Dedina radost i tuga

Čitajući tekst o dvanaestogodišnjoj Nuši Babić odlučio sam da vam se javim (iako nisam vičan peru).

U Beogradu pored ostale rodbine imam i dva praunuka, Aleksandru 14 i Nikolu 11 godina. Oboje su “vukovci”, oboje sviraju klavir. Prošle godine Aleksandra je kao predstavnik Omladine Srbije išla u Slovačku. Iz maminog auta je otišla pravo na binu i među stotine učesnika uspela da zauzme visoko 10. mesto u Evropi. I ove 2005. godine, opet je Aleksandra sad kao 14-godišnjakinja, išla na takmičenje u Košice, Slovačka, ali sad je išao i njen mlađi brat Nikola (11 god).

Pošto im je majka prosvetni radnik a otac službenik PTT-a, para nedostaje. Ali je otac uspeo da dobije auto sa šoferom. Sad je trebalo finansijski rešiti put njih četvoro i šofera.

Deca iz ostalih država Evrope došla su nekoliko dana ranije, sa svitom profesora, pa čak i doktorima. Aleksandra i Nikola su opet iz kola išli pravo na binu. I tako umorni oboje su ušli u finale. Sutradan su oboje ušli u najuži krug. Kad je i poslednji takmičar završio, komisija profesora sastavila je redosled. U klasi od jedanaest godina treće mesto zauzeo je Nikola Dragosavac, ali je bio sav srećan – TREĆI U EVROPI!

U klasi od četrnaest godina – sedmo mesto Aleksandra Dragosavac. Saški se pojavila suza u oku jer je sebi postavila zadatak da bude među prvih pet.

Kada su se vratili u Beograd, niko nije zabeležio taj uspeh. Nisu to primetili ni oni koji su plaćeni da vode računa o mladim talentima.

Čim su se vratili u Beograd, Nikola me je zvao telefonom. Kaže: “Deda, osvojio sam treće, a Saška sedmo mesto u Evropi. Dođi, deda, da čuješ kako sviram.” I ja u svojih osamdeset godina vadim kartu i dolazim u Beograd.

Đorđe Anđelković,

Toronto,

Kanada