U službi Srbije

Američki fudbal je igra strategije, taktike, snage i brzine. Sport koji je u poslednjih 85 godina bez premca najatraktivniji i najomiljeniji sa one strane okeana teško je pronalazio put do prosečnog balkanskog čoveka. Pionirski pokušaji sa kraja osamdesetih, najpre Gorana Milića (dok je još pričao na ekavici) a zatim i zagrebačkih sportskih novinara da objasne ko su ti oklopnici zbog kojih čitava Amerika stane i prikuje se uz TV ekran kada se igra Superboul finale, prošli su relativno nezapaženo. Malobrojni poznavaoci ovog sporta u našoj zemlji dovijali su se na razne načine da saznaju novosti i prate rezultate iz Nacionalne fudbalske lige – NFL. Svetlo je doneo Treći kanal RTS-a devetog septembra 2001. prvim živim prenosom utakmice regularne sezone. Na poziv da pomognem u realizaciji prenosa odmah sam se odazvao i verovatno izgledao kao pravi jeretik objašnjavajući pravila igre na meču Sent Luis-Filadelfija i pojmove – tačdaun, fambl, sek, fild-gol, čeleny, kvoterbek… Uz želju da gledaocima približimo ovaj sport i podelimo entuzijazam za njegovo praćenje, novinar 3K Predrag Jurišević i moja malenkost nismo štedeli energiju, vreme i prosvetiteljsku strast. “Fidbek” je bio trenutan i u razmeri koju niko nije mogao da očekuje.

Posle nekoliko odrađenih prenosa, otvorena e-mail adresa za pitanja u vezi sa igrom bila je zatrpana porukama znatiželjnika. Virus igre je počeo da se replicira i niko ga nije mogao zaustaviti. Sa skromnim mogućnostima, ali sa ogromnom željom, zaljubljenici u ovaj sport širom zemlje počeli su da otkrivaju tajne igre. Dok su ih komšije iz solitera gledale sa nevericom, još jednom pokazujući strah i odbojnost prema svemu što je novo, ti isti momci strpljivo su gradili temelj onoga što će u budućnosti postati reprezentacija Srbije u ovom sportu.

Još uvek mi je u sećanju prohladno januarsko veče 2002. godine kada su se u Domu omladine u Beogradu prvi put okupili poštovaoci ove igre. Krupnim očima tada su upijali sve što je u vezi sa sportom, a ja nisam mogao ni pretpostaviti da tada razgovaram sa budućim selektorom naše reprezentacije Igorom Hofmanom i najboljim igračem – tada verovatno krilom školske košarkaške ekipe, a danas kvoterbekom – Andrejom Tasićem. Ubrzo su stvoreni beogradski “Vukovi”, “Legionari” iz Sremske Mitrovice, “Veprovi” iz Kragujevca, “Odmetnici” iz Požarevca, “Vojvode” iz Novog Sada itd. Klubovi u kojima je pristup dozvoljen svima koji vole da gledaju i igraju američki fudbal.

Da bi se jedan potpuno novi sport “primio” u društvu, potrebne su decenije i decenije. U Srbiji, sportskoj zemlji po svim parametrima, zadatak je bio još teži. Pored olimpijskih, svetskih i evropskih šampiona u skoro svim kolektivnim sportovima, bilo je pitanje ko će se uopšte zainteresovati za nešto novo. Dodatna prepreka bila je izuzetno skupa oprema, ali i sam naziv sporta – američki fudbal – nezgrapno prevedeno originalno ime “football”, sa prefiksom ne preterano omiljenim na ovim prostorima iz vrlo opravdanih razloga. “Američka” košarka se i ovde i tamo i svuda u svetu zove samo košarka. Ipak, trijumfovao je sportski duh naših mladih ljudi i oduševljenje viđeni u prenosima sa stadiona širom SAD. Pre dve godine osnovan je Savez američkog fudbala Srbije koji je okupio sve klubove u zemlji, da bi se ovog leta oformila i reprezentacija sastavljena od najtalentovanijih igrača. Oprema (kacige, štitnici za ramena i grudi, butine i kolena, dresovi i pantalone) takođe je nabavljena i rodila se ideja o prvoj evaluaciji dosada urađenog i nivoa do kojeg se stiglo. Čelni ljudi Saveza uspostavili su kontakt sa klubom Qubljana “Silverhoks”, koji postoji već sedam godina, takmiči se u Alpe-Adria ligi i čini okosnicu slovenačke reprezentacije, i dogovoreno je odigravanje prve zvanične utakmice.

U nedelju 16. oktobra na stadionu “Obilića” ispisane su do sada najsvetlije stranice

istorije američkog fudbala na Balkanu. Pred više od

5 000 gledalaca, u besprekornoj organizaciji po ugledu na prave NFL utakmice, za “Trofej Beograda” borile su se reprezentacije Srbije i Slovenije. Srbija je trijumfovala protiv mnogo iskusnijih gostiju ne dozvolivši im da postignu nijedan poen. Međutim, rezultat je možda i najmanje važan u ovom trenutku. Srbija je dobila mnogo više. Madam Piano je izvela himnu “Bože pravde” uz apsolutni muk na tribinama, na jarbolu se vijorila srpska zastava sa četiri ocila, a na terenu su igrači, svi do jednog amateri, do poslednje kapi znoja izgarali u borbi u kojoj je fer-plej bio na prvom mestu. Uz ovacije sa tribina i bez ijedne pogrdne reči zajednička fotografija na kraju utakmice obe ekipe pokazala je da postoji novi trend u sportu i međuljudskim odnosima uopšte.

Dejan Golalić