Život uživanja

Harold Pinter, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Ovo je velika čast. Zahvaljujem. Ne mogu da kažem da je u mojoj porodici postojala jaka literarna tradicija. Moja majka je volela da čita romane Kronina i Arnolda Beneta a, moj otac (koji je odlazio iz kuće u sedam ujutru i vraćao se u sedam uveče, radeći kao krojač) voleo je kaubojske romane ali u kući je bilo vrlo malo knjiga. To naravno zbog toga što smo u potpunosti zavisili od biblioteka. Niko nije mogao sebi da priušti da kupuje knjige.

Ipak, kada mi je prvi put bila objavljena pesma u časopisu Poezija London, moji roditelji su se prilično obradovali. Pesmu sam objavio pod imenom PINTA, zato što je jedna od mojih tetaka bila ubeđena da potičemo iz ugledne portugalske familije Da Pinta. Ovo nikada nije bilo potvrđeno i ne znam da li ta familija uopšte postoji. Cela stvar se činila u poprilično oštrom sukobu sa mojim shvatanjem da su sve četvoro mojih baba i deda došli iz Odese, ili bar Mađarske ako ne čak i Poljske.

Postojala je jedna probna spekulacija prema kojoj je PINTA postalo PINTER za vreme bežanije od španske inkvizicije ali da li je u Portugaliji bilo španske inkvizicije to kao da niko nije znao, barem ne u Hakniju, gde smo mi živeli. U svakom slučaju, meni je ime Pinta delovalo prilično zgodno, mada nisam išao baš do onog, “DA”. I malo posle toga, odbacio sam celu ideju.

U celoj mojoj familiji samo je za jednog člana moglo da se kaže da je bar donekle imućan, to je bio moj deda-ujak, ujka Koleman, koji je bio “u biznisu”. U kući je uvek nosio papuče od zenane i kapicu i ponašao se vrlo kurtoazno. Kada smo narednog puta otišli kod ujka Kolemana na čaj, moj otac je predložio da mu pokažem svoju pesmu iz časopisa Poezija London. Pristao sam uz pomalo zle slutnje. Moja pesma se zvala, “Nova godina u Midlandsu” i govorila je o životu putujećeg mladog glumca repertoarskog pozorišta. Bila je pod dubokim uticajem Dilana Tomasa. U njoj je bio i ovaj redak:

Ovo je taj sjaj, taj prah i krv i evo

mene,

Opkoračen, izgnanik uvek u nekom

gradu s pivarom

Vitbred Ejl,

Ili tako nešto.

Otac i ja smo ćutke sedeli dok je ujka Koleman čitao pesmu. Kad je došao do onog retka, pogledao je u nas preko časopisa i rekao? “Vitredske akcije trenutno vrlo dobro stoje. Pazite šta vam kažem”.

To je bilo 1950. kada mi je bilo dvadeset godina.

Moje dečačko čitanje bilo je prilično bezoblično i nepovezano, verujem, uglavnom zbog dislokacije detinjstva u ratno doba. Dva puta sam bio evakuisan (jednom u Kornvol, gde sam manje-više prvi put video more), išao u razne škole i stalno se vraćao u London na još bombi, letećih bombi i raketa. Atmosfera nije baš doprinosila čitanju. Ali konačno sam se skrasio u gimnaziji Hakni Dauns krajem 1944. i nadoknadio izgubljeno vreme. Hakni je imao odličnu biblioteku i u njoj sam otkrio DŽojsa, Lorensa, Dostojevskog, Hemingveja, Virdžiniju Vulf, Remboa, Jejtsa, i druge.

Nekoliko godina kasnije, čini mi se 1951. pošto sam pročitao pasus iz Beketovog Vat-a u časopisu “Irsko pismo”, krenuo sam od biblioteke do biblioteke u potrazi za Beketovim knjigama– bez uspeha. Konačno sam iskopao jednu – njegov prvi roman, Marfi. Visio je u biblioteci Društvenih rezervi u Bermondsiju još od 1938. Zaključio sam da za Beketa vlada prilično malo interesovanja i odlučio da je zadržim – na, kako bi se reklo, produženoj pozajmici. Još uvek je imam.

