Analitička demonologija

Puni naslov ovog zbornika posvećen problemu ili tezi o “psihofizičkom identitetu”, odnosno tzv. “novom materijalizmu”, koji oživljava pedesetih godina prošlog veka i koji za razliku od starog, ili klasičnog materijalizma iz XVII i XVIII veka na nešto, rekao bih, manje rigidan način oživljava staru metafizičku ideju o odnosu duha i tela, odnosno o podređenosti duhovnog sveta fizičkom, ili mentalnog fizičkom, predstavlja na reprezentativan način najpoznatije savremene filozofe analitičkog usmerenja u filozofiji duha. Wegov puni naslov, ili njegova ideja formulisana je u obliku pitanja: psihofizički identitet ili saznajno povlašćeni položaj? To nije sasvim jasno, nego nedovršeno pitanje, jer je verovatno htelo da se pita: psihofizički identitet ili saznajno povlašćeni položaj tela ili duha? Uopšte, mislim da ovaj naslov a ne tema nije srećno formulisan, naročito ako se ima u vidu šira publika izvan uskih stručnih krugova. Jer, pogledajte, šta znači naslov “Saznajno povlašćeni položaj” (ko ili šta, koga ili čega?) za nekoga ko nije upućen u ove rasprave o jednoj od najspornijih teorija u savremenoj filozofiji?

Ali i nezavisno od ove dileme, slažem se sa nedavno preminulim kolegom Nikolom Grahekom – koji je po svemu stvarni autor ovog zbornika, koji potpisuje meni nepoznata Beba Stanković – “da sažet prikaz osnovnih postavki i implikacija teorije psihofizičkog identiteta, kao i šturi pregled pitanja i problema koje ona pokreće, nesumnjivo pokazuju da je reč o filozofskom stanovištu koje svakako zaslužuje pažnju naše čitalačke javnosti”. Tako, prema Graheku, u prvu grupu tekstova spadaju članci A.T. Plejsa: “Da li je svest moždani proces?” i DŽ. DŽ. Smarta: “Oseti i moždani procesi” iz pedesetih godina prošlog veka. Ovoj grupi klasičnih tekstova pripadaju i ogledi D. M. Armstronga: “Priroda svesti” i D. Luisa: “Psihofizička i teorijska identifikacija”, u kojima je ova teorija dobila svoj završni i kanonski oblik, kako to konstatuje Nikola Grahek. Druga grupa obuhvata članke D. Dejvisona: “Mentalni događaji” koji, po mom mišljenju, na najjasniji način formuliše ne samo poziciju tzv. “anomičkog monizma” koji svog rodonačelnika ima u Imanuelu Kantu, nego i prihvatljivo filozofsko rešenje ovog problema imajući u vidu stanje savremene neurofiziologije i same analitičke filozofije. U ovoj grupi su i tekstovi DŽ. A. Fodora i H. Patnama koji su kritika fizikalističkog redukcionizma. U trećoj grupi su ogledi T. Nejgela, F. DŽeksona. Tematski blok tekstova “posvećenih izlaganju i kritičkom razmatranju ključnih postavki savremenog materijalizma završićemo”, veli u svom predgovoru Nikola Grahek, “prevodom poznatog članka R. Rortija: 'Psihofizički identitet, privatnost i kategorije'...”

Ipak, ovom Grahekovom izboru, koautor a ne autor ovog zbornika, dodala je i tekstove DŽ. Kima i Dejvida Luisa: “Ludi bol u Marsovski bol”. Dakle, ovaj zbornik ostavlja otvorenim dva pitanja, jedno je teorijsko i odnosi se na potencijalnu kauzalnu zatvorenost našeg sveta, ukoliko su fizikalisti, ili materijalisti u pravu u pogledu njegovog identiteta, drugo se tiče autorstva nad ovim zbornikom. Jer, osim ovog dodatka, Nikola Grahek je uradio sve ostalo, mislim na izbor autora, predgovor, prevod i redakciju prevoda. Ali u beleškama o autorima nema ni reči o Nikoli Graheku, kao ni o samoj Bebi Stanković! Beba je, uostalom, koliko znam, nadimak a ne ime.