Ženska linija

Panika koja je zahvatila pravosudne organe najava je novih hapšenja, što ni policija ne spori. LJubomir Vučković je osumnjičen za primanje mita a Milan Radovanović se tereti za odavanje službene tajne. U pritvoru su i LJubinko Gobeljić, brat donedavnog direktora Vojvođanske banke Zvonka Gobeljića, kao i dve Novopazarke – Yeva Zekić i Laida Plojević. U policiju su privođene i estradna pevačica Lela Andrić, kao i supruga tužioca Radovanovića. Svi oni se terete kao deo organizacije koja je pokušala da izdejstvuje ukidanje pritvora članovima “kruševačke grupe” koju predvodi Zoran Jotić Jotka i ovaj slučaj vrati na ponovno suđenje.

Pored upitanosti o razmerama korupcije, ova afera otvara i niz pitanja vezanih za sudske procese čiji su akteri upravo ova dva nosioca visokih pravosudnih funkcija, kao i šta bi se desilo da do njihovog otkrivanja nije došlo. Sumorni zaključci se već naslućuju. Ako “kruševačka grupa” može da se nađe na slobodi uz pomoć sudije Vrhovnog suda, nad kojim nema priziva jer su odluke ovog suda konačne i pravnosnažne u svim slučajevima teškog kriminala, šta će se tek desiti sa procesima koji najviše pobuđuju pažnju javnosti, za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Zorana Đinđića? Pogotovu ako je u ceo slučaj umešan upravo tužilac koji zastupa optužnicu protiv okrivljenih za atentat na premijera.

“Bilo bi zaista tragično da je to svakodnevna pojava i da je korupcija u pravosuđu uzela neke neverovatne razmere”, smatra Slobodan Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine, ističući da je to pojava koje ima u svim segmentima društva.

Otud i dvostruki pogledi na korupciju kroz prizmu slučaja najnovijih hapšenja u pravosuđu. Pozitivni efekti, dugoročno gledano, vide se u iskazanoj spremnosti da se konačno sa korupcijom uđe u otvoren obračun. I to ne samo u nekim marginalnim segmentima života, nego i u onim ekskluzivnim i do sada nedodirljivim. S druge strane, loše je da se korupcija otkriva u najvišim instancama sudske vlasti, što će kratkoročno još više umanjiti poverenje u sud i pravnu sigurnost, samim tim i u najosetljivije poluge pravne države.

Za Zorana Ivoševića, bivšeg sudiju Vrhovnog suda Srbije, ovo je “dobar znak”, što se napokon krenulo u otkrivanje onoga što narušava ugled pravosuđa. “Tome u prilog ide i najava da slučaj sudije Vučkovića neće biti jedini te vrste. To bi bio znak rešenosti da se sud dovede u stanje u kojem mora da bude – da objektivno, savesno i nepristrasno pruža zaštitu prava građana i ostalih pravnih subjekata.”

Iz akcije koja je prethodila hapšenju može se naslutiti da se spisak uhapšenih neće završiti na Vučkoviću i Radovanoviću, kako je potvrdio i ministar policije Dragan Jočić. Ko je sve u akciji koja je trajala nekoliko meseci prisluškivan, koje sudije i advokati, koje ličnosti iz sfere politike, biznisa i estrade su uplele prste u pokušaj kriminalnog oslobađanja vođe “kruševačke grupe” Zorana Jotića Jotke za sada je operativna tajna najvišeg nivoa. Ali, i ovo što se zna dovoljno je za pometnju i paniku u srpskom pravosuđu.

Prema NIN-ovim saznanjima, Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) početkom ove godine došla je do informacije da je sudija Vučković navodno trebalo za 300 000 evra da, kao sudija izvestilac u predmetu Jotić, utvrdi i iznese niz formalnopravnih grešaka učinjenih u prvostepenom postupku, i tako omogući Jotkinoj grupi puštanje i odbranu sa slobode. Sasvim dovoljno da policija svoju pozornost usmeri prema Vučkoviću, Jotiću i LJubinku Gobeljiću.

Tokom operativnog rada utvrđuje se da je Gobeljić u stalnom kontaktu sa sudijom Vučkovićem. Čak imaju i zajedničku intimnu prijateljicu, izvesnu Tanju Z. Svi se često zajedno viđaju tokom ovog leta, a susreti Gobeljića i Vučkovića treba da uvere Jotića u pozitivan ishod rasprave na Vrhovnom sudu. Da cela operacija ima i šire razmere pokazuje i značajan angažman koji u aferi ima poznata folk-pevačica Lela Andrić, kao kućna prijateljica Radovanovića. Veza između pravosuđa i mafije uspostavljena je preko “ženske linije”, naime Lela Andrić kontaktira sa suprugom zamenika specijalnog tužioca Radovanovića i preko nje saznaje za akciju koju vodi policija, što prosleđuje Gobeljiću. A gde je estrada, tu su i biznis i politika.

