19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Krađa izuzetno poznatog umetničkog dela predstavlja onu vrstu krađe koja se gotovo nikada ne isplati. Naime, jedna je stvar ukrasti neko značajno umetničko delo iz galerije, a sasvim druga stvar pokušati ga prodati na tržištu; ovo drugo je neuporedivo teže i komplikovanije. Većina kriminalaca to shvata, tako da su krađe stvarno značajnih dela prilično retke, posebno ako imamo na umu da je većina tih dela izložena javno u muzejima i galerijama širom sveta. Ipak, poslednjih godina došlo je do povećanja broja krađa i to izaziva zabrinutost, ne samo kod galerista i osiguravajućih društava koja se bave osiguranjem umetničkih dela.
Kada neko umetničko remek-delo bude ukradeno, ta krađa sasvim prirodno dospe na prve stranice novina i u najvažnije naslove. Krađe umetničkih dela izuzetno su skupe: Mark Dalrimpl, londonski stručnjak za tu vrstu procena, kaže da se u Velikoj Britaniji svake godine ukradu umetnička dela u ukupnoj vrednosti od oko 300 miliona funti (istina, valja naglasiti da je ovde definicija umetničkog dela prilično široka, tako da tu spadaju i dekorativna i primenjena umetnost, satovi i nakit, na primer, o antikvitetima iz oblasti nameštaja da i ne govorimo). Globalno gledano, verovatno je reč o nekoliko milijardi funti godišnje. Interpol priznaje da se na ilegalnu prodaju kulturnih dobara često gleda kao na treći najtipičniji vid trafikinga, posle droge i oružja.
Sa stanovišta broja umetničkih dela, pa čak i njihove ukupne vrednosti, ogromna većina ukradenih umetničkih predmeta relativno su skromne vrednosti, što znači da vrede po nekoliko stotina, eventualno nekoliko hiljada funti. Takve predmete obično nije lako identifikovati, što znači da se mogu relativno lako preprodati, često i na ulici ili na poznatijim buvljim pijacama. Međutim, kako se proširuju i sistematski ažuriraju specijalizovane baze podataka, kao što je Registar ukradenih umetničkih dela, sve se bolje popisuju ukradeni umetnički predmeti sa kompletnom specifikacijom.
Samo, moramo praviti jasnu razliku između remek-dela i glavnine standardnih umetničkih dela koja bivaju ukradena. Remek-dela nije mogućno nigde prodati, budući da nema te aukcijske kuće ili preprodavca umetničkih predmeta koji bi se usudio da se time bavi; prema tome, tu nema ni govora o tržišnoj vrednosti. Kriminalac stvarno jako malo toga može da uradi sa ukradenom čuvenom slikom Munka ili Monea. Pa zašto onda uopšte krade takve slike?
Motivi za kraĐu: Do sada je utvrđeno šest mogućih objašnjenja za krađu umetničkih dela. Po jednoj teoriji, najpoznatija umetnička dela, ona koja su gotovo ikonička, kradu se po naruybini, za nekog privatnog kolekcionara koji je spreman da u samo njemu znanom skrovištu čuva svoju najomiljeniju sliku ili slike iz čuvenih svetskih galerija. Ta ideja o nekome ko je fantastičan poznavalac umetničkih dela i istovremeno fantastično bogat i isto tako fantastično beskrupulozan privukla je mnoge sineaste, ali poslednjih decenija u stvarnosti nije bilo mogućno pronaći takav primer. Sve dok nekoga ne pronađemo, verovatno ćemo na postojanje takvog znalca i naručioca krađe gledati kao na mit.
