Da li je patrijarh zaista kamenovan i ako nije, da li toga treba da se plašimo

Čuvena “Lakanov(sk)a teza” da pismo uvek stiže na svoje odredište, mnogo puta je korišćena da se ad hoc dokaže nepisano pravilo koje glasi da umetničko delo, tek pronalazeći svoju publiku, ispunjava uslov sopstvene svrhovitosti. Obraćanje određenog umetničkog govora ili govornika publici dijalektički je proces, tj. njegova je delotvornost uslovljena retoričkim kvalitetima samog dela, ali je i u neupitnoj vezi sa spremnošću publike da se kao njegov adresant prepozna i time doprinese izricanju njegovog krajnjeg značenja.

U tom smislu, autor rada “Meteorska kiša” Živko Grozdanić može samo da se zahvali na interpelacijskom obrtu kojim je njegovoj instalaciji pridodat i sasvim odgovarajući epitet društvene važnosti. Komentator NIN-a je u potpunosti razumeo nameru autora koja je dodatno eksplicirana u tekstu B. Dimitrijevića – reč jeste o pokušaju da se manevrom aproprijacije (preuzimanja, premeštanja već postojećeg sadržaja u novi kontekst ili u novu situaciju konzumiranja) izazove skandal ili da se naivno pokuša napad na nešto što u današnje vreme “zaslužuje” da bude predmet tog pokušaja. Međutim, upravo je čin javne reakcije na potencijalnu opasnost (za patrijarha lično, a za društvo implicitno ali i sasvim neupitno) koju priziva autor komentara ono mesto regulacije značenja bez kog bi ovaj rad ostao puka benigna i uzaludna provokacija. Gospodin Bačević, iako na početku uveren u posve suprotan zaključak, svojom reakcijom ne samo da potvrđuje smisao umetničkog dela koje teži da proizvede mesto mogućeg govora društvene kritike upravo oko onoga što je nedodirljivo i “nebesko” (a naše...), već pomaže da bolje shvatimo pravu nameru rada “Meteorska kiša”. Objekt njenog kritikovanja i, uslovno rečeno, napada nije ovdašnja crkvena organizacija niti njen poglavar, već upravo oni koji se, po sebi i sopstvenom uverenju, prepoznaju kao njeni zastupnici i čuvari njene (operativne i pragmatične) “nebesnosti”. Drugim rečima, u pitanju jeste sukob različitih kulturnih obrazaca, jednog u kojem je bavljenje “svetim” temama poput “onoga koji je bliži nebu nego zemlji” upravo mesto otvaranja mogućnosti za liberalizaciju javnog dijaloga, i drugog u kom se umetnost čita kao agresivnija i opasnija po društvo od čitavog spektra socijalnih devijacija, u kom se simbolično smatra delotvornijim od realnog, u kom se u laž najlakše poveruje i gde se od lažnih dojava i neproverenih verzija najteže branimo.

Budući da je na delu svojevrsna briga za granične slučajeve umetničko-društvenih sloboda, ali čini se, pre svega briga za privilegovano mesto branitelja/procenitelja stepena slobode umetnikovog izbora, sasvim je očekivano da, shodno pritajenim cenzorskim motivima, odlučujući argument diskvalifikacije bude prepoznavanje neukusa, tj. problem stilsko-formalno-izvedbenih parametara samog rada. Pa ipak, čudi nas da je i povrh svih moralnih i logičkih podrazumevanja, komentator svoje neslaganje zasnovao na “veri” u performativnu moć Grozdanićeve instalacije, na strahu od toga da će patrijarh i bukvalno završiti pod “kišom kamenja”. Nije li upravo strah od doslednog ostvarivanja podrugljive “metafore o patrijarhu, stradanju i božjoj volji” na neki način parališući momenat koji ukida svaku mogućnost dijaloga između komentatora i umetničkog rada? Ukoliko je u pitanju verodostojna i nevina iskrenost vernika u strahu pred realnim nasiljem, začuđujuće je da se uloga moćnog kontrainkvizitora pripisuje upravo nevladinim organizacijama, čiji nečasni i antispiritualni interesi ne isključuju zloupotrebu već viđenih i iskorišćenih umetničkih dosetki.

Fizičko nasilje, kojim nam nevladine organizacije i njihovi istaknuti članovi u kožnim mantilima, prete već više od deset godina, izazivajući strahopoštovanje i divljenje, kulminiralo je, bar kada je patrijarh u ulozi žrtve u pitanju, onog trenutka kada se pre nekoliko godina, povodom proslave jednog velikog hrišćanskog praznika, upravo patrijarh našao oči u oči sa militantnim pravoslavnim supkulturnim grupacijama koje su pokušale da ukinu višedecenijsku praksu molitve anglikanskih vernika u zgradi beogradske Patrijaršije. Diplomatski skandal koji je pretio da uspori proces konačnog srastanja “nebeske” crkve i “demokratske” države, izazvan je uprkos tome što su patrijarh i kolege, nenavikli na borbu između dve vatre, pokazali spremnost da priznaju grehe pre svega u tuđe ime.

Nije li time nagovešten i prizor patrijarha u oblaku “meteorske kiše”, nebeske pojave koja se poput skoro zaboravljenih kolektivnih grehova našla okamenjena na leđima njegovim, i koja se ne može razumeti drugačije nego kao metaforična anegdota o žrtvi i onome čije je stradanje sudbinski i konačan izbor.

Vladimir Tupanjac,

likovni kritičar i urednik programa u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu