Dvostruki graditeljski poduhvat

Premošćavanja velikih reka su poduhvati zamašnih investicionih, projektantskih i graditeljskih razmera i uvek izazivaju izuzetnu pažnju široke javnosti. Kada se desi da se istovremeno završe dve takve impozantne građevine, pri tom još i ostvarene po projektima jednog autora, onda je to događaj vredan posebnog isticanja.

Naš istaknuti naučnik i graditelj prof. Nikola Hajdin upravo se ovih jesenjih dana našao u ulozi glavnog aktera jednog takvog izuzetnog stvaralačkog čina. Tim povodom posetili smo profesora Hajdina, dugogodišnjeg akademika i aktuelnog predsednika SANU, i zamolili ga da za čitaoce NIN-a odgovori na nekoliko pitanja o svom naučnom radu i o delatnosti ustanove na čijem se čelu nalazi od 2003. godine. Razgovor smo, naravno, počeli pitanjem o upravo završenim mostovima, a profesor nam na svoj poznati, sagovornički predusretljiv i neposredan način iznosi kratak istorijat nastanka ova dva objekta:

Most SLOBODA, sagrađen 1981. na Dunavu u Novom Sadu bio je, na moje i naše opšte zaprepašćenje, porušen u proleće 1999. godine. Posle okončanja NATO bombardovanja bilo je nedoumice o mogućnosti i isplativosti njegove rekonstrukcije. Vi se sećate da sam u razgovoru za NIN u jesen 2000. godine rekao da je to tehnički izvodljivo i da bi cena obnove bila ispod polovine sredstava potrebnih za izgradnju novog mosta. Konačni rezultat rekonstrukcije potvrdio je ova moja predviđanja i danas most stoji nad Dunavom u obliku istovetnom onome od pre šest i po godina. Neko ko u ovom periodu nije bio u Novom Sadu ne bi primetio da se na tom mestu išta dogodilo. Sa druge strane, i ja kao autor projekta rekonstrukcije(design for tender”), i angažovana preduzeća kao izvođači radova, celu operaciju smo doživljavali kao da podižemo novi most.

Vremenski paralelno sa ovom rekonstrukcijom gradio se u Poljskoj, na Visli kod grada Plocka, most nešto većeg srednjeg raspona od novosadskog (350 prema 375 metara) po projektu koji sam uradio u koautorstvu sa mr Bratislavom Stipanićem sa Građevinskog fakulteta. Zanimljivo je kako je došlo do ovog našeg angažovanja. Zahvaljujući nekada poznatom preduzeću INEKS-INTEREKSPORT i njegovom predstavniku u Varšavi Branku Markoviću, dobili smo priliku da učestvujemo na anonimnom internacionalnom konkursu za idejno rešenje mosta i u jakoj konkurenciji timova iz više evropskih zemalja osvojili smo prvo mesto. Taj uspeh je bio tim veći što se to događalo 1996. godine kad je naša zemlja još bila u svakovrsnoj izolaciji. Usledila je zatim naša izrada izvođačkih projekata, u izgradnji su učestvovala uglavnom poljska preduzeća i početkom septembra imao sam zadovoljstvo da obiđem završeni most.”

Primećujemo i kažemo profesoru da, prema njegovim rečima, premošćavanje nekoliko stotina metara širokih reka i osvajanje prvih nagrada na međunarodnim takmičenjima izgledaju nekako jednostavno i lako. Znamo, međutim, da iza ovih rezultata stoji impresivan višedecenijski rad sakupljen u nekoliko tomova profesorovih sabranih dela od preko 4 500 stranica. Sažet pregled njegovog opusa dat je u knjizi Gordane Radojčić-Kostić i Nenada Markovića Bibliografija radova akademika Nikole Hajdina, u izdanju SANU 2004. godine. Pošto ova bibliografija sadrži više od sto stranica sa dugom listom naučnih radova i projekata objavljenih odnosno izvedenih kod nas i u inostranstvu, te sva članstva u našim i svetskim institucijama, mnogobrojne nagrade i priznanja – molimo profesora da iz tog obilja biografskih i profesionalnih podataka sam izabere najznačajnije događaje i iznese ih za čitaoce NIN-a.

Moja porodica je poreklom iz najzapadnije srpske enklave, iz sela Hajdine kod Srpskih Moravica u Gorskom kotaru, a ja sam rođen u tom istom kraju, u Vrbovskom, 1923. godine. Sticajem raznih okolnosti moje osnovno i srednje školovanje se odvijalo u možda rekordnom broju mesta: najpre u Novom Vinodolu, zatim u Srpskim Moravicama, pa u Vrbovskom, Zagrebu, Sušaku, Karlovcu i najzad u Beogradu, gde sam se, kao izbeglica, našao 1941. godine. U Beogradu sam maturirao i posle učestvovanja u poslednjim godinama rata upisao sam se na Građevinski fakultet. Već na fakultetu bili su zapaženi neki moji naučni radovi, tako da je bilo prirodno da posle diplomiranja ostanem na fakultetu na kojem sam prošao sve stepene nastavničkih zvanja. Moje profesionalno opredeljenje bilo je usmereno na Teoriju konstrukcija i u toj oblasti se odvijao moj glavni naučni rad. Pošto ta strogo naučna delatnost (koju sam, nače, primenio i u projektima za neke brane) ne izaziva neko posebno interesovanje šire javnosti, ispalo je da njoj budem daleko više zanimljiv kao graditelj mostova, a to je tim čudnije što sam ja projektovanje mostova, na neki način, bar u početku, smatrao svojim hobijem.”

Na naše iznenađenje povodom ove napomene, rečene malo u šali a malo u zbilji, profesor nam objašnjava kako se, uz Teoriju konstrukcija, zainteresovao za građenje mostova:

Kada je 1954. raspisan konkurs za idejno rešenje mosta na Tisi kod Titela, pozvao me je kolega i vrsni stručnjak Milan Đurić da se i mi, sa još dvojicom kolega, oprobamo na tom takmičenju. Prihvatio sam poziv i tokom rada primenili smo jednu njegovu konstruktivnu inovaciju. Osvojili smo prvu nagradu i, znate, uspeh vas povuče da nastavite rad na tom polju. Usledili su most kod Žablja, na Tisi, na Savi kod Orašja, pa mostovi i nadvožnjaci u LJubljani, na Jadranskoj magistrali, u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Rusiji...

Ipak bih, kao posebno značajne među mojim ostvarenjima u ovoj oblasti, izdvojio mostove sa kosim zategama, odnosno kablovima ili užadima, kako se sve označavaju. Po mom saznanju, sa pet mostova ove vrste, koliko ih imam u svom opusu kao projektant ili glavni konsultant, ne može da se pohvali nijedan drugi autor u svetu. U ovu petorku spadaju pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici i most na Vrbasu u Banjaluci, svaki sa određenim tehničkim doprinosima, ali ja bih se detaljnije osvrnuo na tri najveća:

Most na Savi, sagrađen 1979. godine kod Beogradskog sajma, bio je prvi u tom nizu. Tada je u svetu bilo izgrađeno ne više od deset velikih mostova sa kosim zategama i među njima nije bilo nijednog za železnički saobraćaj, jer se smatralo da železnici takav vid konstrukcije ne odgovara. Sa svojim saradnicima našao sam nova konstruktivna rešenja u smislu povećanja krutosti strukture, što zahteva železnički saobraćaj, i tako smo profesor Jevtović kao koautor i ja ostvarili potpuni uspeh, pa je most doživeo veliki publicitet i pohvale u domaćim i inostranim stručnim glasilima. Novi izazov je bio drumski most