Drugi i verovatno najuverljiviji motiv jeste iznuda. U mnogim slučajevima odmah posle krađe nekog remek-dela pojave se zahtevi za isplatu određene svote novca, ali uprkos tome što se pokradeni vlasnici tada nađu u velikom iskušenju da stvarno isplate traženi novac koji je obično samo deo ukupne vrednosti dela i ponovo ga ponosno istaknu u svojoj zbirci, postoje vrlo jaki i sasvim pragmatični razlozi za odbijanje takve ponude (kao što postoje i pravna ograničenja, budući da je u većini zemalja zabranjena isplata otkupnine kriminalcima). Ko god bude platio sredstva koja se od njega traže, postaće još ranjiviji i sledeći put će ga biti još lakše opljačkati. Ako je reč o nekoj javnoj galeriji, podleganje uceni će verovatno ohrabriti i podstaći pljačke drugih galerija u zemlji.
Novac koji traže ucenjivači nikada se ne isplaćuje otvoreno; sasvim je druga stvar sa obećanim nagradama. Teorijski gledano, postoji jasna i nedvosmislena razlika između ucene i nagrade. Nagrade su relativno skromne, obično se kreću u iznosu od 10 do 100 hiljada funti za radove koji vrede nekoliko miliona funti (u ovom tekstu ćete naići na obećanu nagradu od 350 hiljada funti onome ko pomogne da se pronađe jedan ukradeni Pikasov portret što je sasvim neuobičajeno velika svota). Takav novac može se ponuditi i dobiti samo u specifičnim okolnostima i obično se ne isplaćuje nikome ko je bio umešan u pljačku, već nekom trećem licu ili licima. Naravno, lako se može dogoditi da su ta treća lica zapravo kriminalci koji su učestvovali u nekim drugim pljačkama. Po rečima M. Dalrimpla, kriminalci su često i najbolji informatori.
|
Deset najtraženijih ukradenih umetničkih dela Na ovom spisku deset najtraženijih ukradenih umetničkih dela u minulih deset godina, dela su poređana ne samo po svojoj finansijskoj vrednosti, već je uzet u obzir i uticaj nekih drugih činilaca, kao što je vrednost sa stanovišta istorije umetnosti. Zato se Čelinijev Slanik nalazi na prvom mestu, iako su neka druga dela sa spiska u novčanom smislu vrednija. Presudni argument bila je retkost dela – Čelinijev Slanik jedini je sačuvani juvelirski rad velikog majstora iz 16. veka, dok kada je o Munkovim slikama reč, pre svega o Kriku, postoji nekoliko verzija. Na trećem mestu na spisku nalazi se Madona sa preslicom, zbog toga što se u naučnim krugovima još vodi debata o tome da li je to stvarno delo Leonarda da Vinčija, ili je on možda samo delimično autor te slike. Zbog ograničenja od deset godina na spisku se ne nalaze slike koje su 1990. ukradene iz bostonskog muzeja Izabele Stjuart Gardner; tada je ukradeno ukupno 11 slika (Vermerov Koncert, tri Rembrantova dela, jedan Flinkov pejzaž, jedan Maneov portret, i pet Degaovih radova). Bilo je veoma teško odrediti koju će poziciju na spisku da zauzme neko od mnogobrojnih umetničkih dela ukradenih iz muzeja u Bagdadu; ipak, smatrali smo da je izvanredni rad u slonovoj kosti koji prikazuje lava kako napada Nubijca, pravi simbol svih užasnih gubitaka i štete nanete 2003. godine u Bagdadu. Tada su u opštoj anarhiji i pometnji poharana mnogobrojna umetnička dela. Prilikom izrade ovog spiska vodili smo mnogo više računa o krađi umetničkih dela iz javnih, publici dostupnih muzeja i galerija nego iz privatnih zbirki, uvereni da krađa iz svima dostupne galerije predstavlja veću društvenu štetu. Zato se na spisku nalazi samo jedno delo koje je opljačkano iz potpuno privatne zbirke, Pikasov Portret Dore Mar, ukraden sa jahte nekog Saudijca. Od deset navedenih dela osam čine slike, koje su očigledno i najskuplja