Pada vlada?

U Srbiji je ponovo počelo da se peva “pada vlada”, ali će se to dogoditi tek kada to javno zapeva i neko iz vladajuće koalicije. Neko je dvoje, troje, petoro poslanika iz redova G17+, SPS-a, DSS-a, NS ili SDPO-a plus četvoro iz SPO-a. Ne zna se tačno koliko, jer se ne zna tačno ni koliko ko ima poslanika u parlamentu, baš kao što se to nije znalo ni u ono vreme kada je DOS prisvojio tuđe mandate zakonito ali neustavno. Tada je to bila tema svih poštenih analitičara i poštenih medija. Sada, kada DS tvrdi da je vladina većina i nezakonito i neustavno ukrala tri mandata, pošteni analitičari ne pišu o urušavanju institucija već prognoziraju kada će se demokrate Borisa Tadića vratiti u Skupštinu, a pošteni mediji se pitaju da li je moralno da poslanici koji ne sede na sednicama, dobijaju platu.

Od mišljenja analitičara i medija za trajanje sadašnje vlade je mnogo važnije šta misli Vojislav Koštunica, premijer Srbije i svi ostali ključni igrači na političkoj pozornici Srbije. A pošto svi oni, posle trećeg pojavljivanja na vodećim televizijama zapate mesijanski sindrom, valja im preporučiti da slušaju Nila Janga koji peva: “Ako slediš sve svoje snove, možeš da se izgubiš.”

Koštunica, u svakom slučaju, nije jedini gospodar svoje sudbine, ali to ovde nije nijedan političar. Premijerova je prednost što je na to već navikao. On, naravno, može da odlučuje koliko još želi da bude premijer Srbije, ali o tome se pitaju i Vrhovni sud Srbije, njegovi koalicioni partneri, njegova opozicija, rešavanje statusa Kosova i Metohije, pronalaženje Ratka Mladića...

Ratko Mladić, neće biti glavna Koštuničina briga sve i da je tačno da je Nikolas Berns tražio da glavnokomandujući bosanskih Srba bude izručen do novembarske godišnjice Dejtona (gde je, podsetimo zaboravne, Slobodan Milošević pristao i na Haški sud i na saradnju sa njim, zbog čega je za njegove vladavine u Ševeningen sproveden Dražen Erdemović). Jednostavno, nije lako zamisliti kako bi za nepoštovanje sopstvene želje Berns kaznio Vladu Srbije, osim dodatnim pogoršanjem pregovaračke pozicije Srbije u razgovorima o konačnom statusu Kosmeta koja je ionako toliko teška da je već sada neizdržljiva. Zato će se premijer u odlučivanju o dužini sopstvenog mandata više rukovoditi pregovorima o Kosmetu i snagom i slabošću kako opozicije, tako i sopstvenih saveznika. Opozicija i saveznici davaće mu veći manevarski prostor od pregovora o Kosmetu.

Koštunica je pokazao da je neverovatno dobar tehničar vlasti. Uspeo je da postane čovek koji obrazuje vladu iako je bio “gubitnik” na izborima jer nije prema očekivanjima bio prvi nego drugi iza radikala, i nije mogao da vlada samo sa najavljenom koalicijom sa G17+. Kao premijer vlade kojoj je i sam odredio tek tri-četiri meseca postojanja (obećao ustav za tri meseca pa izbore), vlada već četiri puta duže. Kao “talac” socijalista uspeo je da i pored njihove genetske mržnje prema Haškom tribunalu ostane njihov voljeni premijer pa postane omiljeni saradnik Karle del Ponte, a da socijaliste zadrži na broju. Kao “načelan” i “neobavešten” pokazao se dobrim trgovcem mandatima otkupljujući državnim – što će reći našim – parama i funkcijama poslanike od Vuka Draškovića, Borisa Tadića i socijaldemokrata sada Nebojše Čovića.

Ali, Koštunica ne može da produži trgovinu mandatima u nedogled. U opstanku na vlasti ubuduće će mu mnogo veći saveznik biti strah koalicionih partnera od izbora na kojima neće preći cenzus od nuđenja plata u upravnim odborima ili specijalne pomoći gradovima poput Kragujevca Veroljuba Stevanovića ili kapitalnih investicija i državnih funkcija poput Lige za Sandžak. Zato Koštunica može da ponudi Miroljubu Labusu, Vuku Draškoviću, Velimiru Iliću i Veroljubu Stevanoviću izborni zakon sa cenzusom od tri odsto umesto sadašnjih pet odsto izašlih na izbore.

Obaranje izbornog cenzusa Vuka Draškovića svakako ne može da spreči da razgovara sa Tadićem i da mu, kako priča politička čaršija, traži da za rušenje vlade bude nagrađen sa pet, odnosno osam mandata u novoj skupštini; Velimira Ilića ne može da spreči da razmišlja o udruživanju sa osovinom Karić-Čović ili izazivanju prevremenih izbora na kojima će se pojaviti sa Veroljubom Stevanovićem u koaliciji “Šumadija, bre” ili nekog sličnog imena; Miroljuba Labusa ne može da spreči da razgovara sa Tadićem, a Mlađana Dinkića da, kako tvrde njegovi protivnici, sanja o osnivanju sopstvene stranke (setite se Nila Janga); Tadićeve demokrate može da natera da intenzivnije traže prebege među poslanicima G17+, SDPO-a, NS, DSS-a.