Čitava operacija hapšenja je izvedena uoči samog zasedanja veća Vrhovnog suda, u kojem je Vučković trebalo da bude sudija izvestilac. Da je Vrhovni sud stigao da donese odluku, ona više ne bi mogla da se izmeni. Policija je požurila i zbog toga što je informacija o uhođenju, preko Lele Andrić, procurila.

Ima i teorija da rezultat akcije nije bio samo praćenje osumnjičenih i članova Jotkine grupe, već da je neko iz podzemlja “propevao” i “otkucao” neke nosioce pravosudnih funkcija i njihove veze s kriminalcima, kako bi za sebe “izdejstvovao” bolji status pred sudom. Iako je spisak takvih lica podugačak, najčešće se prstom upire u Dejana Milenkovića Bagzija, koji inače važi za veštog i domišljatog kriminalca. Na sebe je skrenuo pažnju već na drugom pojavljivanju pred sudom u slučaju suđenja optuženima za ubistvo premijera Đinđića, kada je izjavio da je spreman da, uz određene uslove, iznese sve što zna o prljavim poslovima visokih državnih i sudskih funkcionera, koje je nazvao “krokodilima”.

NJegov najljući neprijatelj u to vreme i prvi “krokodil” sa spiska je LJubiša Buha Čume, glavni svedok saradnik u slučaju ubistva premijera na osnovu čijeg svedočenja je i podignuta optužnica.

Nešto o tome svedoči i Dušan Mihajlović u svojoj memoarskoj prozi, gde između ostalog govori i o moći pripadnika “surčinskog klana”, njihovim vezama i uticaju na strukture vlasti, pa i sudsku.

U svojoj knjizi Mihajlović na jednom mestu kaže: “U jesen 2001. godine na jednom neformalnom druženju pripadnika bivše vlasti, na kome se našao i Čume, neko je počeo da priča o tome kako ima problema sa sudovima po Beogradu. Neko drugi ga je glasno posavetovao: ‘Čume može da ti pomogne preko svojih veza u pravosuđu.’ I LJubiša Buha je tada izgovorio jednu rečenicu, koja me potom neprestano proganja: ‘Nemoj, brate, da brineš! Treba samo da vidim o kom sudiji je reč, jer 60 odsto sudija u Beogradu je na mom platnom spisku!’”

Sve se to mora imati u vidu kada je u pitanju poslednje hapšenje sudije, tužioca i njihovih saučesnika. Ovo hapšenje naročito baca senku na suđenje optuženima za ubistvo premijera Đinđića i na validnost same optužnice, koja se u najvećoj meri oslanja na izjave svedoka saradnika. Tužilac Radovanović je svojevremeno radio i na slučaju ubistva Surčinca Zvonka Plećića Pleće, za koje je bio optužen Andrija Drašković. Naime, tada je Radovanović u optužnici protiv Draškovića naveo da su optuženi u Plećića “počeli da pucaju”, kada se on “desnom rukom uhvatio za pojas”, ne navodeći nijednog trenutka i to da je Drašković “overio” Plećića kada je ovaj pao na zemlju, iako je taj podatak stajao u zvaničnoj policijskoj prijavi.

I za sudiju Vučkovića se sada pominje da je bio izvestilac u predmetu kriminalne “pančevačke grupe”, kada je veće Vrhovnog suda Srbije donelo odluku da poništi prvostepenu presudu. NJegov slučaj samo podseća na nedavne kritike na račun Vrhovnog suda Srbije da redovno obara presude nižih sudova i to u onim predmetima koji najviše interesuju javnost. Najčešće pominjani predmeti su: presuda Saši Cvjetanu, pripadniku “Škorpiona”, osuđenom na 20 godina zatvora za ratni zločin u Podujevu; ukidanje presude Novosađaninu Nenadu Opačiću, osuđenom na 15 godina zatvora zbog otmice i pokušaja ubistva, ukinuta presuda Prvog opštinskog suda o oduzimanju kuće na Dedinju bivšem predsedniku Srbije i SRJ Slobodanu Miloševiću iz procesnih razloga i poništen zaključak Uprave za zajedničke poslove republičkih organa, kojim je prekinut postupak za priznavanje prava na penziju Miloševiću, kao bivšem predsedniku države...

Otuda i pitanje postoji li mogućnost preispitivanja predmeta koji su pod sumnjom i eventualna obnova postupaka? Baš u Vrhovnom sudu postoji Nadzorni odbor, kao poseban vid unutrašnje kontrole. Problem sa njim je što postupa samo u odnosu prema nižim sudovima ali ne i prema samom Vrhovnom sudu. “U nastaloj situaciji moralo bi nešto da se preduzme i na zakonodavnom nivou, jer je došlo do kardinalnih, očiglednih slučajeva korupcije, a da ne postoji telo koje bi moglo da ispravlja greške”, kaže advokat Slobodan Šoškić. “Jeste da se od sudija traži da budu božanski pravedni, ali kontrola i zaštita od greške morali bi da budu mnogo prizemniji.”