umetnička dela. Skulpture su zastupljene sa dva dela – tu je Čelinijev Slanik i iračka slonovača. Interesantno je da nijedno od ovih umetničkih dela nije ukradeno u Sjedinjenim Državama. Verovatno je da su posle katastrofalne pljačke Bostonskog muzeja američki muzeji počeli da preduzimaju mnogo više mera zaštite nego što to čine evropski muzeji. Tri krađe su izvedene u vreme rekonstruktivnih radova, što je dodatno podsećanje da su takve situacije bezbednosno veoma riskantne. Većina navedenih krađa privukla je izuzetnu pažnju u svetu i o njima se veoma mnogo pisalo. O tri slučaja, međutim – pljački u Pjačenci, na saudijskoj jahti na Azurnoj obali i onoj u Poznanju – pisalo se veoma malo. Ono što je u svemu ovome ohrabrujuće, jeste činjenica da se umetnička remek-dela obično na kraju vrate vlasnicima. Tako je Ticijan lorda Bata ponovo izložen u Longlitu. Tri važna akvarela Van Goga, Gogena i Pikasa koja su bila ukradena iz mančesterske galerije Vitvort 27. aprila 2003. godine, već sutradan su vraćena. Godine 2001. zbirka Bejt je opljačkana treći put; ovom prilikom nestali su po jedan Gejnsboro i Beloto, ali su radovi pronađeni naredne godine. Te 2002. godine zbirka Bejt je i četvrti put opljačkana, kada je nestalo pet slika, ali su i one pronađene u roku od nekoliko nedelja. Pronađene su i slike ukradene iz Nacionalne galerije savremene umetnosti u Rimu, zbirke Nivagard u Danskoj i muzeja Brike (Most) u Berlinu. Zato verovatno ima osnova za predviđanje da će bar polovina remek-dela sa našeg spiska biti pronađena u narednih desetak godina. 1. Slanik, 1540-43, autor Benvenuto Čelini (1500-1571). Zlato, delimično emajlirano, na osnovi od slonovače, visina 26, dužina 34 centimetra. Ukradeno iz Muzeja istorije umetnosti u Beču, 11. maja 2003. Čelini je ovaj slanik napravio u Parizu početkom četrdesetih godina DŽVI veka za francuskog kralja Fransoa Prvog i to je jedini njegov sačuvan juvelirski rad. To je jedan od najvažnijih primera renesansne dekorativne umetnosti i procenjuje se da mu vrednost prelazi 40 miliona funti. Slanik je ukraden iz Rafaelove dvorane u Bečkom muzeju oko 16 sati. Lopov ili lopovi popeli su se na skele postavljene radi popravke fasade, razbili su prozor na prvom spratu i ušli unutra. Kada je razbijen prozor, uključio se alarm, ali je Čelinijev slanik bio u samom središtu dvorane, tako da nije bio u dometu senzora. Lopov je boravio u prostoriji manje od jednog minuta i očigledno je da je odlično znao šta traži (ostavio je, uostalom, nekoliko Rafaelovih slika, nije im čak ni prišao). Još uvek nije sasvim jasno zašto trojica čuvara nisu reagovala, ali se pretpostavlja da su oni pomislili kako je reč o lažnoj uzbuni. Čistač je posle četiri sata otkrio krađu. Nisu prošla ni puna tri meseca, a austrijskom osiguravajućem društvu “Unika”, specijalizovanom za muzeje, čije je usluge koristio i ovaj bečki muzej, stiglo je pismo u kome je zatraženo pet miliona evra u zamenu za Čelinijev rad. U koverti je bilo i nekoliko delića emajliranih ukrasa sa slanika. Odmah su se javili strahovi da će čitav slanik biti pretopljen kao lomljeno zlato, ali nema mnogo izgleda da se to dogodi pošto je u pitanju tanka zlatna folija koja sama po sebi nema veliku materijalnu vrednost. Nevolja je, međutim, u tome što je čitav rad izuzetno krhak, tako da postoji ozbiljna opasnost da bude oštećen u nestručnom ili ne sasvim pažljivom rukovanju. Ponuđena je nagrada od 33 hiljade funti svakome ko može da predoči neku informaciju o Čelinijevom slaniku i pretpostavlja se da će ta nagrada biti uvećana. 