DŽozefa Brirlija sam upoznao 1944. kada je došao u našu školu da predaje engleski. DŽo Brirli je bio visoki Jorkširac, koji je patio od malarije, u ratu bio torpedovan na moru i posedovao strastveni entuzijazam za englesku poeziju i dramsku literaturu. Kad je došao, 1945. u školi nije bilo dramske nastave, ali pre nego što smo stigli da shvatimo gde smo, on je najavio da će postaviti Magbeta, i pokazujući na mene u klupi rekao: “A ti, Pinter, igraćeš Magbeta”. “Ja gospodine?!” Rekoh. “Da, ti”. Kaže on. Bilo mi je petnaest godina i odigrao sam Magbeta u savremenoj odeći, u uniformi major-generala. Toliko mi se sviđala ta uniforma da sam je nosio u autobusu 38, kada sam posle generalne probe pošao kući na čaj. Stare dame su mi se smešile. Kondukter me je pogledao i rekao: “Bogme, ne znam koliko da ti naplatim”. Roditelji su mi poklonili Sabrane drame Šekspira, da obeleže događaj. Uspeo sam i dovoljno da uštedim da mogu da kupim DŽojsovog Uliksa, kojeg sam stavio na policu u dnevnoj sobi. Otac mi je rekao da ga skinem sa police. Rekao je da ne dozvoljava da takva knjiga bude u sobi u kojoj moja majka služi večeru.

DŽo Brirli i ja smo postali bliski prijatelji. Krenuli smo u seriju dugih šetnji, koja je potrajala godinama, počevši od Hakni Daunsa, do Springfild parka, duž reke Li, nazad preko Li bridž rouda, pored jezerceta Klapton, kroz Mer strit do Betnal grina. Šekspir je dominirao našim životima u to vreme (mislim životima mojih prijatelja i mojim) ali otkrovenje koje je DŽo Barili doneo sa sobom bio je DŽon Vebster(...)

DŽo Brirli je raspalio moju maštu. Ne mogu da ga zaboravim.

Drame sam počeo da pišem 1957. i 1958. “Rođendan” je počeo da se prikazuje u Lirik teatru na Hamersmitu, bio masakriran od strane kritičara (sa izuzetkom Harolda Hobsona) i skinut sa repertoara posle osam predstava. Jednog četvrtka sam odlučio da navratim na matine. Zakasnio sam nekoliko minuta i zavesa se već bila podigla. Potrčao sam uz stepenice u prvi red balkona. Razvodnica me je zaustavila. “Gde ste pošli?” rekla je. “Na balkon” rekao sam. “Ja sam autor”. Pogled joj se, kako se sećam, zamaglio. “O, jeste li?” rekla je. “Siroti mladiću. Slušajte, balkon je zatvoren ali samo vi pođite, pođite vi lepo gore i samo vi dušo sedite, ako hoćete”. Otišao sam na prazan balkon i pogledao dole u parter. Šestoro ljudi je gledalo predstavu i, moram da kažem, nije izgledalo kao da proizvode baš mnogo elektriciteta. Još uvek imam neprodate karte od te nedelje. Matine tog četvrtka je zaradio dve funte i šest šilinga.

U karijeri propraćenoj sa mnogo dramske kritike, jedno od najinteresantnijih – i uistinu akutnih kritičkih pitanja koje sam ikada čuo, bilo je kada su me predstavili nekoj mladoj ženi i njenom šestogodišnjem sinu. Žena je pogledala u sina i rekla: “Ovaj čovek je vrlo dobar pisac”. Dečak je pogledao u mene a onda u svoju majku i rekao: “A je l' ume da napiše slovo W?”

Vrlo sam svestan da me u nekim krugovima opisuju kao “enigmatičnog, ćutljivog, sažetog, bodljikavog, eksplozivnog i odbojnog”. Da imam svojih raspoloženja, kao i svako drugi, to ne poričem. Ali moj život pisca, koji traje nekih četrdeset pet godina i još nije završen, ispunjen je jednim sasvim drugačijim spletom odlika, koje nemaju apsolutno ništa sa tim opisima. Jednostavno, moj život pisanja je živog uživanja, izazova, uzbuđenja. Ove reči su gotovo, možda, otrcane fraze. Ali one su u stvari tačne. Bilo da se radi o pesmi, drami ili filmskom scenariju – ako uživanje, izazov i uzbuđenje u jeziku i kroz taj jezik sve do lika nisu tu, onda nema ničega, ništa ne može da postoji.