Socijaliste bi obaranje cenzusa dodatno zabavilo. Kuvari izborne čorbe tvrde da se baš kod socijalista gadno zakuvalo. Nije stvar u predsedniku Glavnog odbora nego u predsedniku partije. Prvi, Ivica Dačić bi najverovatnije ostao veran Koštunici i ne bi rizikovao izazivajući prevremene izbore. Ali, onaj drugi, dakle Slobodan Milošević, razgnevljen ponovnim stavljanjem Mire Marković na poternicu rešio je, ostajući veran svojoj iracionalnoj destruktivnosti, da ruši vladu koja mu je onoliko pomogla u odbrani pred Haškim tribunalom i koja je obnovila njegov duh u Srbiji. Navodno, Milošević već u Skupštini ima pet svojih poslanika. Ne treba sumnjati da Milošević sumnja da bi preskočio smanjeni cenzus, ali ne treba sumnjati i da su njegove ambicije tako male. On računa na mnogo više, sanja (setite se Janga) o izbornoj listi “Slobodan Milošević-Vojislav Šešelj”, koju je već jednom preporučio u pismu iz Haga donetom u Beograd.

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika radikala, jeste čovek koji bi se i te kako pitao o izbornoj listi “Milošević-Šešelj”. Upadljivo je njegovo odsustvo sa konferencija za novinare na kojima Aleksandar Vučić govori o odbrani Šešelja u Hagu. Upadljivo je i posredno priznanje Maje Gojković da se ne čuje sa Šešeljem iako mu je u timu za odbranu. Upadljivo je i da niko od njih troje nije komentarisao Šešeljevu tvrdnju da je velika Srbija jedini cilj zbog koga postoji radikalna stranka. Sve ovo ne znači da bi rukovodstvo radikala u zemlji odbilo zahtev rukovodstva radikala u inostranstvu da budu na listi “Milošević-Šešelj”, ali iskustvo kaže da ni tu opciju ne treba baciti u vodu.

Ako je suditi po delima, rukovodstvo radikala u zemlji odlučilo je da samostalno istupa na narednim izborima i uopšte im se ne žuri. U opozicionom bloku u ovom času pre njih i više od njih izbore žele i Tadićeve demokrate i koalicija Karić-Čović, pa čak i Čedomir Jovanović koji još nije osnovao stranku, ali ga neki istraživači vide na tri do četiri odsto glasova birača. Ako nisu ranije, radikali su sada aminovanjem povratka Omeragića i DŽudževića u poslaničke klupe, jasno stavili do znanja da im nije do izbora.

Jer, šta bi radili čak i kada bi pobedili na njima? Ta pobeda, ako je suditi prema trenutnim istraživanjima, ne bi im omogućila da sami vladaju. To ne bi mogli ni uz pomoć socijalista sve i da Milošević odustane od likvidacije Dačića. Teško da bi se i Koštunica odvažio da posle skorih prevremenih izbora uđe u koaliciju sa radikalima mada bi oni gotovo sigurno mogli da prave vladu i iako mu je to još pred izbore 2003. godine savetovao sadašnji direktor državne televizije. Zato bi moguća pobeda radikala na prevremenim izborima bila samo još jedna Pirova pobeda, koja bi uverila bar deset odsto birača radikala da je glas za Nikolića i Vučića bačen glas. Ako je ova matematika tačna, onda su radikali najveći čuvari trona premijera Srbije.

Ako je kupovina mandata jedan od načina da vlada padne, odnosno opstane, najsumnjiviji za ulogu koju su odigrali socijaldemokrate Slobodana Orlića 2003. godine su socijalisti i G17+.

Biznismeni Srbije takođe spadaju u unutrašnji krug onih sa čijom (ne)verom Koštunica mora da kalkuliše. Osim Bogoljuba Karića i Zorana Drakulića teško da se može naći krupniji biznismen koji nije makar u pristojnim odnosima sa vladajućom koalicijom. Svaki od njih se obezbedio i na jednoj i na drugoj strani. Jedino bi Vojin Lazarević i Vuk Hamović možda mogli da strepe od inače teško verovatne mogućnosti da radikali sami osvoje vlast, jer bi – a i u to je teško verovati – rešili onako iz inata da im se osvete za onu blamažu koju su doživeli sa anketnim odborom. Ipak, niko od biznismena koji su uspostavili bliske veze sa vladajućom elitom nema bilo kakvu potrebu da šalje Koštunicu i Dinkića na prevremenu proveru popularnosti u biračkom telu.

