Dosta više toga “više”

Čitaoci su, nadam se, shvatili: u citatima kojima sam počeo prošli članak (u broju 2858) trebalo je da stoji ĆIRILICOM „od HII do HV veka”, ĆIRILICOM „Ein unbekannter serbischer Soldat”, jer je tako bilo objavljeno u „Politici”. Neko je u NIN-u, međutim, uradio ono što korektori „Politike” nisu uradili, tj. prebacio je rimske brojeve i nemački citat u latinicu, čime je kritika izgubila smisao.

Razlikovati dva pisma u našoj štampi postalo je gotovo nemogućno. Možete vi predati tekst na ćirilici, za ćirilički list, ali u dugom procesu koji vodi od rukopisa do rotacione mašine sve prolazi kroz kompjuter koji ceo tekst prebacuje na latinicu. U štampi se potom sve vraća na ćirilicu (uključujući latiničke citate, ako ih je bilo), i na kraju samo od lektora ili korektora zavisi da li će autorov tekst biti verno reprodukovan ili ne. Tako je u svim listovima, i tako će biti sve dok neki srpski Bil Gejts ne stvori multinacionalni softverski sistem kojim će potisnuti „Majkrosoft” sa svetskog, ili makar s našeg tržišta.

U Kruševcu, kako mi piše kolega Dimitrije Buntić, vrlo je aktivna organizacija „Mercy Corps” (molim te, lepo te molim, kompjuteru, ovo složi latinicom!), koju kruševački mediji nazivaju „Mersi korps”. Kod onoga ko zna engleski to izaziva jezu, jer corpse (izg. korps) na engleskom znači leš, a corps je francuska reč koja se i u francuskom, i u engleskom i kod nas (kao u izrazima diplomatski kor, oficirski kor) izgovara bez poslednja dva slova.

Ni u Novom Sadu nije bolje, sudeći po pismu Zoranke Karapavlović, koja kaže da u izlogu jednog butika u Dunavskoj ulici stoji natpis „Sniženje mode 50-70%” – a snizili su valjda cenu, ne modu. Simetričnu grešku načinila je Mira Adanja-Polak kada je, izveštavajući s modne revije u Parizu, rekla “Ovo su zaista visoki kreatori”. Bila je reč o takozvanoj visokoj modi, ali naša čitateljka je na televiziji videla te kreatore i tvrdi da nemaju više od metar i sedamdeset.

Čak i iz usta profesora jezika – piše dalje Zoranka – mogu se svakodnevno čuti rečenice kao “Gde ideš?”, “Za gde ide ovaj autobus?”, “Dajte mi dvesta grama bureka za poneti” ili “Ako me traži šef, zovi me kući”. U jednoj TV reklami piše “Servis Mobilnih Telefona Dekodiranje Zamena Otkup”, sve velikim slovima, bez traga interpunkcije.

U dopisima koje zdravstvene ustanove šalju pokrajinskim vlastima naša čitateljka je zapazila oblike kao „nemamo novca” ili „nedostaju sredstva za prevenciju samoubistva”. Po njenom mišljenju, ono što najpre nedostaje (iako ne košta ništa) jeste nepostojano a u genitivu množine. Za prvi primer ne moramo se složiti s njom, pošto imenica novac znači isto u jednini i u množini. „Samoubistva” umesto „samoubistava”, međutim, izgleda da je greška koja se ne javlja samo jednom: ovih dana sam jednog istaknutog političara čuo na televiziji kako govori o „povećanom broju samoubistva”.

„U poslednje vreme”, piše Mirjana Kuzmanović, „para mi uši reč više, koja se koristi i gde treba i gde ne treba. Mladi voditelji jutarnjeg programa, koji se uzgred lepo zabavljaju, upadaju jedni drugima u reč i otimaju se za mikrofon, svaki čas kažu: dosta više, prestani više, pazi više... U prevodu iz jednog filma pojavilo se i: zaveži više! Ali najrogobatnije mi je zvučalo kad je g. Timofejev na Televiziji B-92 gošću koja je bila dugo odsutna iz zemlje pozdravio rečima: dobro nam došli više! Po meni, ispravnije bi bilo reći: dosta je bilo, prestani već jednom, bolje pazi, dobro nam došli najzad...”

Saša Timofejev je voditelj na koga bi mnoge njegove kolege mogle da se ugledaju, ali s rečenicom “Dobro nam došli više” zaista se nije proslavio. Što se tiče rečenica kao “Prestani više”, “Zaveži više”, “Pazi više”, u njih se „više” preselilo iz istoznačnih rečenica s odrečnim glagolom (ne radi to više, ne pričaj više, nemoj više da grešiš i slično). Nisu baš biseri književnog jezika, ali u svakodnevnom govoru toliko su uobičajene (kao i izraz dosta više) da bi bilo besmisleno zabranjivati ih.

Tu je onda i pitanje roda imenice finale... ali njega ćemo morati da ostavimo za sledeći put.