Zašto sam otišao iz politike

Uz opasku, da niko danas u Srbiji ne može pobeći od politike, jer će ga ona stići ma gde se sakrio, bilo da je to u Ševeningenu, ili na divnim dolinama slobodnih srpskih planina, pokušaću da o tome nešto kažem iz nekoliko uglova, ličnog, stranačkog, istorijskog, opšteg.

Lično sam predugo čekao ovaj trenutak. Iako sam upoznao sve slabosti Titove Jugoslavije i znao da moramo izvršiti kontrarevoluciju na evolutivan način, predugo sam živeo u „starom” sistemu, istina u njegovom „zlatnom” dobu, da bih mogao biti temelj novog sistema. Moja želja je bila da rušenje berlinskog zida i slom komunizma iskoristimo za mirnu tranziciju i „konačno” dovršenje nacionalne i državne misije naših predaka – uvođenje južnoslovenskih naroda (koje je Srbija, kao Pijemont, okupila u tranzitnu stanicu zvanu Jugoslavija) u zajedničku kuću evropskih naroda i država. Sebe sam video kao iskusnog čoveka koji može pomoći mladim naraštajima u ostvarenju tog plemenitog nauma. Reč je, mislio sam, o istorijskom preokretu, opštem procesu preumljenja, koji bi Srbiju civilizacijski vratio u zapadnoevropsku civilizaciju, kojoj svojim korenima i temeljima istinski pripada.

Iz stranačkog ugla – odgovor je jednostavan. Došao je bolji političar na čelo stranke čije ime – liberali – označava program bez koga nema obnove i modernizacije Srbije. Moja uloga Żprvog među jednakima” je završena. Izabrali smo lidera koji će biti pravi vođa, jer ne pripada generaciji političkih dinosaurusa kao ja.

Istorijski ugao je mnogo komplikovaniji. Pamtim Titovo vreme, bio sam važan, u svom rodnom Valjevu u vreme Stambolića, pozvan sam da reformišem državu pod Miloševićem, sarađivao sam i sukobljavao se sa njim, upoznao sve aktuelne političke lidere vlasti i opozicije, pre i posle Miloševića, koji je od “faktora mira i stabilnosti” postao “balkanski kasapin”, bio ponovo potpredsednik vlade i sedamdeset treći ministar unutrašnjih poslova predsedniku Koštunici i premijeru Đinđiću, to sam nastavio i u vladi “nejakog Uroša”, da bih pretrpeo, po ko zna koji put, težak poraz, posle kojeg sam se suočio, ne samo sa političkom, već i poslovnom, ličnom, ukupnom, katastrofom. Tako i moj odlazak iz politike može neko posmatrati i kao bežanje iz katastrofe, koju sam sebi priredio.

Važnije od toga je pitanje, da li je sav moj četrdesetogodišnji angažman imao smisla i u čemu je on, ako uopšte postoji?! Da li sam, sve ovo vreme, i sam bio samo običan lutak u pozorištu koje sam hteo da demaskiram? Sudeći po rezultatima, mogu ponuditi dva odgovora.

Onaj optimistički, utešan , govori da mogu biti zadovoljan jer su sve ideje, zbog kojih sam davno bio izdajnik naroda i državni neprijatelj, danas opšteprihvaćene. Niko više nije protiv mira i Evrope, čak ni protiv NATO-a.

Ali, iako ovi današnji ponavljaju moje nekadašnje misli kao aksiom, ja i dalje sumnjam i preispitujem se. Uz nerazumevanje koje prati moje ponašanje, ponovo sam postao državni neprijatelj, koji “ugrožava bezbednost države”.

Možda ove službe imaju aparat za čitanje misli, pa znaju da me opake misli progone. Muči me to što niko ne prevodi građanima jezik kojim govori tzv. međunarodna zajednica, što niko ne kaže da smo “dobrodošli”, tamo gde svi hoćemo, kao “beogradski pašaluk” – “balkanski Luksemburg”, a ne više kao regionalna ekonomska, politička i vojna sila.