I dok sam siguran da jesam “enigmatičan, ćutljiv, sažet, bodljikav, eksplozivan i odbojan”, ja i uživam, u svom životu pisca a i u svom životu – do balčaka i duboko sam zahvalan što mi je dodeljena ova nagrada.

15. mart 1995.

Pinter uzrujao hrvatsku javnost Ovogodišnji dobitnik poslužio je hrvatskim piscima, kritičarima i političarima kao marioneta u uvek istoj „borbi za interpretaciju rata” Britanski dramatičar Harold Pinter, kome je dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost, uznemirio je literarnu kritiku i čitalačku publiku u Hrvatskoj. Sedamdesetpetogodišnji laureat iz Londona, čije se drame ovde upoređuju sa delima Semjuela Beketa i čuvenim komadima “Stolice” Ežena Joneska, izrekao je i napisao i nekoliko neoprostivih rečenica. Najstrašnija od njih glasi:“Milošević je odbio poljubiti američku stražnjicu i Klinton je udario srpski narod u glavu.” Bilo je to u proleće 1999. godine kada je NATO bombardovao Beograd i kada je vazdušni prostor Hrvatske tutnjao jekom bombardera iz italijanske baze Avijano, a udarni dnevnik državne televizije započinjao je i završavao iskrenom porukom voditelja: “Želimo im vedro nebo nad Beogradom!” Harold Pinter smatrao je da, poput svih pismenih, obrazovanih i javnih ljudi, ima pravo na svoje mišljenje. A mislio je da bombardovanje Srbije nije put za zaustavljanje rata i političkog separatizma na Kosovu, nego dobrodošao poligon na isprobavanje najnovijeg vojnog arsenala SAD. Pravoverni kritičari ubeđeni u crno-belu sliku poslednjeg rata u bivšoj Jugoslaviji idu i dalje, pa ističu “neobjašnjivu naklonost Harolda Pintera prema ‘balkanskom krvniku’”, navodeći da je ovogodišnji književni nobelovac zahtevao Miloševićevo puštanje na slobodu iz haškog zatvora. Time je u startu isključena masovna potraga domaćeg čitateljstva za dramama i romanima Harolda Pintera po zagrebačkim i hrvatskim knjižarama i bibliotekama. Ko još može da se udubi u, kako se ističe, „klaustrofobične prostore koji otkrivaju svu dubinu straha i potištenost čovjeka pred neobjašnjivim silama”, ako taj isti čovek ima izdvojeno mišljenje o mračnom diktatoru kome se u Hagu sudi zbog strašnih ratnih zločina u vreme planiranog raspada bivše zajedničke države južnih Slovena? Borba za ocrnjivanje Harolda Pintera u Hrvatskoj, koliko god da je lako prepoznatljiva iz ranijih primera na ovim prostorima, ponovo se svodi na najvulgarniji od svih vidova dnevne politike. Čovek koji je, iz porodice londonskih krojača, u književnost pedesetih godina prošlog veka ušao dirljivom lirikom, a poznat je i po respektabilnom glumačkom talentu, poslužio je kao bezvredna marioneta u borbi za najoportuniju verziju rata koja trenutno odgovara vlastima zvaničnog Zagreba. Haroldu Pinteru ovakvi tragikomični raspleti nisu nepoznati, pa čak i kad odjekuju u egzotičnim zemljama poput onih koje svet i danas naziva “Zapadni Dejtonlend”. Zapadnoevropska i američka književna javnost nemaju nikakvih problema s Haroldom Pinterom. Kao što primećuje domaći pisac i prevodilac Borislav Radaković, on je zaista bio najpogodniji za ovogodišnjeg književnog “Nobela”: “Zapadnjak je, neosporno velik pisac, odličan glumac, izvrstan redatelj, mirovnjak, baš podesan da u ime Zapada govori protiv zapadnog nasilja.” Zašto onda domaći pisci, kritičari, političari i njihova publika imaju problema s Pinterom? Zbog višeslojnosti njegovih “klaustrofobičnih drama” ili zbog vlastite kulturne klaustrofobije? ZORICA STANIVUKOVIĆ