Prilog istoriji usahle muškosti

U prošlonedeljnom tekstu na ovom mestu, u rubrici “Hipokratija”, pomenut je francuski doktor Sergej-Serž Voronof, inače ruski emigranat, kao i njegov nekadašnji ( dvadesete godine prošlog veka) avanturistički pristup hirurškom lečenju muškosti. Taj detalj iz teksta doveo je do mnoštva obraćanja redakciji NIN-a. Iz Toronta je stigla elektronska pošta sa upućivanjem na čitanje prošlonedeljnog The Journals of Gerontology Series A 60:142-147 (2005) i članka doktora Arnolda Kana. Osim toga, preporučena je i tek izašla knjiga „ Očuvanje plodnosti”, doktora Togasa Tulandija i Royera Gosdena sa Mekgila u Torontu ( izdanje CRC Pr I Llc. Toronto, 2005), iz čijeg se sadržaja vidi da je doktor Voronof imao dobre ideje. Po mišljenju doktora Hrvoja Vukušića, specijaliste – urologa iz Kanade, doktor Arnold Kan sa uvažavanjem govori o Sergeju Voronofu, svojevremeno poznatom po korišćenju majmunskih testisa u lečenju seksualnih problema evnuha u Kairu i bogate gospode u Parizu, za razliku od NIN-ovog autora koji se podsmeva, piše gospodin Vukušić.

To može biti tačno, ali je takođe tačno da kao i ranije, medicina ni danas ne oskudeva u maherima svake vrste. A što se tiče podsmeha, ukoliko se iz teksta mogao nazreti, mora se smatrati neumesnim.

No, ni Amerikanci u medicini nisu uvek bili neki naročiti čistunci. Yon Brinkli se smatra dosad najvećim lovcem na pripitomljene jarce i čovekom koji je ojadio na hiljade najboljih primeraka ove vrste, lišavajući ih testisa, što mu je omogućilo da napravi 16 000 transplantacija mnogobrojnim kandidatima širom Amerike, koji su brižno vodili računa da ne izgube svoje mesto na dugačkim listama za čekanje. Vrhunac slave dostigao je 1937.godine.

Pacijenati doktora Voronofa nisu se ni na šta žalili posle operacije, osim na preterane seksualne prohteve ( neki savremenici nisu bili baš sigurni u tačnost tih navoda) za razliku od mister Brinklijevih nosilaca nakalemljinih proizvođača spermatozoida, koji su tužili svog doktora, izjavivši da posle operacije ne mogu da se oslobode nagona za pasenjem trave! Dr Brinkli je zbog toga izgubio lekarsku licencu, ostao bez omiljenog posla i odao se čarima alkohola.

Iz Harkova se javio Genedij Fjodorovič Gromov koji tvrdi da doktor Sergej-Serž Voronof, njegov rođak po majci, nije nikada svraćao u bivšu Kraljevinu SHS budući da je u Francusku dospeo pre nego što je ova nastala i da nikad nije radio u Srbiji, tj. Zaječaru, kao što je navedeno u NIN-u. Naprotiv, on je 1903. kao dete stigao u Pariz, gde je završio medicinu. Gospodin Gromov upozorava da se u metodu doktora Voronofa nije radilo o pukom ubacivanju” jajičko v mošonka” nego da je “jajičko” bivao preko “semenoj kanjati” povezivan sa “semenoj puzrek”, što je dovodilo do povećanja broja spermatozoida u jedinici ejakulirane mase. Tako o tome gospodin G.F.Gromov.

Preko Narodnog muzeja u Zaječaru dobili smo obaveštenje da je gospođa Leposava Milovanović, naš ugledni istoričar umetnosti, posle višegodišnjeg proučavanja zaostale sudske i medicinske dokumentacije sa početka prošlog veka, ustanovila da je Zaječar bio mesto lečenja usahle muškosti uz pomoć skalpela. Suprotno tekstu u NIN-u koji u svojoj površnosti nije dovoljno istakao okolnost da je u Zaječaru bio presađen testis sa čoveka na čoveka, u članku Podmlađivanje hirurškim putem u Zaječaru 1926. god., Timočki glasnik 29(2004) 115-117, izneti su rezultati višegodišnjeg istraživačkog posla o jednom od načina restauracije muškosti. Listajući beogradsko “Vreme” od 15. jula 1926. do 27. marta 1927, gospođa Leposava Milovanović je utvrdila mnoge činjenice od značaja za našu nacionalnu medicinu. Ondašnji dopisnik “Vremena” iz Zaječara u jednom svom tekstu o problemima nastalim posle tamošnje transplantacije testisa “sa čoveka na čoveka” navodi da je taj list već pisao o operaciji učinjenoj 23. maja 1926, “kad je lekar zaječarske bolnice, g. Pjotr Vasiljevič Kolesnikov izvršio kalemljenje polnih žlezda starcu od 60 godina, inače, svom kolegi dr Zdarskom, ali na sasvim drugi način od onog koji primenjuje njegov čuveni zemljak, doktor Voronof, jer u celom Zaječaru, a valjada i u celoj Srbiji, ne postoji živa šimpanza”. Šimpanza je zamenio zločinac, Ilija Krajan, na smrt osuđen zbog ubistva sa predumišljajem. U tekstu se dalje navodi da je “operacija odlično uspela i da se nekoliko meseci kasnije dr Zdarskom vratila podmlađena snaga, a ni zločinac Krajan nije izgubio sposobnost, jer mu je još uvek ostala jedna žlezda. I tako, pored lepog eksperimenta, kojim je nauka obogaćena, imali smo na svetu tri srećna čoveka više: g. dr Zdarskog, koji se podmladio, Krajana koji je spasao glavu i g. dr Kolesnikova koji je postigao uspeh”.

U “Vremenu” od 7. februara 1927. izlazi tekst poslat iz Pariza: Kako Voronof zamišlja buduće generacije. Doktora je intervjuisao novinar Dejli ekspresa: “Kroz 50 godina, zahvaljujući kalemljenju majmunskih žlezda, dužina čovečjeg života biće udvostručena”, rekao je Voronof. List dalje navodi: “Po molbi doktora Voronofa, španska i francuska vlada zabranile su izvoz šimpanza iz svojih kolonija sem za naučne ciljeve. Kralj Albert je naredio da se u jednom delu Konga stvore naročita odgajilišta šimpanza.”

Sledeće godine, 15. marta 1927, sreski načelnik iz Zaječara g. Mihajlović biva izveden na sud jer je odlaganjem smrtne kazne Iliji Krajanu omogućio zločincu “da se razboli od hernije” i da ga poznati hirurg Kolesnikov zbog toga operiše. Naknadno, zločincu Iliji Krajanu zbog bolesti je preinačena smrtna kazna na 20 godina robije. Na sudu, doktor Zdarski je morao dokazati da mu je povraćena muškost. Način izvođenja dokaza nije poznat.

Posle Drugog svetskog rata doktor P.V. Kolesnikov je živeo u Argentini u kojoj je umro 19. jula 1962. godine.

Momčilo B. Đorđević

(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)