Ali, više me muči drugi aspekt ovog ugla istorije, a to je pitanje: da li su ove reforme u kojima sam kao učestvovao stvarne ili lažne? Da li smo svi mi, mislim na Stambolića, Miloševića, Ćosića, Mićunovića, Draškovića, Pešićku, Šešelja, Đinđića, Koštunicu i druge, sve do novokomponovanih Labusa i Dinkića, nešto stvarno odlučivali, ili smo bili samo instrument – pajaci, čije su konce vukli neki nevidljivi moćnici iza javne scene? O tome sam nedavno razgovarao sa dvoje starih prijatelja. Sa Fedorom Rajićem, emigrantom iz Kanade, koji se vinuo u sam vrh političke, državne i privredne elite ove napredne zemlje i sa bardom srpske borbe za demokratiju Vesnom Pešić. Postavilo se pitanje autentičnosti svih revolucija u nas. Složili smo se da se radi o Żlažnim revolucijama” u režiji struktura domaćih i stranih službi bezbednosti, civilnih i vojnih, čiji su se pripadnici samoreprodukovali u svim vremenima, svim partijama, u svim strukturama društvene elite, i u svim istorijskim događajima.

To nema veze sa činjenicom da su mnogi aktuelni gospodari naše sudbine bili njihovi saradnici, iz nužde, entuzijazma, ili zbog bogaćenja, svejedno. Nije to glavni problem, već mehanizam reprodukcije i moć ovog nevidljivog sektora, koji je bio, i ostao, bez bilo kakve demokratske odgovornosti i kontrole.

Ostaje opšti ugao, zaključak. Kratko i jasno. Izgubio sam se u maglama istorije. Išao sam, išao, tražio nove vidike kroz guste balkanske magle i, evo šta danas vidim.

Vidim virtuelnu predstavu zemlje čuda koju je Svetska banka stavila na prvo mesto, koju hvali MMF, kao, i nekada strašna Karla, koja odjednom postade prva rupa na vladinoj svirali. U toj zemlji tajni, psihijatrijskih dosijea, i afera, svi su loši sem dobre vlade; većini su džepovi prazni dok se budžet preliva od suficita; sem jednog ministra svi su lopovi, uključujući predsednika zajedničke države i ministra odbrane, itd. itd. Koliko vidim mafije više nema, kao ni tajkuna, jedini problem su oni koji su ih progonili.

I vrapci vide da taj svemoćni ministar, savremena verzija vezira Iznoguda, koji je preuzeo i obnovio tu tajnu vladu, pokušava da svoju pljačku i nemoć maskira bezočnim bacanjem prašine u oči svima nama. Kako mu proizvodnja afera škripi, u poslednje vreme vuče očajničke poteze i pokušava da surovim policijskim progonom ućutka kritičare i zastraši nezadovoljne građane.

To što vezir Iznogud nije čitao ŻPovlenske magle i vidike’’, nije velika šteta, ali je očito da nije gledao film ŻFrancuska revolucija’’. Zato zaboravlja da svaki teror, svaka revolucija, na kraju, pojede i svoju sopstvenu decu. Srećan sam što nisam u njegovoj koži.

Sećam se da je ta floskula borbe protiv kriminala bila i glavna politička ideja Miloševića posle završetka ratova. Radi se o veštoj zameni teza, umesto da se borimo za bolji život, borićemo se protiv kriminala. Svi znamo u šta se ta floskula izrodila i šta nam je donela. Igre nisu večita zamena za hleb, pa je na koncu stradao i tvorac ove Żdobre namere’’.

Na kraju, sve ovo što nam se dešava, tera me da, kao moj veliki zemljak vladika Nikolaj, uzviknem: Ubi nas neznanje! Jer sve to što sam nabrojao – šta je drugo nego neznanje, strašno i duboko nepoznavanje suštine svega što nas okružuje i što nam život znači i svega onoga čemu nas istorija uči.

Možda neupućenima sve ovo gorko zvuči, pa može zaključiti da sam postao pesimista, razočaran u saveznike, kao moj (takođe kontroverzni) prezimenjak pre nešto više od šest decenija.

Mogu da kažem, da nije tako.

Dušan Mihajlović