Pristanak

Ispod unutrašnjeg, centralnog retrovizora autobusa – ljuljuška se malo trojstvo. Maskota najboljeg fudbalskog kluba. Pored nje visi plastificirana zastavica davno prošle savezne radne akcije, u koju je vozač naknadno udenuo sličicu svetog Nikole. Uz sve je okačen i “aero-osveživač” u obliku konture jelke. Ovde, pozadi, to malo znači. Naime, prozori su zapregli, a ventilacija ne radi – pa izgleda da će putnici, iako smo tek krenuli, skapati od nedostatka vazduha. Lagano, sasvim lagano, ali sigurno, čulo mirisa pristaje...

Kondukter je čvrsto rešio da negodovanje, mada tiho, nadglasa prejakom muzikom. Pejzaži nestvarno deluju uz melos primeren nekim drugim krajevima. Kako prolazimo kroz gradove, kako se koji signal lokalne radio-stanice gubi, kondukter nepogrešivo pronalazi sličan program, čini se kao da je u čitavoj zemlji svuda čujna samo jedna jedina neprekidna emisija „Pozdravi, želje i čestitke”. Nema prilike koju nismo opevali. Neka se zna – slavimo. Lagano, sasvim lagano, ali sigurno, čulo sluha pristaje...

Negde na polovini puta – autobus skreće. Izlazak na pauzu traje duže nego što bi i inače, jer se svi guraju. Kafana je imenovana po slavnoj istorijskoj ličnosti. Da ne bi bilo zabune – naivno oslikan portret te istorijske ličnosti je iznad šanka, odmah pored cenovnika. Vlasnik je povratnik iz inostranstva. Međutim, vidi se, još uvek je naš čovek. Mršti se ako neko naruči “tursku kafu”. Naglašava, dok zapisuje u blokče: “Jedna naša kafa!” Uz “našu kafu”, zbog raspoloženja, preglasno pušta istu onu muziku. Ko je hteo slatku kafu – dobio je gorku. I obrnuto. “Naša kafa” je takva. Lagano, sasvim lagano, ali sigurno, čulo ukusa pristaje...

Bližimo se prestonici. To se zna po tome što autobus sve češće zastajkuje, kondukter istovara pakete i putne torbe koje su bližnji poslali jedni drugima. Kasnimo svega dvadesetak minuta, što je, istina, pomnoženo sa brojem putnika, nešto manje od dvadeset četiri časa... Autobus zalazi u spletove sve užih ulica u centru. Na jednoj raskrsnici čeka na semaforu. Uokolo, sa obe strane, nema jednog jedinog natpisa na ćirilici. Odnosno, da ne ispadne kako se preteruje, između dva sjajno osvetljena reklamna panoa, skupila se tabla na kojoj piše “Poslastičarnica”. Ima vremena da se pročita i ime vlasnika. Goranac je, nema sumnje. Verovatno je mislio da tako treba, hteo je da nam stavi do znanja kako nas poštuje, pa je azbukom naručio od firmopisca. Sada je, možda, i on zbunjen svim onim okolnim latiničnim natpisima. A možda se i navikao da bude različit. Lagano, sasvim lagano, ali sigurno, čulo vida pristaje...

Autobus najzad pristiže na dolazne perone. Putnici prikupljaju lični prtljag. Iako je korpa za otpatke prazna, svi ćuškaju plastične boce, kese od hrane i pročitane novine u razmake između sedišta. Pri čemu svako čini i jedan isti pokret rukama, tačnije rečeno dlanovima – prelazi prstima preko lica i kroz kosu. Uređuje se. Treba izaći... Posle tolikog putovanja, pod jagodicama prstiju, lice kao da nema isto obličje. Ipak, lagano, sasvim lagano, ali sigurno, i čulo dodira pristaje.