Raspiši izbore, Koštunice, savet je koji ovih dana premijeru upućuju Tadićeve demokrate, ali je teško verovati da on može da ga shvati ozbiljnije od pokušaja da reši problem nastao sa mandatima Omeragića i DŽudževića. Priča Tadićevih demokrata ima zrno realnosti: Koštuničina vlada neće uskoro imati nijedan veliki poklon kojim bi mogla da podigne svoju trenutnu rasprostranjenost u biračkom telu Srbije. Otuda mu kažu, raspiši izbore, dobićeš danas više nego sutra, ma kog dana bilo to sutra. Politička biografija svedoči da je premijer čovek koji se ponašao kao da uvek ima na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Izlazak na crtu Slobodanu Miloševiću 24. septembra 2000. godine pokazuje i da Koštunica ima sasvim dovoljno kuraži da bi se lako povlačio pred neizvesnošću ostanka na vlasti, kojim mu prete Tadićeve demokrate. Ako i bude sam odlučio da raspiše izbore pre vremena, Koštunica će to uraditi ili zbog pregovora sa Evropom ili zbog Kosmeta.

Završetak ove runde pregovora o približavanju Evropi Koštunica je sam najavio u intervjuu na državnoj televiziji kao trenutak kada je moguće raspisati prevremene izbore. Rekao je, završetak pregovora o pridruživanju plus novi ustav, jednako vanredni izbori. Svaka marketinška agencija mogla bi lako da Koštunicu pretvori u Božić Batu kakvog Srbi odavno čekaju posle uspešnog završetka ovih pregovora i donošenja ustava. To bi mogao da bude idealan trenutak za prevremene izbore, a jedino bi mogli da ga pokvare pregovori o Kosmetu.

Pregovori o Kosmetu jesu ključna ako ne i jedina stvarno ozbiljna tačka na kojoj vlada Vojislava Koštunice može da propadne. Naravno, to neće toliko zavisiti od same suštine pregovora, nego od toga kako to politička elita – i vlast i opozicija – budu predstavile biračkom telu. U politici je predstava važnija od suštine, ako ne verujete, pitajte Dinkića. Otuda je tek priča na prvu loptu i ništa više da niko neće da ruši vladu zato što hoće nju da udavi u suzama zbog ovoliko ili onoliko izgubljenog Kosmeta. Jednostavnije, čuli ste to već, ova teorija glasi: Pustimo Koštunicu da „pogine” u pregovorima o Kosmetu koji smo ionako izgubili kada su ga Slobodan Milošević i Nebojša Pavković odbranili tako da svetu srpsku zemlju više jedino ne gazi čizma srpskog vojnika, a gazi svaka druga kojoj se ćefne. Ali, stvari nekada ne izgledaju tako jednostavno.

Fakat: za Srbe su pregovori o Kosmetu krenuli nizbrdo i pre nego što su počeli. Kako god da se završe, oni jedino mogu radikalima da budu kec iz rukava. Suština njihove politike, ma koliko se trudili da je promene, jeste politika krvi i tla, zato oni uvek mogu da iskoriste Kosmet kao ključni subjekt svoje politike.

Koštunica nema povodom Kosmeta toliki manevarski prostor. On je sebi, svojom politikom i svojim, što se kaže, likom i delom, nametnuo drugačije ponašanje. Ako, bude mislio da ne može da bude čovek čiji će potpis biti na konačnom statusu Kosmeta, Koštunica može da kaže Srbiji: „Ja nemam mandat da pristanem na ishod koji nam se nudi. Zato tražim vanredne izbore.” I onda je ključna tema tih izbora ”ima li Srbije i Srba bez Kosmeta?”

Za takvu odluku Koštunici neće trebati više nego dobre analize srpskog javnog mnjenja. Neće u njima naći savet šta mu valja činiti kao što ga neće naći ni u tiradama sedih glava niti brižnih intelektualaca. Odgovor će imati u svom stomaku, pre nego u svojoj glavi, i po tome se neće razlikovati od ostalih Srba. Imaće i jedno iskustvo. On koji je Đinđića živog sahranio pošto je isporučio Miloševića Hagu, video je da mu dlaka s glave nije falila što je onolike isporučio Karli del Ponte. Jeste bogohulno, ali i neophodno pitanje: „A koliko bi birača u Srbiji stvarno zasuzilo zbog uslovne ili kakve god nezavisnosti Kosmeta?” Ali to je neka već sasvim druga priča, a ne ova „pada li vlada”.

Najkraći odgovor je da može da padne, prvo, ako Milošević, Tadić, Karić-Čović nađu dovoljno prebega, ako Drašković, Ilić, Dinkić, Stevanović pomisle da im neko drugi da više i, drugo, ako Koštunica sam reši da raspiše prevremene izbore u boljoj varijanti zbog povoljnog okončanja pregovora sa Evropskom unijom i u goroj varijanti zbog lošeg ishoda pregovora o Kosmetu.

A da će pokušati da istera mandat do kraja – pokušaće. Znate Koštunicu.

Zna i on vas.