Sloboda” na Dunavu u Novom Sadu. Ponovo je primenjena konstrukcija sa kosim zategama s tim što je ovde u toj konstruktivnoj vrsti postignut tada u svetu rekordni srednji raspon od 350 metara. Svojim izgledom ovaj most je zaslužio mnoge komplimente, pa su ga nazivali i princem među, da tako kažem, dunavskim kolegama. Most na Visli liči na novosadski, ali je sa srednjim rasponom od 375 metara (na inače ukupnoj kilometarskoj dužini) on tehnički otišao korak dalje i dostigao najveći oslonački razmak ove vrste u Evropi. Kada sam ga, kako rekoh, nedavno posetio, dobio sam utisak da je sa više kablova nešto elegantniji od novosadskog i da u otvorenoj ravnici ima, što je prirodno, dominantniju pejzažnu ulogu. U svetu je danas ovaj tip mostova dostigao veliku popularnost i ima ih na hiljade. U tom svetlu naš smeli pristup u građenju železničkog mosta na Savi u Beogradu pre skoro tri decenije odigrao je pionirsku ulogu na šta sam ja, iskreno rečeno, veoma ponosan.”

Profesorove reči o železničkom mostu na Savi podsetile su nas na česta pitanja o sigurnosti beogradskih mostova, pa smo poželeli da o tome čujemo mišljenje našeg najkompetentnijeg stručnjaka za ovu oblast.

“Beogradski mostovi su u nezadovoljavajućem stanju, ali da odmah kažem da njihova saobraćajna bezbednost nije dovedena u pitanje i da građani u tom smislu nemaju razloga za bilo kakav strah.

Trenutno se rade projekti za saniraju Pančevačkog mosta a u pripremi je sanacija Gazele, što pod hitno čeka i druge mostove, uz buduće daleko bolje redovno održavanje.”

Razgovor o mostovima neizbežno nameće i temu koja je poslednjih meseci izazivala široku polemiku u medijima i na raznim skupovima u Beogradu – reč je o planiranom mostu na Savi kod Ade Ciganlije. Akademik Hajdin je bio predsednik žirija na međunarodnom konkursu za idejno rešenje ovog objekta, pa smo ga zamolili za njegovo mišljenje o aktuelnoj raspravi.

Pre svega mogu da kažem da je žiri bio sastavljen od kompetentnih stručnjaka iz odgovarajućih oblasti. Bili su tu arhitekti, urbanisti, konstruktori, saobraćajci, ekonomisti i predstavnici Grada. Od 11 prispelih elaborata samo je, nažalost, pet ispunjavalo uslove konkursa, o čemu nije odlučivao žiri nego nadležna komisija raspisivača. Posle svestranog razmatranja, tajnim glasanjem smo dodelili prvo mesto rešenju firme PONTING iz Maribora. Odluka je doneta bez ikakvih uticaja izvan žirija, a uveren sam da su članovi ocenjivačkog suda glasali po svojoj ljudskoj i profesionalnoj savesti. Mislim da mnogi učesnici u pomenutoj javnoj raspravi nisu dovoljno upoznati sa konkursnom procedurom. Ovom prilikom smo izabrali IDEJNO REŠEWE, a ne IDEJNI PROJEKAT. Tek posle izrade idejnog projekta moći će da se sagledaju svi glavni konstruktivni, saobraćajni, arhitektonski i ekonomski parametri koji će tada dati neophodne elemente za odlučivanje da li je ovaj projekat prihvatljiv za izradu izvođačkog elaborata ili treba ići na neko novo rešenje. Primetio sam, inače, da se, posle mnogih napada na estetski aspekt usvojenog predloga, tu skoro oglasilo Društvo arhitekata Beograda sa povoljnom ocenom izgleda mosta. Dobro je što su građani pokazali veliko interesovanje za takav kapitalni objekat i što će to svakako učiniti da se izuzetno pažljivo donese konačna odluka.”

Pošto se, istovremeno, u našoj javnosti vodi i živa polemika o budućoj zgradi opere, pitamo akademika za njegov komentar i o toj aktuelnoj temi.

Volim operu i u mladosti sam češće pratio operske predstave. Čini mi se da je u našoj današnjoj situaciji značajnije da se ojača izvođački sastav, a ne da se utroše obimna sredstva za zgradu, a da potom ne bude finansijskih mogućnosti za angažovanje atraktivnog ansambla koji će svojim kvalitetom odgovarati reprezentativnom zdanju.”