2. Krik (1893) i Madona (1893-1894); obe slike su delo Edvarda Munka (1863-1944). Tempera na drvetu, 84 sa 66 centimetara i ulje na platnu, 90 sa 69 centimetara. Slike su ukradene iz Munkovog muzeja u Oslu 22. avgusta 2004. godine. Krađa ovih dvaju Munkovih dela dogodila se u 11,15, petnaest minuta pošto je galerija otvorena za posetioce. Jedan od lopova bio je naoružan pištoljem i zapretio je čuvarima neposredno na ulazu. NJegov saučesnik je protrčao kroz prilično mali muzej i skinuo sa zida ove dve slike. Iako je u galeriji bilo još posetilaca, oni su bili prestrašeni i nisu uspeli da reaguju. Lopovi su potom otrčali do automobila koji ih je čekao i odjurili njime; docnije je taj automobil nađen napušten na udaljenosti od jedne milje. Policija je stigla u muzej 15 minuta posle krađe. Vrednost ovih dveju slika iznosi oko 65 miliona funti, po proceni Interpola koji se opet poziva na norveške vlasti. U blizini napuštenog automobila pronađeni su delovi ramova, što znači da je ova verzija Krika rađena temperom na drvenoj ploči verovatno oštećena. Dosad još nije ponuđena nikakva nagrada, ali postoji mogućnost da se to dogodi. 3. Madona sa preslicom, 1500-1510, autor (?) Leonardo da Vinči (1452-1519) Ulje na drvetu, 48,3 sa 36,9 centimetara. Ukradeno iz zamka Dramlanrig u Damfriširu u Škotskoj 27. avgusta 2003. godine. Tokom najvećeg dela 20. veka ova Madona sa preslicom, koja se nalazi u privatnoj zbirci vojvode od Baklua, smatrana je kopijom izgubljenog Leonardovog dela, ali je profesor Martin Kemp 1992. godine, kada je slika izložena u Škotskoj nacionalnoj galeriji, izneo tvrdnju da je ona bar delimično Leonardov rad. Otada se postepeno povećavao broj onih koji su poverovali u tu tvrdnju i nedavno smo čak mogli da čujemo da je to kompletan Leonardov rad. Ipak, u poslednjoj velikoj Leonardovoj monografiji čiji je autor Frank Celner navodi se da je reč o delu nastalom u Leonardovoj radionici. Novčana vrednost ove slike svakako zavisi od atribucije, ali ako se prihvati teza da je reč o Leonardovoj slici, onda njena vrednost ne može biti manja od 50 miliona funti. Slika je ukradena iz zamka Dramlanrig koji pripada vojvodi od Baklua, i koji je tokom leta otvoren za posetioce. Dvojica muškaraca ušli su u zamak kao turisti u 11 sati, kada se zbirka otvara za posetioce, i posle nekoliko minuta zapretili su mladoj kustoskinji; jedan od njih joj je svojom šakom začepio usta. Onda su skinuli Leonardovu sliku sa zida. Otrčali su do automobila koji ih je čekao i u kojem su se nalazila još dvojica njihovih saučesnika. U trenutku kada je policija stigla, već su uspeli veoma daleko da odu. NJihov automobil je pronađen ostavljen na udaljenosti od dve milje. Slika je bila osigurana samo za jedan deo svoje vrednosti, ali je ipak isplaćeno osiguranje od 3,2 miliona funti. Ponuđena je vrlo ozbiljna nagrada od 100 hiljada funti za bilo kakvu informaciju o ovoj ukradenoj slici. 4. Rembrantov Autoportret iz 1630. i Renoarova Mlada Parižanka. Ulje na bakru, 22 sa 27 centimetara i ulje na platnu 32 sa 40 centimetara. Obe slike su ukradene iz Nacionalnog muzeja u Stokholmu 22. decembra 2000. godine. Krađa se dogodila u 16,55, neposredno pred zatvaranje muzeja. Jedan lopov naoružan automatskom puškom zadržao je čuvara, dok su dvojica drugih otrčala uza stepenice do dveju galerija u kojima su se nalazile ove slike. Uzeli su tri slike, mali Rembrantov Autoportret i dva Renoarova dela – Razgovor sa baštovanom i Mladu Parižanku. Muzej se nalazi na obali, u centralnom delu Stokholma, i kradljivci su pobegli čamcem. Posle