Tako to rade Nemci

Izgleda da su Nemci mnogo više Nemci kad se bore da izađu iz krize, nego kad im se desi da u nju upadnu. U krizu su upali pored ostalog i zato što socijaldemokrati i demohrišćani, po tradiciji protivnici, nisu mogli da se slože oko prirode i načina sprovođenja ekonomskih reformi. Sad se nadaju da će, kad se udruže u “veliku koaliciju” i počnu zajedno da vladaju, možda lakše sprovoditi ono oko čega su ostali nesaglasni.

“Velika koalicija” ne nastaje iz velike ljubavi, nego iz velike nužde. Obe velike partije,

CDU-CSU i SPD, imaju posle izbora dosta izjednačen odnos snaga i brzo su uvidele da nijedna ne može da sačini ni većinsku ni održivu manjinsku vladu.

Zato su, najpre, uvažile tu realnost. Ako njih dve ne sačine vladu, makar i nejedinstvenu, zemljom neće imati ko da vlada i politička kriza će se radikalizovati. Saglasnost oko te realnosti izrazila je Angela Merkel, budući kancelar, jednom kratkom rečenicom koja je bila i patetična i pragmatična: “Želimo da radimo zajedno u interesu ove zemlje”. Dodala je da reformski kurs nema alternative.

Pošto nije bilo primedbi na zakonitost i regularnost izbora – jer tako nešto u Nemačkoj se ne događa – dve partije su ušle u pregovore o koaliciji. Zanimljiv je način na koji su to učinile. Qudima su u ušima još odzvanjale oštre reči, iz izborne kampanje, koje su Gerhard Šreder i Angela Merkel upućivali jedno drugom. Iskusniji i spretniji pred kamerama, Šreder je i omalovažavao svoju protivnicu. Zato su socijaldemokrati, pred otvaranje dijaloga, zadržali Šredera, već spremnog na odstupanje, u zasenku i saopštili da će “sa uvažavanjem” prihvatiti Angelu Merkel kao budućeg kancelara.

Potez je bio dalekosežan i imao je širok međunarodni odjek. Prvi put u istoriji, jedna Nemačka – čiji je prvi kancelar bio Oto fon Bizmark – imaće ženu na kancelarskom položaju i to protestantkinju iz bivše Istočne Nemačke. Ako je jedna od tih činjenica već govorila o fleksibilnosti CDU-CSU, koja je po tradiciji katolička i “muški” orijentisana, druga je išla u prilog svim Nemcima. Ostavši, i posle decenije i po od ujedinjenja Nemačke, podeljeni i razjedinjeni, sa “zidom u glavama”, kako sami kažu, Nemci su sada, prihvatanjem Angele Merkel za kancelara, demonstrirali visok stepen političke kulture, demokratičnosti i zajedničke nacionalne svesti.

Koalicioni partneri su time sebe ohrabrili pred ulazak u težak reformatorski posao, a nacija je stekla utisak da će zemlja, bar za neko vreme, imati stabilnu vladu, što u kriznim situacijama uvek poboljšava političko raspoloženje. Iako imaju federalnu, dosta decentralizovanu, državu, Nemci su po tradiciji naklonjeni jakoj saveznoj vladi koja je u stanju da građanima obezbedi i garantuje red i stabilnost.

U Evropskoj uniji, gde tempo reformi znatno zavisi od reformi u njenoj najvećoj i ekonomski najjačoj članici, događaj je primljen sa velikim olakšanjem. Žoze Manuel Barozo izrazio je zadovoljstvo što će Nemačka dobiti “stabilnu i jaku vladu”.

Tek kad su se složile oko toga ko će vladu predvoditi, dve stranke su se brzo složile oko najlogičnije stvari: da oživljavanje nacionalne privrede mora da ima najviši prioritet u programu vlade. To podrazumeva podizanje ekonomskog rasta, koji će ove godine biti manji od jedan odsto, i otvaranje novih radnih mesta, s obzirom na to da je nezaposlenost od 11 odsto rekordna u istoriji posleratne Nemačke. Potom dolaze reforma saveznog sistema (koju, po nekim analitičarima, može lakše da sprovodi upravo “velika koalicija”, jer će nailaziti na manji otpor u oba parlamentarna doma nego što bi nailazila čak i neka pretpostavljena većinska vlada), reforma poreskog sistema i, što je i možda najteže, reforma tržišta rada. Javnosti je stavljeno do znanja da većih promena u spoljnoj politici neće biti.

Treća faza pregovora, koja se ovih dana okončava, posebno je delikatna: treba iz obe stranke odabrati najsposobnije ministre za obavljanje već dogovorenih poslova. Pregovara se diskretno i obe strane se ponašaju vrlo disciplinovano: u javnost ništa nije izašlo što prethodno nije usaglašeno. Prvo su prihvaćeni kandidati SPD za resore za koje je Šrederova vlada već preuzela znatnu odgovornost. To su: spoljni poslovi, finansije, pravosuđe, rad i radni odnosi. CDU-CSU treba da da ministre privrede, odbrane, unutrašnjih poslova, obrazovanja.

Možda “velika koalicija”, kao što neki analitičari predviđaju, neće moći u praksi da očuva svoje jedinstvo. Samim tim neće moći ni dugo da vlada. Ali, dve najveće partije Nemačke tu su se suočile sa dodatnom društvenom odgovornošću. Ako njihova koalicija propadne, obe će biti odgovorne za otvaranje nove, odnosno produbljivanje stare, krize.