Slikari i kritičari

Pre šest godina mi u “Minakvi” proizvodili smo 1 300 boca na sat na opremi staroj 25 godina, sa 125 radnika i bili – poslednji po prodaji mineralne vode. Sada su kapaciteti 32 000 boca na sat na novoj opremi, sa 203 radnika i među prvima smo po prodaji mineralne vode. Na listi 100 najprofitabilnijih kompanija u Srbiji, na 63. smo mestu.

Kako se uspava u Srbiji? Mnogi smatraju da veličina buyeta za reklamu obezbeđuje uspeh na tržištu.

Netačno.

Potrebno je imati kvalitetan i jeftin proizvod i dobru distributivnu mrežu.

Reklama je tu kao inicijalna kapisla, a kasnije katalizator koji će ubrzati kontakt krajnjeg korisnika sa proizvodom.

Buyet ne treba da je velik ako je reklama dobro osmišljena.

Za sve gorenavedeno potrebni su: ljudi, ideje i kapital.

Ideja nam ne manjka, kapital je sada relativno jeftin i dostupan.

Problem su ljudi.

Kompanija može da se širi onoliko koliko ima kvalitetnih ljudi koji mogu samostalno da vode posao. Pitanje je samo da li ih stvarati ili kupovati.

“Minakva” se odlučila za stvaranje mladih stručnjaka u svim domenima poslovanja, od vozača kamiona do menayera i tehnologa.

Razlog je jednostavan – oni koji znaju posao uglavnom već rade za sebe, stekli su neki kapital, teško ih je pronaći. Dalje, kako ste ih vi kupili, tako ih neko može kupiti i od vas.

Ulaganje u mlade ljude i vezivanje za kompaniju na razne načine je malo teži i duži posao ali svakako jeftiniji i dugoročniji.

“Minakva” isključivo ide u tom pravcu.

Promene koje su kod nas u toku podrazumevaju da se shvati suština novonastale situacije. Metaforično rečeno, pet odsto ljudi ima dar da naslika sliku. Zovu se slikari. Ostali, njih 95 odsto, mogu da uramljuju, restauriraju, prave izložbe, kupuju, prodaju, transportuju, kolekcioniraju, kritikuju ili diskutuju o slikama.

Tako je i u biznisu. Samo pet odsto ljudi ima dar da napravi dobar posao. Zovu se biznismeni ili menayeri. Ostali mogu da sprovode, ometaju, pomažu, odmažu, prate, kritikuju, kopiraju, zavide, dive se, budu deo sistema, budu protiv, budu za.

I to je tako otkad je slikarstva i biznisa.

Za mene je lep primer ovo što se, naočigled svih nas, dešava oko “Nacionalne štedionice”. O tom poslu 95 odsto ljudi ima mišljenje. Uglavnom je negativno jer su tako čuli ili pročitali. Posle su malo razmislili i doneli zaključak. A onih 5 odsto ljudi je uzelo i digitron. Papir kaže sledeće: zatvaranjem ZOP država je mogla da poslovni prostor od 5 000 m2 proda za oko 5 000 000 evra, a 750 ljudi da ode na biro i za njih plaća naknadu od 250 000 evra mesečno. Tih 750 ljudi bi novac od prodaje nekretnina potrošili za 20 meseci. Posle dve ili tri godine država je pretvaranjem tog poslovnog prostora u vlasništvo, ostvarila prihod od 30 miliona evra bez ijednog meseca troškova od 250 000 evra (ukupna ušteda 9 000 000 evra).

Dakle, država se ovde pokazala kao dobar menayer.

Ali nije zaradila samo država već i neki drugi.

E sad, nekim četvrtima smeta što nisu zaradili neki treći već ovi drugi i tu se završava biznis i počinje priča o 95 odsto ljudi koji o slikama i biznisu znaju samo da pričaju.

Da bi se ekonomija u ovoj zemlji razvijala brže, put je jasan: završiti privatizaciju što pre, da se ovo nešto vredne imovine ne razvuče i upropasti od strane društvenih direktora. Posle prve privatizacije doći će druga, gde će oni koji su kupili a ne znaju da rade, prodavati kupljeno. Kod strateških stvari (struja, gas, rafinerije) nikako ne prodavati jednom kupcu sve – već stvoriti konkurenciju da bi se izbegli monopoli (npr. jedna rafinerija Rusima, druga Amerikancima ili Englezima). Ukoliko se ova faza brzo okonča, za 3–4 godine prestići ćemo sve zemlje u okruženju i približićemo se Sloveniji.

Evo sad već zadirem u politiku. Mora se i to, ako čovek želi da ima predstavu o svojoj budućnosti. Cenim politiku kao zanimanje. Naročito ako političari završe fakultet političkih nauka i govore dva svetska jezika. Ako elektroinženjer otvori stomatološku ordinaciju i počne da opravlja zube, teško da će imati mnogo pacijenata ali ako postane političar, mnogo ljudi će glasati za njega ako lepo priča. Srpski paradoks! Ali moramo misliti i o tome šta oni moraju da rešavaju. To nam je važno za posao, ali i utiče na naše živote. Zato se svi izjašnjavamo. Pa, evo i ja. Jer i mi biznismeni smo građani. Mislim da bi s Kosovom trebalo ovako: ono što traže Albanci na Kosovu, treba da traže i građani Republike Srpske. Možda ima načina da se objasni da će ovakvi potezi međunarodne zajednice jačati pokret za otcepljenje od BiH i priključenje Srbiji. I da oni samo stvaraju drugo Kosovo. Mislim da je nezavisnost Crne Gore njihova unutrašnja zanimacija i ne treba im je kvariti.

Što se tiče naše Vojvodine, jačanje lokalne samouprave zadovoljiće Mađare u opštinama gde su većina. Incidenata u vidu tuča i psovki u Vojvodini ima već 50 godina i niko normalan ne pridaje tome neki veći značaj. Treba dozvoliti svim misijama da dođu i vide šta žele. Barem ih mi nećemo morati obaveštavati, jer će izveštaje praviti sami.

I tu je Novi Sad. Tu sam rođen. Tu mi je rođen i otac i deda. Novi Sad jede decu. Odakle da dođete i doselite se, deca vam postaju Novosađani, otežu kad pričaju i nemaju nostalgiju za zavičajem. To je velika stvar za jedan grad i zato ga volim. Kultura življenja je na visokom nivou, bez obzira što nam se vlast menja. Ocenjujemo je po tome koliko je koja ostavila gradu. Za sada je na prvom mestu Jovan Dejanović, bivši gradonačelnik, ali trka i dalje traje.

Na kraju, šta je nama u “Minakvi” činiti dalje? Plan je: razvijanje novih brendova i kupovina propalih proizvođača mineralnih voda u okruženju. Teško ćemo izvoziti našu vodu, lakše je nekog kupiti i primeniti sve ovo što smo uradili u Srbiji. Izmene naših propisa idu u tom pravcu.

Širićemo se koliko imamo kvalitetnih ljudi. Kod nas nema prijema preko veze već se traži kvalitet. Polovina moje rodbine je nezaposleno ali mi je lakše da ih mesečno pomažem nego da rade po standardima koje smo postavili.

Branislav Bogićević

(Autor je direktor novosadske “Minakve”)