dve nedelje policija je dobila fotografiju ukradenih dela i zahtev za isplatu “nekoliko miliona kruna”. Iako zapravo nije tražena prevelika svota (tri miliona kruna iznosi nešto oko 215 hiljada funti) zahtev je odbijen iz načelnih razloga. Renoarov Razgovor sa baštovanom pronađen je 5. aprila 2001. godine kada je policija izvršila raciju u Stokholmu tragajući za drogom. Slika je bila u dobrom stanju i sada je ponovo izložena. Rembrant i drugi Renoarov portret još nisu pronađeni; za informacije o svakom od ovih dela ponuđena je nagrada od tri i po hiljade funti. U julu 2001. godine osmorica ljudi osuđena su za ovu krađu. Sud je naložio da njih pet isplati muzeju naknadu od 23 miliona funti (21 milion za Rembranta i dva miliona za Renoara). Muzej, međutim, još nije dobio taj novac. Još pet ljudi bilo je optuženo, uključujući tu i advokata koga je optužnica teretila da je saučestvovao u pokušaju iznude; ta petorica su, međutim, oslobođena. 5. Lav napada Nubijca, duborez i slonovača, oko 720. godine p.n.e. Drvo, slonovača i zlato. Ukradeno iz Narodnog muzeja u Bagdadu između 10. i 12. aprila 2003. godine. Za vreme pohare Narodnog muzeja u Bagdadu odneto je oko 14 000 umetničkih dela, od čega je do maja 2004. vraćeno 4 000 dela. Iako su najvažniji eksponati iz bagdadskog muzeja sklonjeni pre no što su borbe počele, ipak je ostao izvestan i to ne mali broj artefakata, uglavnom onih koji su bili vrlo veliki ili pak veoma krhki. Od toga je iz galerija poharano 40 dela, da bi njih 11 kasnije bilo pronađeno. Iz iračkih galerija, dakle, nedostaje još 29 izuzetno važnih umetničkih dela. U umetničkom, a ne u čisto arheološkom smislu, najveći gubitak verovatno predstavlja ovaj lav koji ubija Nubijca iskopan u Nimrudu. Značaj ovog dela utoliko je veći što su ostali radovi u slonovači iskopani u Nimrudu bili sklonjeni u trezor Centralne banke, što znači da su teško oštećeni kada je došlo do poplave prilikom bitke za zgradu Centralne banke u proleće 2003. u Bagdadu. Nije ponuđena nikakva nagrada nalazaču ili nekome ko bi mogao da pruži neophodne informacije. 6. Portret žene, oko 1910, rad Gustava Klimta (1862-1918). Ulje na platnu, 63 sa 55 centimetara.Slika je ukradena iz Galerije Riši Odi u Pjačenci 18. februara 1997.godine. Galerija Riši Odi nalazi se u Pjačenci na severu Italije. Ovu zbirku mahom italijanskih i jednog manjeg broja drugih evropskih slikara s kraja 19. i početka 20. veka gradu je poklonio Đuzepe Riši Odi 1924. godine. Jedna od najvažnijih slika u toj zbirci bio je Klimtov Portret žene. Tu sliku koju je naslikao oko 1910. godine Klimt je docnije menjao, tako da je ženi dodao veliki šešir, ali su te promene kasnije uklonjene. Mada je slika ukradena 18. februara 1997. godine, krađa nije otkrivena sve do 22. februara. Galerija je, naime, bila zatvorena zbog renoviranja, tako da su neke slike već bile sklonjene iz nje, pa su čuvari pretpostavili da je i Klimtovo delo odneto u depo. Istragom je utvrđeno da se lopov popeo na krov i da je otvorio svetlarnik, da bi potom pomoću pecaroškog štapa skinuo sliku sa zida. Ram je pronađen na krovu na koji je bačen. Vrednost ove Klimtove slike procenjena je na oko 12 miliona funti, mada postoji mogućnost da je ta svota unekoliko preuveličana. 