Mačor gospodina Gašparovskog

Da li ste nekad, od silnog vremena, razmišljali o tome da je Platon bio obična yukela? Prvo, ime mu i nije Platon, već Aristokle. A to vam je kao kada neki đilkoš iz Lajkovca nadene sebi nadimak Tarzan ili Rambo. Pa još izmisli da je dva puta pobeđivao na olimpijskim igrama i to u rvanju i bacanju diska. A Platon kao na grčkom znači plećat, širok. Kao, šatro, em je bio plećat, em širokih misli, ma ‘ajte molim vas! Od te protuve, dakle, svašta se može očekivati. Hoću reći, ako je bio Sokratov učenik, onda su Platonova dela, u stvari, zapisnici sa Sokratovih pederskih seansi. A ako su to, zaista, Platonovi filozofski dijalozi sa samim sobom, onda Sokrat, jednostavno, nije postojao!? Odnosno postojao je, ali kao Don Kihot što je postojao.

A zašto je Platon još yukela? Nije li išao kod tiranina iz Sirakuze da tamo pravi idealnu državu, a to ti je kao da kod Mila Đukanovića probaš da sprovodiš ekološko, civilno društvo. A kad je propao u Sirakuzi, onda je, kao, otvorio filozofsku Akademiju za razmaženu dobrostojeću atinsku mladež. Školovanje tim dečacima je papreno naplaćivao i pri tom ih ševio. I objašnjavao im je da ih ševi za njihovo dobro, da im produva čakre da bolje shvate njegovu filozofiju. Najviše je Platon radio na Aristotelu, a ovaj posle na svojim učenicima i to vam je ta bušna strana klasične metafizike.

Ali, ‘ajde, čik, napiši sve to! Da Sokrat nije postojao, da je Platon yukela i da je ta “tročlana banda” (Edvard de Bono) “izbacila na površinu hrišćanstvo” i tako odredila kulturu Zapada. Objavi to, moj bajo, pa ćeš da imaš posla sa akademikom Nikolom Miloševićem u “Svedoku”, a što se NIN-u i desilo.

Na sve to i moja Crna iz Vrčina dobila dvojnika u literaturi. Elem, zovu me u petak da obavezno dođem u Francusku 7 na promociju “Beogradskog mačora” Stanislava Gašparovskog. Dobijem i knjigu. Na naslovnoj strani nakostrešeni mačor sa belim šapama i belom zvezdom na grudima kao onaj moj nesuđeni zet Puki Koperfild sa Dorćola. Na poleđini knjige Momo Kapor:”... Puštam Beogradskog mačora da iz štamparije i korica ove knjige slobodno krene da lunja po beogradskim krovovima i dimnjacima u noćima punog meseca sve dok ne otkrije neku novu knjigu”. Kapor još kaže da se u “Beogradskom mačoru” ljudi pretvaraju u mačke. A ako je to moguće, onda i mačke mogu da se pretvaraju u ljude. Uostalom, i Pitagora se sećao kako je u jednom životu bio konj, divni beli konj. Tek mnogo kasnije postaće filozof. Zapamtite to, Srbi moji, biće vam važno za poentu ovog teksta, ali i za poentu vašeg života...

Kratke priče “Beogradskog mačora” prvobitno su objavljene “u istom hronološkom redu” u periodu od avgusta 2003. do decembra 2004. godine, u brojevima 6 do 40 beogradskog lista “Ogledalo”. A moja Crna je, kao što znate, u NIN-u počela da se pojavljuje dosta ranije još dok smo srećno živeli u Tošinom bunaru. Eh, koji je to život bio! U dvorištu, pod starim orahom, među starim bogovima...Dok me nije srušila Direkcija za građevinsko zemljište.

Gospodin Gašparovski (60), još pri upoznavanju, saopštava mi da ne zna za moju Crnu. I, što mu ne bih verovao? Čovek živi, već, dugo u Londonu i ozbiljan je biznismen. Ali, ako Gašparovski ne zna za moju Crnu, a piše o “Beogradskom mačoru”, onda znači opet Jung nešto sinhronizuje...Inače, gospodin Gašparovski završio je Fakultet za naftu u Parizu i radio dvadeset godina u naftnoj industriji za dve američke korporacije. Bio je čak regionalni direktor za Evropu, Afriku i Bliski istok. Poslovi kojima se bavio pomogli su mu da bolje od drugih spozna savremene ekonomske odnose i razume način funkcionisanja Zapada i prirodu njegovog odnosa prema zemljama trećeg sveta. Gospodin Gašparovski je, inače, sekretar Komiteta za mir na Balkanu pri Britanskom parlamentu. Član je Britansko – srpske alijanse i zajedno je sa Mišom Gavrilovićem i Markom

Gašićem, u vreme NATO agresije, organizovao demonstracije ispred Blerove rezidencije u Londonu, koje su trajale, neprekidno, 87 dana. Kao član Saveta Sabora dijaspore godinama je radio na prikupljanju pomoći i obnovi zemlje posle NATO bombardovanja...

