Krik miloševićevskih restlova

S razlogom sam pretpostavljao da Đukanovićev lutak-satrap Miodrag MiloMiško Vuković može biti iskren i neoprezan jedino kad se oseća dovoljno sigurnim. Osokoljen ćutanjem i mnogomesečnom defanzivom zvanične Srbije povodom “crnogorskog pitanja” i sudbine državne zajednice, a računyijsko-genetski predodređen da “demokratsku Srbiju” poistovećuje sa Batićima, Čancima i Svilanovićima, u paskvili, objavljenoj u prethodnom broju NIN-a, to je bio kad je, narcisoidno se smatrajući za jednog od onih koji znaju šta pišu, obznanio: “Treba nam Crna Gora”.

Da im Crna Gora treba, treba! I zato što bi bez njene okupacije iznutra bili ništa i bršljan njihovog klanovskog vlastoljublja-srebroljublja i aspiracije vazalnih “naših momaka sa dugim cijevima”. I zato što im gori pod nogama.

A biće im još potrebnija kao privatna država. I kao “kineski zid” pred “varvarima” italijanskog pravosuđa i narastajućim nezadovoljstvom i onih u Crnoj Gori koji su za “obnovu državnosti” i samo radi nje zasad nespremni da otvoreno udare na kriminalizovani poslednji preobučeni komunistički režim u Evropi ili da pišu po zidovima “gotovi su”.

Da, očajnički je potrebna Crna Gora Đukanovićevom duvanskom režimu i njegovom propagandističkom kileru-potrčku sa demokratskom biografijom sekretara Opštinskog komiteta SK Podgorice, člana CK SK Crne Gore i zamenika direktora Marksističkog centra SKCG. “Terminatoru” sa flekom u biografiji (kakve najviše vole svi diktatori) koji u svoje vreme omrknu kao Momirov, a osvanu kao Milov “izbacivač”, pa za ceo život nauči lekciju da “razmišlja samo danju”.

Potrebna je njima Crna Gora, zajedno sa pričom o “obnovi državnosti” kao poslednjem utočištu specifično montenegrinskih bitangi, i zbog zasužnjenih hrvatskih volova iz Konavla i njihovih potomaka koji, izgleda, više ne žale što im novi, podgorički bogovi nemaju rogove kao svi normalni volovi. I zbog toga što na vragolije Zevsa miločerskog Olimpa i njegove božanske svite sa sirenama-Moldavkama više lepim očima ne gledaju ni oni iz sveta kojima je takođe zauvek potrebna slaba i razapeta Srbija.

Zato ni Vukoviću ne preostade ništa drugo do da lukavo i jeftino laže.

Tako dođe i do autoportretne nebuloze da su sve srpske partije u Crnoj Gori “Miloševićevi restlovi”, a da glavni restl – njegova i Đukanovićeva DPS koja je sa Slobom i ratovala oko Dubrovnika, i donosila “smjernice o pravcima razvoja” i pravila “žabljačku Jugoslaviju” – to tobože nije!

Tako i meni podmetnu da radim na posrbljavanju Crne Gore. Kao da se broj onih koji se na poslednjem crnogorskom popisu izjasniše kao Srbi nije – sam od sebe – više nego utrostručio! Kao da je neko svemoćan iz Srbije bezmalo dvema trećinama Crnogoraca naredio da govore srpski! Dobro oznojen, jer se najumniji Milovi saradnici očito naprežu dok po dve-tri nedelje smišljaju svoje utuke, istim jevremiškovskim uzletom tako dođe i do klevete da je za mene tobože cela Crna Gora antisrpska, a ja antisrpskim, kao što su se čitaoci NIN-a mogli uveriti, smatram jedino Đukanovićev, Krivokapićev, Brkovićev, Bojovićev i njegov kvazidržavotvorni “demokratski projekat”!

A yaba se znojio i sa poricanjem srpske tradicije i prirode pravoslavlja u Crnoj Gori, uz pozivanje na “najvećeg srpskog kanonistu Nikanora Milaša”, kojeg je tako milomiškovski proučio da mu ni pravo ime (Nikodim) ne zna.

Niko, pa ni Milaš – a ni Grci Ralis i Potlis koji u svojoj “Sintagmi” iz 1855. napisaše i ponešto blisko srcu dedejićevih autokefalaca – i ne pokušava da ospori da je Mitropolija crnogorska i nakon ukidanja Pećke patrijaršije (1766), makar sve do Wegoša, bila organski deo srpskog pravoslavlja, a većina cetinjskih mitropolita, uključujući i Ilariona Roganovića, sa zadovoljstvom nosila titulu “egzarha sveštenog Trona Pećkog”. Niko, pa ni “najveći srpski kanonista” nije ni probao da obori neoborivo: da baš niko sa Cetinja, pa ni sam kralj Nikola koji 1905. u Ustav Crne Gore samodržački unese da je Crnogorska crkva “autokefalna”, nikada nije ni pokušao da autokefalnost za nju zatraži od “Velike crkve”, Carigradske patrijaršije, od koje su je svi tražili i dobijali od 9. veka. Samim tim: i da je nikad nije ni dobila. Čak ni od Ruske crkve, u čijem se jednom zborniku iz prve polovine 19. veka pominje kao autokefalna, pošto ona kanonski nikada nije ni imala pravo da izdaje tomose samostalnosti.

A i da je u Nikolino vreme i postala autokefalna – to još uvek ne bi ništa posebno značilo niti davalo ikakva prava miškomirašima. Jer, svi njeni mitropoliti, svi popovi i vernici sebe su smatrali Srbima, a kralj Nikola uopšte nije krio da mu je samoproklamovana “autokefalnost” bila potrebna jedino u dinastičkoj borbi sa Karađorđevićima za primat u Srpstvu. Da su stvari stajale imalo drukčije, zar bi predsednik crnogorske vlade, dr Lazar Tomanović, 15. avgusta 1910, u vreme Nikolinog krunisanja, mogao da u Skupštini kaže: “Mitropolija Cetinjska jedina je Svetosavska Episkopska stolica koja je bez prekidanja do danas sačuvana i kao takva zakonita prestonica i nasljednica Pećke Patrijaršije”? Zar bi sam Nikola svojim vojnicima pod Skadrom čestitao “srpske badnjake”, a za Peć, kad je oslobodiše, tvrdio da je “srpska Moskva”?

Neću se nimalo iznenaditi ako MiloMiško uskoro dođe u iskušenje da izgovori reči slične ovima jednog velikog fizičara: “U vreme fašizma, ja nisam znao da živim u vreme fašizma.”

Vuković, što se mene tiče, pripada novom, anticrnogorskom i antisrpskom plemenu: natplemenskom superklanu novih poturica što sve pretke “na gomili”, a i svoje očeve, čak i one među njima koji još ponavljahu za Ivanom Milutinovićem “ko nije dobar Crnogorac, taj nije dobar Srbin”, laka srca i još lakše ruke teslimiše za ličnu korist i vlast. Sa tim plemenom Srbija, da ponovim, i u “savezu nezavisnih država” može samo gubiti. Stoga njenom državnom rukovodstvu sugerišem samo jedno: da se zvanično usprotivi svakom eventualnom pokušaju Podgorice da ideju takvog “saveza” pretvori u drugo referendumsko pitanje.

Da se “umeša” samo utoliko: kako ne bi bili obmanuti crnogorski Srbi i nesrpski Crnogorci kojima je još potrebna bratska i prosperitetna Srbija.

Đuro Bilbija