7. Pogled na Over na reci Oazi, 1879-82, autor Pol Sezan (1839-1906). Ulje na platnu, 46 sa 55 centimetara. Ukradeno iz Ačmolijan muzeja u Oksfordu 1. januara 2000. Krađa se dogodila nešto pre 1,30 ujutru, prvog dana 2000. godine. Trenutak je očigledno bio odabran zbog toga što se očekivalo da se u centru grada odvija bučna proslava milenijumske godine. Provalnik je ušao preko skele na zgradi pored, koja se upravo rekonstruisala da bi se onda popeo na sam vrh galerije. Razbio je staklo na svetlarniku, ubacio kanister sa dimnim sredstvima u prostoriju kako bi se sakrio od kamera, spustio se lestvicama od užadi i skinuo Sezana sa zida. Dim je aktivirao požarni alarm, ali su vatrogasci, kada su stigli, mogli samo da utvrde da je slika nestala. Ubrzo potom stigao je zahtev za isplatu milion funti, ali se ispostavilo da je to lažna ucena. Vrednost ovog Sezanovog pejzaža iznosi oko tri miliona funti. Dosad nije ponuđena nagrada.
8. Portret Dore Mar, 1938, autor Pablo Pikaso (1881-1973). Ulje na platnu, 83 sa 73 centimetra.Slika je ukradena sa jahte ukotvljene u Antib, između 6. i 11. marta 1999. godine. Slika je ukradena sa jahte čiji je vlasnik jedan veoma bogati stanovnik Saudijske Arabije. Krađa se dogodila između 6. i 11. marta 1990. godine, kada je jahta bila ukotvljena u marini u Antibu, na Azurnoj obali. Tvrdi se da je slika trebalo da bude poslata u Englesku, a da je sam brod trebalo da isplovi za Barselonu, na remont. Ovu sliku nećete naći u Zervosovom katalogu Pikasovih slika, ali istražitelji veruju da je ona autentična i da vredi oko četiri miliona funti. Širile su se glasine da je slika izvađena iz rama, da je platno savijeno u svitak i da je teško oštećeno. Ponuđena je nagrada od 350 hiljada funti. 9. Pogled na more iz Ševeningena 1882, i Pastva izlazi iz reformisane crkve u Ninenu, 1884-1885; slike Vinsenta van Goga (1853-1890). Obe slike su ulje na platnu, prva dimenzija 41 sa 32, a druga 34 sa 50 centimetara. Ukradene su iz Van Gogovog muzeja u Amsterdamu 7. decembra 2002. godine Provalnici su se popeli u Van Gogov muzej preko dugačkih drvenih merdevina nešto pre 8 sati jednog subotnjeg jutra, dok je još bilo prilično mračno. Sekirama su napravili mali otvor u prozoru na prvom spratu koji je inače bio kompletno ojačan. Jedan provalnik se provukao kroz taj otvor i dočepao se obeju slika. Dvojica ljudi su u julu 2004. godine izvedena pred sud zbog ove pljačke. Oktav Duram osuđen je na četiri i po godine, a Henk Bizlijn na četiri godine zatvora. Obojica su se žalila na presudu. Ove dve slike koje još nisu pronađene, procenjene su na ukupno 1,2 milion funti; nalazaču ili onome ko ima neku informaciju o njima ponuđena je nagrada od 65 hiljada funti. 10. Plaža u Purvilu, 1882, autor Klod Mone (1840-1926) Ulje na platnu, 60 sa 73 centimetra. Ukradeno iz Narodnog muzeja u Poznanju, 19. septembra 2000. godine. Slika je, kako se pretpostavlja, ukradena neposredno pre no što je krađa primećena, oko 14 sati. Platno je isečeno iz rama i zamenjeno grubom kopijom. Poljski muzej procenjuje ukradenog Monea na oko milion funti; ponuđena je nagrada od šest hiljada funti. (Apollo – The International Magazine for Arts) Prevela LJiljana Nedeljković |
Tačno je da se nagrade onog trenutka kada su isplaćene mogu podeliti i da jedan njihov deo može otići neposrednim kradljivcima, ali to istovremeno znači i da se svota novca koji oni dobiju na taj način znatno smanjuje. Na uobičajenom nivou od 10 do 100 hiljada funti takva nagrada teško da može predstavljati podsticaj za krađu, posebno ukoliko imamo na umu da se krađom nekog umetničkog remek-dela obično bavi cela banda, što znači da je za nju potrebno više meseci priprema i preuzimanje zaista visokog stepena rizika; tu je i problem da se obezbedi da treća strana koja će, kada joj nagrada bude isplaćena, predati počiniocima dogovoreni deo.
