo. Međutim, sve ovo što se dešava toliko je ružno, sve ove afere po javnosti, onda moji prijatelji kažu – nemoj sad da podnosiš ostavku, završi ovaj posao, dovešće te u vezu sa ovim, pa sa onim, šta će to tebi. U svakom slučaju ne pada mi na pamet da ostanem jer stvarno nema posla ovde.

Vi ne vidite neki materijalni interes nekoga u Vladi Srbije ili bilo koga ko sabotira prodaju tih nepokretnosti u Srbiji nego mislite da je reč o neracionalnosti, neukosti?

- Da se razumemo odmah, s jedne strane, postoji jedno neznanje u Vladi Srbije, odnosno bolje rečeno neinformisanost jer vidim da se oni pozivaju na Zakon o imovini, odnosno Zakon o sprovođenju Ustavne povelje. Taj zakon u članu 21 stav 3 kaže: Zabranjuje se prodaja imovine (i vojne između ostalog) do donošenja novog zakona o imovini. I daje se neki rok od šest meseci i prošlo je već tri godine od toga i niko nije to uradio, niti je donet zakon o imovini, niti ga ja vidim na vidiku.

Međutim, cela priča s tom korupcijom u Srbiji je počela očigledno od određenih krugova koji su bacili oko na to. I sad u toj nekoj borbi koja postoji ko će to da prodaje, opet nesrećni završetak je da niko ne može da prodaje, sve je blokirano i sve stoji.

Onog momenta kad je Davinić došao i kada je Fond počeo da radi, on je pozvao mene znajući da sam ja u toj priči od početka. To je bilo logično. Nije me opozvao da budem direktor Fonda nego je predložio, a to je Savet ministara usvojio – direktor Fonda bio je čovek iz G17 plus, ne znam da li se to zna, a njegovi zamenici po statutu i sistematizaciji ispred Crne Gore gospođa Olivera Ilinčić koja je bila savetnik Marovićev za finansije i ja ispred Srbije. Takav je bio predlog ministra. Vrlo brzo ovaj čovek koji je vodio tu priču napravio je nekoliko poslovnih poteza sa bankama koje ja i gospođa Olivera nismo mogli da prihvatimo. To su bile neke čudne poslovne odluke...

Na šta tačno mislite?

- Čovek je otišao kod dve njihove banke – Delte i Komercijalne i zaključio s njima da otvori račun bez kamate. Da li bi vi dali pare banci bez kamate? Ja ne bih. Ako dajem bez kamate onda nemam odgovor ako neko dođe i pita: zašto si to uradio? Mi nismo hteli u tome da učestvujemo i tražili smo od ministra da nas razreši. Odluka ministra bila je da razreši njega i da postavi mene za direktora a nju za mog zamenika. On ima to pravo. Moguće je da od tog momenta G17 plus nije bio srećan sa tim izborom jer ja nisam član nijedne stranke i očigledno, ni jedna od stranaka u Srbiji nije imala mogućnosti da me kontroliše, pa verovatno pošto nisu mogli da me kontrolišu, nisu mogli da usmeravaju neke njihove ideje stranačke ili biznis, onda su rešili da to ukinu. Verovatno im je bilo nezgodno da me skinu jer nisam ništa prodao pa gde da mi nađu razlog i neku aferu da mi nameste i onda su najjednostavnije rešenje našli da me blokiraju i da to ne rade. Ja tako vidim.

Tu imamo i taj detalj da celom pričom upravlja Ministarstvo finansija i G 17 plus, koja je protiv državne zajednice.

- Pa to je njihov program i plan. Sad kad meni stranci dođu ovde ali u nekoj drugoj funkciji, pitaju me kakav je odnos Vlade Srbije prema Crnoj Gori. Ja kažem: znate li vi kakav je? Oni kažu: ne znamo. – Ne znam ni ja. Kako ja da znam kad se premijer zalaže za državnu zajednicu a njegov prvi pomoćnik za samostalnu Srbiju. Kakva politika može iz toga da proistekne?

Vojnotehnički zavod Kako komentarišete što niste obavili nijedan posao u Srbiji? Da li je to zbog one poluafere koja je izbila oko Katanićeve ulice? - Taj posao su dogovorili Ministarstvo odbrane i koliko sam ja video, uglavnom Srbi iz Amerike. Doduše, bilo je i Amerikanaca iz Hjustona. To su pregovori koji su vođeni šest meseci ranije i onda sam ja kao direktor Fonda pozvan da taj deo tehnički zaokružim. Znači, ministarstvo je dalo zeleno svetlo da se zaključi ugovor sa firmom Meridijan Houm. Učestvovao je i potpredsednik Labus i ministar Davinić u pregovorima. Tada je ministar, ne znam po kom osnovu, doneo odluku da se ide na neposredno pregovaranje između Ministarstva odbrane i potencijalnih kupaca do kraja prošle godine u nekom periodu od četiri meseca. Oni su očigledno procenili da je to efikasniji način, što im je omogućavao neki vojni propis. Znači, šta je odradio Fond? Fond je samo na tenderu izabrao najpovoljniju ponudu od strane oditorske kuće da izvrši procenu, jer su došli već sa gotovom pričom – dajemo Katanićevu a hoćemo da nam Amerikanci grade Bežanijsku kosu, koja je već podeljena ljudima a nije počela gradnja. I onda smo mi angažovali taj čuveni BDO – to je neka firma iz Brisela, naravno, domaći ljudi unutra – i oni su izvršili procenu i rekli da 16,8 miliona košta Katanićeva a 24 miliona košta da se izgradi 400 stanova i ne znam koliko lokala na Bežanijskoj kosi. Onda smo mi pitali obe strane da li prihvataju ovu procenu. Oni su rekli da prihvataju, s tim što je uslov bio da iz posla Fonda, znači ovo što mi radimo odnosno tad smo mislili da ćemo raditi, da doplatimo Amerikancima razliku, naravno kad se završi ceo posao, da im uplatimo sedam i po ili osam miliona. I onda je nastalo da je to pljačka stoleća, da smo oštetili državu i da je to katastrofa. Do sada na ovim tenderima jedina ponuda koja je stigla za Katanićevu, ja sam član komisije, na prvi tender niko se nije javio, Uprava prihoda Vračara procenila je na 23 miliona evra Katanićevu, a u drugom izvlačenju se javio Mile Dragić sa ponudom od pet miliona. Po propisima srpskim, kad dva tendera prođu neuspešno, ide se na neposredno ugovaranje. Baš me interesuje za koliko će da se pojavi kupac, pa da ne bude slučajno pljačka milenijuma posle ove pljačke stoleća koju su omeli. Ne verujem, ali hajde da ne malerišemo, ta cena od 16,8 koju smo postigli kroz procenu vrednosti ove firme, teško će se postići. I ko će da odgovara za tu štetu za državu, ako nismo odradili posao, to je pitanje.