Drugim rečima, osporavanje okončanih predmeta je nemoguće. Zakon je tu jasan i poziva se na striktnu primenu pravila “Non bis in idem” (ne može se dvaput suditi o istom). Čak ni sa novim dokazima. Naš Zakonik o krivičnom postupku sada kaže da niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravosnažnom presudom oslobođen, ili je protiv njega postupak pravosnažno obustavljen. Ukoliko je u pitanju postupak koji nije pravosnažno okončan, nego je presuda samo ukinuta i vraćena na ponovno suđenje, a bilo je i takvih slučajeva, tada su prvostepenom sudu otvorene sve mogućnosti, uz ograničenje koje se tiče jednog drugog pravila krivičnog postupka – to je zabrana preinačenja nagore. Ukoliko je žalbu izjavio i tužilac, sve mogućnosti su i dalje otvorene. Srećna je okolnost da nijedan od pomenutih slučajeva koji su u svetlu poslednjih događaja sporni, nije pravosnažan, dakle, još uvek su otvoreni.

Ako je za utehu, baš u otkrivanju učesnika poslednje afere, pored policije, svoju ulogu su imali i pravosudni organi. Sudija Vučković je prisluškivan i praćen. Neko od njegovih kolega, bar jedan od njih, to je morao znati. Kolege tužioca Radovanovića iz specijalnog tužilaštva su takođe znale da UBPOK već duže vreme “drži na oku” Radovanovića. Sve te mere određuje istražni sudija na predlog okružnog tužioca a sprovodi ih policija.

Pravosuđe to sigurno nije učinilo da bi potkopavalo i rušilo svoj ionako uzdrman položaj, već da bi očistilo svoje redove i steklo kakvo takvo poverenje kod građana zbog kojih i postoji.

Jotkina grupa Prema podacima iz policijskog zbornika o organizovanom kriminalu iz 2001, Zoran Jotić je organizovao krivično delo pokušaja ubistva bivšeg direktora cementare “Novi Popovac” i njegovog vozača Vođa grupe je zvani “Jotka”, a članovi su: Petrović Goran zv. “Peta”, Mitrović Milutin zv. “Mića Lujka”, Lazić Goran zv. “Okac”, Marinković Slavoljub zv. “Marinko” i “Saša”, Marković Goran zv. “Seljak”, Mandara Darko, Gajić Igor zv. “Gaja”, Stojanović Rade zv. “Gilda”, Ilić Dejan zv. “Beba”, Tasić Goran zv. “Tasa”, Vulović Zvonimir zv. “Zone”, Kojić Vladan zv. “Koja”, Milojević Miloš zv. “Miša DŽoka”, Mitrović Dobrivoje zv. “Ćaša”, Milošević Dejan zv. “Deja svinja”, svi iz Kruševca, Živković Živorad zv. “Žika” iz Vučaka i Živanović Nikola zv. “Fifi” iz Trstenika. Grupa se bavi krijumčarenjem opojnih droga, oružja, vršenjem iznuda uglavnom na štetu uspešnijih kruševačkih privrednika, reketiranjem, falsifikovanjem novca i dr. Poslednjih šest godina Jotić, Petrović i ostali članovi njihove grupe dovođeni su u vezu sa izvršenjem više krivičnih dela ubistava i ubistava u pokušaju na području SUP-a Kruševac i Jagodina. Za izvršenje ovih krivičnih dela korišćeno je oružje i eksplozivne naprave različitih vrsta. Članovi ove kriminalne grupe ne prezaju ni od napada na pripadnike policije čak i uz upotrebu vatrenog oružja, što je do sada više puta evidentirano. Prema operativnim saznanjima, grupa pokušava na razne načine da “opere” novac stečen vršenjem krivičnih dela. Karakterističan je primer Jotićevog i Petrovićevog ulaganja u firmu “Balkantron” zajedno sa Jovanović Nenadom zv. “Mali Biya” (obrađen u dosijeu SUP-a Jagodina), bivšim visokim funkcionerom JUL-a i saveznim poslanikom. Firma se bavi proizvodnjom natron vreća koje služe za pakovanje cementa. Navedena trojica su, prema policijskim saznanjima, organizovali krivično delo pokušaja ubistva nad bivšim direktorom cementare “Novi Popovac” i njegovim vozačem, a da bi ga primorali da kupuje isključivo njihove natron vreće. Delatnost ove kriminalne grupe vezana je najviše za Kruševac i Jagodinu a radi se o jednoj od najorganizovanijih grupa na području Srbije, koja ima izuzetno jake veze sa grupama iz Beograda, Niša, Leskovca, Kraljeva i Čačka.