Povremeno, međutim, pojavljuje se nešto što bismo mogli nazvati sivom zonom između nagrade i otkupa, odnosno ucene. Najpoznatiji relativno skori takav slučaj bila je krađa i potonje pronalaženje dve Tarnerove slike, vlasništvo galerije Tejt. Senka i tama i Svetlost i boja ukradene su 1994. godine iz galerije Širn u Frankfurtu, gde su bile izložene kao pozajmica iz londonske galerije. Pronađene su odvojeno 2000. i 2001. godine, u trenutku kada je njihova vrednost već iznosila 50 miliona funti. Galerija Tejt je priznala da je za pribavljanje obaveštenja, takse i druge troškove već dala oko 3,5 miliona funti. Informatorima je plaćeno po svoj prilici desetostruko više od prvobitne nagrade koja je ponuđena i čiji je iznos bio 250 hiljada dolara (180 hiljada funti). Direktor galerije Tejt Nikolas Serota bio je zadovoljan što nijedna nagrada nije isplaćena direktno kriminalcima koji su počinili taj zločin, ali nema načina da saznamo da li je bar deo tog novca na kraju ipak stigao do njih.
UmetniČka dela kao plateŽno sredstvo: Umetnička dela, posebno remek-dela, često se u podzemlju koriste kao neka vrsta platežnog sredstva. To je treći mogući razlog za krađu remek-dela. Postoje četiri podvarijante: slike se mogu prodati za gotovinu, može se pomoću njih otplatiti neki postojeći zajam, mogu se ponuditi kao zaloga za novi zajam ili se mogu potrošiti za kupovinu droge, najčešće na veliko. U takvim okolnostima slika će očigledno vredeti samo delić onoga što je njena stvarna tržišna vrednost, ali ako uzmemo sasvim jednostavan primer, sliku koja je procenjena na 20 miliona funti i za koju se u podzemlju smatra da njena vrednost ne prelazi milion funti, videćemo da ni tu nije reč o malim novčanim sredstvima. Pošto se slika ne može otvoreno prodati, sledeći korisnik mora poverovati da će moći da je “proda” u podzemlju, da će izvući otkupninu od vlasnika ili da će pronaći neko treće lice koje će izvući nagradu i onda mu dati jedan deo nagrade.
Najdokumentovaniji slučaj ovakve krađe gde je slika korišćena kao sredstvo za plaćanje bila je druga pljačka kolekcije Bejt u irskoj Razboro galeriji 1986. godine. Posle četiri godine policija je u Istanbulu pronašla Metsuov rad Mlada žena koja čita pismo, upravo u trenutku kada su novopečeni vlasnici nameravali da ga trampe za heroin. Godine 1993. u Antverpenu su pronađena još četiri druga umetnička dela ukradena iz kolekcije Bejt – Vermerova Žena koja čita pismo, sa služavkom, Gojin Portret Antonija Sarate, i po jedan rad Gabrijela Metsua i Antoana Vestijea. Sve je to ponuđeno kao zalog za zajam koji je trebalo da posluži za kupovinu važnog akcionarskog udela u jednoj banci na Antigvi specijalizovanoj za pranje novca zarađenog od prodaje droge.
