Koncesije nisu rešenje

U strukturi ostvarivanja ukupnog društvenog proizvoda Srbije, građevinarstvo je ranijih godina učestvovalo sa oko 10 odsto, da bi prema procenama za poslednje dve godine ovo učešće bilo skoro upola manje. Broj zaposlenih je 110 000 što predstavlja 5,2 odsto ukupnog broja zaposlenih u privredi Srbije.

Osnovna mreža puteva u Srbiji (u nadležnosti Republičke direkcije za puteve) iznosi 17 000 km i vredi oko 13 milijardi dolara. Ovu “kapitalnu vrednost” treba očuvati pre svega ulaganjem u njeno održavanje. To što se mi nalazimo na raskrsnici Evrope i Istoka, ništa ne znači ako tu raskrsnicu ne učinimo prohodnom i komfornom za korišćenje.

Dva osnovna problema u putevima su: nedovoljna finansijska sredstva (za održavanje i izgradnju) i upravljanje (održavanjem, građenjem, planiranjem i eksploatacijom). Stanje kolovoza na našim putevima je veoma loše, a sredstva koja se odvajaju za njihovo održavanje samo usporavaju neminovni raspad putnog sistema.

Političari trasiraju puteve i pruge i lociraju aerodrome, projektuju objekte i određuju prioritete u oblasti održavanja infrastrukturnih saobraćajnih sistema.

Evidentno je da putevi kod nas brže propadaju nego što se obnavljaju. U najnerazvijenijim zemljama na svetu po izveštajima Međunarodne banke za obnovu i razvoj, do 30 odsto mreže puteva je u lošem stanju, a kod nas od 70 do 80 odsto. S obzirom na stanje naše mreže puteva, kod nas bi trebalo da odvajamo za održavanje godišnje od 1,5 do dve milijarde dolara, a odvajamo oko 100 miliona dolara. Znači i pored privida da se puno radi u Srbiji, sistem neminovno ide ka raspadu.

Međutim, osnovni problem je uprava – administracija. Ako imate nekompetentnu i loše organizovanu administraciju, onda bi morali da imate kvalifikovano rukovodstvo koje je u stanju da izvrši neophodne reforme u administraciji. Međutim, kod nas je sve ispolitizovano i na stručne funkcije (ministara i direktora) dolaze po pravilu nestručni ljudi – diletanti, koji uopšte ne shvataju problem i svoju ulogu. Prevashodno se brinu o stranačkim interesima i zadovoljenju samo njima znane strategije – lične promocije i sujete.

Po važećem Zakonu o putevima, Republička direkcija za puteve isključivo je nadležna za održavanje magistralnih i regionalnih puteva, a ona se u velikoj meri protivzakonito bavi održavanjem i lokalnih puteva (naravno, po usmenom zahtevu ministra i odobrenju direktora direkcije). Bilo bi interesantno da se objavi godišnji izveštaj o radu i eksplicitno navedu nenamenski utrošena sredstva.

Sa ovakvom politikom čine se četiri veoma krupna prekršaja: nenamenski se troše sredstva (iz republičkog buyeta finansira se lokalna samouprava i ne poštuju godišnji programi radova), ulazi se u investicije bez zatvorene finansijske konstrukcije (započinju se investicije bez dovoljno sredstava da se završe), pospešuje se inflacija (probija se buyet za puteve) i pospešuje propadanje puteva (nedovoljna sredstva za održavanje).

Pri ovakvom poimanju vlasti i odgovornosti za učinjeno, izlaska iz ove situacije nema.

Normalno je da se poslovi u zavisnosti od izvora sredstava dobijaju na javnim (međunarodnim) licitacijama. Ali nije normalno da se projektuju kapitalni objekti neprimereni našem bruto nacionalnom dohotku, nemogućnošću fazne izgradnje i da poslove dobijaju stranci, a mi finansijske obaveze. Tu principijelnost i poštenje, direktno svi iz yepa plaćamo. Uzgred, ako bi naša firma dobila posao na licitaciji (što bi trebalo da bude cilj normalne administracije), onda bi se finansijska sredstva dva puta obrnula, jer bi devizna komponenta otišla za jačanje posrnule privrede, a kamen i cement, kupljeni za dinare, otišli u građevinske objekte.

O koncesijama i opravdanosti njihove primene kod nas se daju krajnje paušalne izjave bez ikakve ozbiljne analize. Da li su one kod nas opravdane ili ima daleko efikasnijeg načina (krediti po IDA uslovima) da se privuku finansijska sredstva za izgradnju i održavanje saobraćajne infrastrukture, treba da odlučuju stručnjaci, a ne političari na bilo kom nivou.

Koncesije predstavljaju ugovornu obavezu gde se pravo građenja, održavanja i eksploatacije ustupa na određeni period vremena (do 20-30 godina). Podrazumeva se da će koncesionar u drugom delu ugovornog roka početi da profitira i na kraju pokriti svoje troškove i zaraditi.

Šta je diskutabilno u našem slučaju? Da bi koncesija imala smisla, treba da ima dovoljno vozila na putu (više od 15 000 vozila na dan), a kod nas ne postoji nijedan vangradski put sa takvim opterećenjem. Znači, mora neki “miraz” unapred da se da ili napravi štetan ugovor za državu.

Putevi su veoma važan činilac u dugoročnom razvoju naše zemlje. Zašto ne bismo uzeli kredite koji nam se nude (sa kamatom do dva odsto), fazno gradili (prvo poluatoput, pa kad naraste saobraćaj, pun profil autoputa) i mi dinarski i devizno profitirali, a pri tom zaposlili naše firme i prihodovali od naplate putarine i dobijenim devizama pospešili razvoj industrije (putarima ne trebaju devize)? Uopšte nije jasan ni stav administracije da se tako lako prepušta korišćenje povoljnih inostranih kredita (koje ćemo mi da vraćamo) inostranim izvođačkim firmama (most na Dunavu kod Beške). Da li je ikada i jedna naša građevinska firma dobila posao u Zapadnoj Evropi?

Izgledi za razvoj ovog sektora u svetu, posmatrani sa stanovišta tražnje njegovih proizvoda/usluga, tehnološkog napretka, nivoa ponude, pretnji zastarevanja i supstitucije su sledeći:

- procene eksperata predviđaju, i u narednom periodu, godišnji obim investicija u građevinarstvo, u iznosu od približno 360 milijardi američkih dolara, s tim što će i dalje tržište Bliskog istoka zadržati vodeće mesto sa približno 40 odsto ukupnih investicija

- namera da se održi godišnji trend investicija na pomenutom nivou ogleda se i kroz smanjenje kamatnih stopa koje trenutno podstiču SAD i zemlje EU. Za nas su veoma povoljna predviđanja godišnje stope rasta u Ruskoj Federaciji veće od tri odsto.

U zemljama Evropske unije oko 11 odsto bruto nacionalnog dohotka ostvaruje se u građevinarstvu, projektantskim i konsalting uslugama, pri čemu ovaj sektor zapošljava oko 12 miliona ljudi. Slična je situacija i u drugim razvijenim zemljama (OECD grupacija). U Japanu i SAD građevinarstvo ostvaruje oko 10 odsto BNP.

Prof. dr Aleksandar Cvetanović, dipl. građ. inž.