E, sad, zašto me K. G. Jung upućuje na g. Gašparovskog? Zašto nas upoznaje u Udruženju književnika Srbije? Gašparovski ima odgovor: “Možda Jung hoće da spari vašu Crnu i mog Beogradskog mačora i da se iz te veze rodi puno rasnih crnih mačića...” Naravno, virtuelnih mačića. Jer, “Mačor” gospodina Gašparovskog samo tako i postoji.

Na promociji “Beogradskog mačora” govorio je i Moma Dimić. Govorio je o “sviftovskom karakteru u pričama Stanislava Gašparovskog”. A posle kad se krenulo u ćaskanje i deljenje autograma, Moma Dimić, sa kojim sam nedavno bio na jednoj ciganskoj svadbi, pita me, iznebuha: “Je li? Da nisi i ti beli Ciganin?” Ali, ne možeš mene iznenaditi! Te kažem: Nisam. Mada su moje karmičke veze sa Ciganima mnogo dublje i jače nego što su veze Nemanje Kusturice sa njima. Sa Ciganima sam još otkad sam ih sa Aleksandrom Makedonskim sreo u Indiji... Kada su mislili da smo beli bogovi.

A onda, tog popodneva, sedim sa g. Gašparovskim u “Maderi”. Tu je i moj Miško, producent “Zone Zamfirove”. I kaže mi, iz čista mira:

“Je l’ znaš da je Kusturica snimio novi kratki film? Zove se ‘Beli Ciganin’”(!!!?) Opet, dakle, Jung, Jung. A taman sam pomislio da me je ostavio, nije bio sa mnom još od avgusta kada je otišao na vodopade Rajnfala, u Švajcarskoj. Beli Ciganin i Beogradski mačor. Šta li će se, Gospode, iz toga izroditi?

Kad, tiruli, tiruli, usred Skadarlije, zove me moj Templar sa Dorćola. “Halo, Aristotele, je l’ to tebe akademik Nikola Milošević zeza u ‘Svedoku’?” I, klik! Prekine se javka.

Krenem da tražim “Svedok” po Skadarliji. Pripiti Slovenac mi se unosi u lice i sriče: “Ja volim Srbiju..” A što je ne bi voleo, prijatelju!? Šta su ti Srbi ikad nažao učinili!?

I ne nađem “Svedok”.

Zato sam svu noć snevao kako se Sokrat pretvara u crnog mačora, a Pitagora u belog konja. A onda se i gospodin Gašparovski pretvorio u crnog mačora i “gluvari tako nemim i usnulim gradom”. Gluvarim i ja u gluvo doba noći, tražim “Svedok” ali na svakom kiosku mi kažu da je sav tiraž otkupio akademik Nikola Milošević da se divi svom tekstu u kome je opleo NIN zbog onog Platona yukele. Ufff, kako su bili košmarni ti snovi! Ali, nije od lošeg skadarlijskog vina već što sam oboleo od Junga.

Tek, u nedelju, nađem “Svedok”, a u njemu akademik Nikola Milošević bljuje vatru na NIN što smo, eto, objavili intervju sa Edvardom de Bonom, pa tekst Saše Stojanovića po kome je pitanje da li su Sokrat i Isus postojali, a na sve to je “neko od urednika izvukao baš to u antrfile i otisnuo velikim crvenim slovima”!? Profa Milošević jetko kudi: “Nema, međutim, na čitavom belom svetu nikog ko bi izrazio sumnju u Sokratovo postojanje”!? Pa niko na svetu, moj profo, do Kopernika nije izrazio sumnju da se Sunce okreće oko Zemlje! Niko na svetu nije rekao ni da je Troja bila na Dunavu, a nje, eno, gde stoji na ušću dveju reka ispod Avale! Uvek neko prvi mora da kaže nešto važno za ljude i tome uvek daju da popije pehar kukute ili ga raspnu, spale na lomaču...

Sa tim mislima zaspim, a u snu mi dolazi moja Crna iz Vrčina i mudro me savetuje: “Razmišljaj o tome da je Sokrat samo mačor onog yukele Platona!”

U nedelju je gospodin Gašparovski odleteo za London, ali na stočiću pored mog kreveta ostao je njegov “Beogradski mačor”. Ostao je da živi. Samostalno, virtuelno. Kao Sokrat, kao Platon. S tim što “Mačor” gospodina Gašparovskog sigurno nije yukela.