Profesor Hajdin je 1970. postao dopisni član SANU, a 1976. je dobio zvanje redovnog člana. Potpredsednik je bio od 1994. do 2003. kada je izabran za predsednika ove naše najviše naučno-umetničke institucije. O novostima vezanim za SANU njen čelnik, profesor Hajdin, nam kaže:

Najpre bih želeo da istaknem da je poslednjih godina naša Akademija učinila najznačajniji korak svojim izlaskom iz višegodišnje izolacije i uključenjem u Udruženje akademija Evrope i u mrežu akademija srednje i istočne Evrope čime smo postali ravnopravni član ovih prestižnih međunarodnih organizacija. Takođe smo aktivno povezani i sa mnogim drugim međunarodnim institucijama naučne i umetničke orijentacije. U vezi sa tim novim međunarodnim statusom mi imamo sve češće i intenzivnije razmene iskustava, informacija i međusobnih poseta sa stranim akademijama i drugim institucijama.

Na unutrašnjem planu trudimo se da obratimo više pažnje primenjenim naukama uz nesmanjeno podržavanje rada na onim fundamentalnim. U tom smislu kod nas se sve više održavaju predavanja i skupovi stručnjaka izvan Akademijinog sastava. Vidno smo pojačali i saradnju sa univerzitetima i institutima, a naše delovanje se uspešno proširuje i u unutrašnjosti, pri čemu važnu ulogu imaju naši centri u Nišu i u Kragujevcu. U Nišu imamo dva naša člana, a oba centra često posećujemo i mi iz, da tako kažem, centrale. Posebno smo zadovoljni radom ogranka u Novom Sadu gde imamo 27 članova i pogodne prostorije sa stalnim osobljem.”

Na našu opasku da smo zapazili enterijerske promene unutar Akademijine zgrade, predsednik nam daje detaljno objašnjenje:

Da, u poslednje dve godine uspeli smo da obezbedimo značajna novčana sredstva, većim delom od Vlade Srbije, a delom iz raznih donacija, pa smo renovirali ulazni hol, tri male sale i svečanu salu koja je sada, oplemenjena još i sjajnim vitražom potpredsednika SANU Mladena Srbinovića, svojim ukupnim kvalitetima, po mom mišljenju, možda najbolja sala takve vrste u Beogradu. Takođe smo potpuno obnovili našu izuzetno popularnu i posećenu galeriju, pa ćemo, posle ovih i drugih tekućih enterijerskih intervencija, stranim i domaćim gostima i posetiocima moći da pokažemo da nismo samo imenom i članstvom nego i zgradom reprezentativna institucija naše zemlje.

Napori da poboljšamo radne i ambijentalne uslove u našem lepom zdanju se nastavljaju, a dodatno će nam pomoći i predviđeno dobijanje četiri sprata u zgradi gde je sada Nacionalna štedionica, preko puta Akademije. To će nam omogućiti da proširimo prostore za naše institute i, posebno, za biblioteku koja je obimom i vrednošću knjižnog fonda na trećem mestu u Srbiji. Kad sam već pomenuo biblioteku, treba da dodam da naš arhiv takođe raspolaže dragocenim fondom sa velikim brojem izuzetno vrednih dokumenata. Akademija je moćna ustanova i u kadrovskom i u prostornom smislu.

Pitamo predsednika da li Akademija sarađuje sa privredom i drugim interesentima na konkretnim, praktičnim projektima.

Ne, kao Akademija ne, ali naši članovi su slobodni da učestvuju na takvim poslovima. Kad ste već pomenuli praktično angažovanje, prisetio sam se jedne naše nedavne akcije koja nije imala nikakvo ugovorno obeležje nego smo je smatrali svojom društvenom obavezom. Bilo je to naše aktivno učestvovanje u uspešnom otporu nameri da se u regionu Mokre gore i u okolini Topole otvore rudnici nikla koji bi mogli da prouzrokuju opasna zagađenja u ovim područjima.”

Zahvaljujući predsedniku Hajdinu na gostoprimstvu i ljubaznom razgovoru, odlazimo impresionirani njegovom organizacijskom i stvaralačkom energijom koja skoro da ne zna za dnevne predahe.