Slično tome, masovno su raširene glasine da je Karavađovo Rođenje Hristovo koje je 1969. godine ukradeno iz jedne crkve u Palermu nekoliko puta promenilo vlasnika i svaki put bilo korišćeno kao platežno sredstvo među pripadnicima mafije. Detektiv Čarls Hil, specijalizovan za krađe umetničkih predmeta, koji je 2002. godine uspeo da pronađe ukradeno Ticijanovo delo Odmor na putu u Egipat oteto iz zbirke Longlit u Viltširu sedam godina pre toga, veruje da je Ticijanov rad bio ukraden da bi se otplatio neki gangsterski dug, ali je poverilac odbio da ga primi.
Sem toga, ukradena umetnička dela ponekad se koriste da bi se njima potkrepili neki politički zahtevi, što je opet četvrti razlog krađe. Ipak, nema mnogo takvih primera, posebno ne u poslednje vreme. Šagalov Stari Vitebsk, koji je inače bio pozajmljen iz Ruskog muzeja u Sankt Peterburgu, ukraden je 8. juna 2001. godine iz Jevrejskog muzeja u Wujorku. Posle nekoliko dana stigao je zahtev grupe koja se predstavljala kao Međunarodni komitet za umetnost i mir i koja je tvrdila da će slika biti vraćena tek pošto Izraelci i Palestinci sklope mir. Slika je pronađena u januaru 2002. godine, stigla je kao pošiljka u jednu poštu u Kanzasu, ali nije bilo mogućno doći ni do kakvih dokaza koji bi povezivali tu krađu sa ranije nepoznatom mirovnom grupom.
Poslednjih decenija zabeležen je samo jedan jasan slučaj pljačke umetničkih dela koja je bila neposredno povezana sa političkim zahtevima. Kada je 1974. prvi put opljačkana kolekcija Bejt iz koje je odneto 19 slika, pristalica IRA Briyit Rous Dagdejl bezuspešno je pokušala da iskoristi te slike ne bi li obezbedila puštanje četvorice zatvorenika-republikanaca iz britanskih zatvora.
Češće se događa da se političke grupe pridruže običnim kriminalcima ne bi li privukle pažnju javnosti za svoju borbu i njene ciljeve. Kada je 1994. godine ukradena prva verzija Munkovog Krika iz Nacionalne galerije u Oslu, borci protiv abortusa odmah su istupili sa zahtevom da im se odobri vreme na nacionalnoj televiziji, ali se ubrzo ispostavilo da ta grupa nije imala nikakve veze sa pljačkom.
KraĐa radi prestiŽa: Peti motiv za krađu umetničkih remek-dela jeste želja kriminalaca da se dokažu i pokažu svoje umeće ne bi li stekli još veći ugled u podzemlju. Neko ko ukrade vredno umetničko delo automatski se penje na lestvici kriminala i više ne može biti izjednačen sa običnim uličnim kriminalcem ili dilerom droge. Sva je prilika da je upravo ovo bio motiv krađe dve Munkove slike u avgustu prošle godine. Krik je ikonička slika i ta krađa je zaista privukla pažnju celog sveta. Teško da je slučajnost što je ova verzija Krika ukradena tačno 10 godina posle krađe prve verzije tog dela koja je u međuvremenu bila pronađena. Prva verzija je ukradena u vreme Zimske olimpijade u Norveškoj 1994. godine, a ova druga u vreme Letnje olimpijade u Atini 2004. Sigurno je da su kriminalci želeli time da upute neku poruku svetu.
Na kraju, umetnička dela povremeno kradu ljudi sa određenim psihološkim problemima. Jedan takav skoriji primer bio je slučaj Stefana Brajtvisera, francuskog konobara koji je optužen da je ukrao preko 200 slika, crteža i antikviteta iz muzeja i umetničkih galerija u sedam evropskih zemalja. Na suđenju u Švajcarskoj u maju 2002. godine utvrđeno je da je njegova majka uništila najveći deo tih dela, dok je preostala jednostavno bacila u neki kanal.
(Apollo – The International Magazine for Arts)
Prevela LJiljana Nedeljković
