Zidovi govore

Osim tolikih drugih faktora koji upućuju na nedvosmisleni zaključak kako se 5. oktobra u Srbiji dogodila jedna revolucija, o tome takođe dobro svedoči i činjenica da je beogradski Veliki Četvrtak, kao pravi kraj XX veka, posedovao i svoju snažnu ikonografsku potporu. On je, kako se kaže, imao specifilne artefakte.

Svaka ulična istorija – istorija čije je događanje izmešteno na ulicu – barata određenim brojem artefakata: cigle, kocke iz kaldrme (tamo gde ih još ima), kamenje, motke, letve, šipke, bejzbol palice, duge cevi, bajoneti, konzerve zagušljivaca, tenkovi obavezno, bageri povremeno. Pre svega krv.

Ali, vojni udari, pučevi svih vrsta i obične pobune nezadovoljnog građanstva se time zadovoljavaju. Posle se sve počisti i zaboravi. Onda, drugom prilikom, isto. Revolucija se od njih razlikuje i po tome što je nezamisliva izvan određenog, samo njoj svojstvenog, verbo-vizualnog konteksta. Svaka revolucija potrebuje svoju scenografiju, svoje rekvizite. Jer, po čemu pamtimo revoluciju iz 1792. godine? Po giljotini.

Mada se uobičajeno – i s pravom – misli da su revolucije po pravilu spontane, da su one naglo iskakanje iz zgloba istorije, ipak je opštepoznato da se Srpska Oktobarska Revolucija krčkala deset i više godina, iz poraza u poraz. Otuda je ona na kraju, u istorijskom smislu, morala pobediti.

Sve te njene pripremne faze, od 9. marta naovamo, imale su svoje priručne (revolucionarne) simbole – plišanog medu (kasnije postao ministar za kulturu), lonce i šerpe, pištaljke, pokvarena jaja. Prirodno je što su se gotovo svi ti simboli ponovo pojavili kada je, u onaj četvrtak, 5. oktobra, narod izašao na ulicu da prevrne voždove yepove pune ukradenih izbornih listića. Ali je njihov marginalni status eminentno arhivskog značaja sred mora novih zvrčki (i zvečki) jasno ukazivao kako je revolucija konačno sazrela i da ovog puta neće biti odložena zbog neočekivano lošeg vremena za to doba godine. Jer, prethodni simboli građanskog otpora bili su bez izuzetka odnekud preuzeti, oni su bili revolucionarni gayeti, to jest, njihova nova simbolička funkcija nije imala veze sa njihovom uobičajenom upotrebnom vrednošću. Svi simboli Velikog Četvrtka su, međutim, specijalno manufakturisani za tu priliku – uz tek jedan, doduše značajan, izuzetak. Ako je revolucija (ubrzana) proizvodnja istorije, onda ona proizvodi i svoja znamenja. To usput dokazuje da je svaki pokušaj rigidne kontrole medijskih tehnologija (čak i njihovih pukih tehničkih produžetaka) unapred osuđen na propast – zvečka je srušila TV Bastilju. Opet, s druge strane, i u tome je potvrda promišljenosti jedne strategije podrivanja ikonografskih temelja (bivšeg) režima.

Simbol stisnute pesnice bio je radikalno svođenje svih parola i poruka u jasan ikonički znak koji svojom jednostavnošću užižuje jedno veliko polje iskustva. Dodatno povezivanje sa iskustvom revolucionarne prošlosti bilo je, u nevolji, plod shvaćene nužnosti trenutka. Jer, kako rekosmo, svi medijski kanali osim golih zidova bili su zatvoreni (cenzurisani), a korišćenje zidova za političke poruke, ako se ne izvede brzo, pod zaštitom noći, vodilo je u onaj Padinjak, gde je okopavanje krompira poruka. Zato su stvaralačka sredstva izvođenja otporaških akcija bila krajnje primitivna, kao u nekoj novoj verziji televizijske serije Otpisani – kartonski šablon i molerska četka. Minimalizam opet pobeđuje. Umesto bilbordskih transparenata, čije čitanje – ako je nekome uopšte do toga – odnosi čitavu pauzu za ručak, nalepnice i dopisnice, poneki bey, kapa, kuvarica. uglavnom sića, sve za poneti, i – majice.

Takvo multipliciranje jednog prostog grafičkog oblika, ikoničkog znaka, daje poseban značaj verbalnom sadržaju dotičnog artefakta. Da ono nije bilo revolucija, lako bi se, iz prve, prokužilo po vrućim parolama, teškim kao tučak, praznim kao stara kanta. Bez obzira što revolucije nisu baš simpatične – naročito po nekim svojim neizbežnim posledicama – one su, svejedno, nezamislive izvan sfere duha.

Sada je, dakle, u ovoj revoluciji, ponovo bio na delu onaj znani beogradski/srpski duh bespoštedne zajebancije svega postojećeg, katkada lascivan, katkada čak i prost, vulgaran, lak kao let leptira i ubitačan kao ujed zolje. Revolucija je žargon autentičnosti, pa je prirodno da je, i ovog puta, prevladao autentični žargon, žargon beogradske potkulture. Teško je bilo već tada, dok je sve bilo još vrelo, pristupiti vrednosnom rangiranju, ali je, sticajem okolnosti, odmah bilo jasno da je jedna od njih ipak obeležila ceo događaj, uslovivši i pojavu onog jedinog, već pomenutog, preuzetog artefakta u ikonografskom spektru poslednje srpske revolucije – zvečku. Dakle – “Puk’o je!” Izraz puk’o je k’o zvečka izveden je u toj potkulturi iz (narodne?) izreke Rasturio ga k’o dete zvečku.

Onaj deo opšte istorije umetnosti koji se bavi dešifrovanjem duha vremena sa grafita svakako će imati još šta da kaže o stilu sadašnjih (u ovom trenutku već prošlih) naših zidnih škrabotina. One su, u skladu sa okolnostima, vizuelno svedene poput nekadašnjih, s tim da se zid na kome se ispisuje organizuje kao strip-tabla, kao kompozicija grafičkih znakova i poruka, kao minimalistički mozaični konceptualni projekat. Svaki srpski zid sa grafitima bio je jedna ikonička tvorevina, dakle slika koja užižuje neko prostrano polje iskustva. Iskustva konačnog razočarenja i definitivne (duhovne) pobune.

To je sada gotovo, to je stvar muzeja (političke) umetnosti. Revoluciju treba što brže okončati. Tek smo jednom nogom u novom dobu. Na tu je činjenicu upozorio poslednji manufakturisani artefakt ovog istorijskog kolopleta. To je jedan paketić, mala celofanska vrećica, sa sloganom “Prs’o je!” i crtežom kondoma sa petokrakom. Nije baš oličenje dobrog ukusa. Ali se u vrećici nalazio i pravi pravcati prezervativ, vazda spreman za upotrebu. Revolucija je lepa bolest, ali je i sida mnogo opasna.

Kurton ili bager – odlučite sami!